Никола Милованчев: О логору Земун – одговор на неистине г. Златоја Мартинова

Поделите:

 

У дневном листу „Данас“ објављен је 13. фебруара 2018. чланак г. Златоја Мартинова под називом „Филм без улоге Недића“ а који се односи на документарни филм „Концентрациони логор Земун“ аутора др Вељка Ђурића. Као Земунац осећам се позваним да одговорим на део навода г. Мартинова који се тичу логора Земун. Напомињем да су ми неке чињенице о том раздобљу познате и из породичног искуства: мој деда Никола је од пролећа до септембра 1944. био заточен у логору Бањица (пре ослобођења Београда је организовао пресецање фитиља за минирање моста који је са земунске стране и тиме спречио минирање моста) а отац Ђорђе је новембра 1944., са својих 17 година, отишао на Сремски фронт. Зато сам запрепаштен неистинама којима се служи г. Мартинов у покушају да се сакрију усташки злочини и да их се опере кривице од одговорности за смрт хиљада људи у логору Земун. Надам се да то није став Главног одбора Савеза антифашиста Србије, чијим именом се г. Мартинов заклања. Моја породица је била антифашистичка (не титоистичка – то никако не) и тешко могу да поверујем да у том антифашистичком Савезу седе људи који би настојали да сакрију извештај Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача бр. 87 од 11. јануара 1946. Покушаћу да одговорим на наводе З. Мартинова о логору Земун:

1) Г. Мартинов очито не зна како су Јевреји дошли у логор Земун – договором власти НДХ и Рајха. Зато ћу цитирати документ који су амерички органи објавили у Вашингтону још 1954. године (Документи о немачкој спољној политици 1918-1945, серија Д, књига XIII, стр. 990, док. бр. 566): „Berlin, December 8th, 1941. The Croats had agreed to the Jews´ being sent to Zemun as a temporary camp. (потпис) Rademacher«. Нема ту ни Србије ни Недића, господине Мартинов. Или ћете рећи да сумњате у веродостојност, да су можда власти САД фалсификовале овај документ, да заштите Недићеву владу? Нећемо сада улазити у то чијом заслугом је спречена одлука нацистичких зликоваца донесена 28. септембра 1941., да на острву код Сремске Митровице, уз логор за Јевреје и Роме, буде основан и логор за 50.000 српских талаца.

2) Г. Мартинов наводи да је „…стари покушај деснице и српских националиста још од почетка деведесетих да се некако повежу логор у Јасеновцу и „страдање Срба и Јевреја“ са логором Старо Сајмиште“… (на жалост, ово циничко изругивање са српским и јеврејским жртвама, стављање под наводнике страдалих Срба и Јевреја, жртава нацизма, је плод аутора Златоја Мартинова). Зар стварно аутор не зна колико је логор Земун био повезан са системом усташких логора смрти ? Др Иван Бецић је 2014. објавио рад „Логори у Београду у Другом светском рату“ (Центар за културну деконтаминацију, Београд). У неким оценама се не слажем са г. Бецићем, али ћу цитирати неспорне чињенице о логору Земун које наводи овај историчар: „Део затвореника био је пребачен из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Због проблема око смештаја и лоших хигијенских услова који су довели до избијања заразне епидемије, око 3.000 логораша је враћено у Јасеновац, где су одмах убијени“.

Усташе шаљу из Јасеновца у Земун хиљаде логораша, затим поново преузимају један део, шаљу у Јасеновац њих око 3.000 и убијају их, али г. Мартинов не зна како су повезани логор Јасеновац и логор Земун?! Или ће се можда једног дана рећи да тих 3.000 мученика није ни постојало?

3) З. Мартинов негира усташку одговорност за логор Земун. Како ће онда објаснити да је 11. јануара 1946. Државна комисија за утврђивање злочина у свом Саопштењу бр. 87 о злочинима у логору Сајмиште (Земун), између осталих, прогласила одговорним: поглавника НДХ Анту Павелића, главног равнатеља за јавни ред и сигурност НДХ Еугена Кватерника, шефа жупског редарства у Вуковару Бранимира Ђиковића (раније адвокат у Сарајеву), усташког натпоручника Мартина Волфа из Земуна (убијен у Бреговитој улици у Земуну новембра 1943.) и друге. Зар би ви ове зликовце сада да амнестирате, прогласите за невине?

Анкетна комисија за утврђивање злочина у логору Земун (Сајмиште), крај 1944. или почетак 1945. Једна од гробница (вероватно Бежанија). Из заоставштине др Мирка Влајковића.

4) Г. Мартинов тврди да у тај логор „никада није крочила нога ниједног усташе“. Стицајем околности добио сам копију извештаја др Мирка Влајковића, сарадника Државне комисије за утврђивање злочина, који је од краја 1944. радио у Анкетној комисији у Земуну. Др Влајковић је до рата био адвокат у Сомбору а комунистима очито није веровао па је један примерак свог извештаја и више дупликата фотографија оставио у личном архиву. О првом раздобљу Јеврејског логора Земун (децембар 1941. – почетак 1942.), комисија наводи: „Какав је био њихов живот, како су мучени и како су ликвидирани од стране логорских власти /немачких и усташких/…“ (стр. 1). Даље (стр. 6) у извештају стоји: „Логорску стражу су држали усташе и Немци“. О довођењу Сремаца каже се (стр. 18): „То одвођење жртава од стране немачких власти и њихових усташких помагача у Срему од куће вршено је обично и дању и ноћу“. Да ли ћете још негирати ућешће усташа у злочинима ?

Државна комисија, која је у Земуну почела да ради одмах, новембра 1944., у вези логора Земун није утврдила одговорност никога из Београда; 75 година касније ове чињенице неће ревидирати нико, па ни З. Мартинов.

Никола Милованчев

P. S.

О логору Земун у објављеном тексту има толико истине колико и у чланку истог аутора о Алојзију Степинцу („Република“, Београд 2015, бр. 600-603). Тада је З. Мартинов о Степинцу записао: „…човек мирне нарави који се залагао за истинске јеванђељске принципе изворног хришћанства: љуби ближњега свога као самога себе“. Претпостављам да је ту г. Мартинов мислио на Степинчев излив хришћанске љубави у његовом дневнику јануара 1941 : „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред Намјесником Кристовим – св. Оцем. Онда би и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе…“ (Бранимир Станојевић: Алојзије Степинац злочинац или светац, Београд 1985., ст. 39). Или на Степинчево писмо Павелићу од 29. новембра 1941., „Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа, људи добре воље, мирних СЕЉАКА који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћање је лако и прихватљиво.“ (Др Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац, Сарајево 1986., ст. 92-93. Дакле, у преводу: „Драги Поглавниче, не греши душу, побиј у Јасеновцу само оне Србе чије обраћање је неприхватљиво и није лако – свештенике, интелектуалце, занатлије, соколaше итд. а сељаке остави на миру, са њима ћемо лако“. Да ли у то „изворно хришћанство“ (по интерпретацији г. Мартинова) спада и примање (1944.) Павелићевог ордена „Ред за заслуге – Велеред са звиездом“, са образложењем „Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван ње одметнике“. Или можда мислите на запис у његовог секретара у Степинчевом дневнику од 27. априла 1941., после првог сусрета Степинца са Павелићем: „Рекао је (Павелић – напомена Н. М.), надаље, да неће бити толерантан према српско-православној цркви, јер то за њега није црква него политичка организација. Из свега је надбискуп добио дојам, да је Поглавник искрени католик…“ (Б. Станојевић, исто, ст. 52).

Да се разумемо: нису сви католици следили пут Алојзија Степинца којег толико хвали г. Златоје Мартинов. Међутим, то су морали да плате. Родна кућа моје мајке је спаљена 28. новембра 1943. а мој деда по мајци, који је био верујући католик, платио је то 1944. са осам месеци усташког затвора у Јанкомиру крај Загреба (пуштен је када је, о католичком Божићу 1944., амнестиран већи број затвореника).

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here