Радисав РИСТИЋ: НАЛИЧЈЕ „ОЛУЈЕ“

Поделите:

Док Хрвати славодобитно, као највећи национални празник, обележавају дан када су извршили геноцид над својим грађанима српске националности, у Србији ођекују гласови осуде таквог нечасног славља. Реч је, о „Олуји“ током које је са вековних огњишта протерано преко 250.000 људи, жена и деце, порушено и попаљено на стотине и хиљаде домова, цркава и православних надгробних споменика, а живота лишено преко 2000 житеља Лике, Kордуна и Баније. О злочинима почињених током августа 1995. године, надугачко је и нашироко писано и говорено протеклих година. Домаћем и светском јавном мњењу нису непозната злочиначка недела повампиреног усташтва, испољена током трајања егзодуса над недужним становништвом Републике Српске Kрајине (РСK). На то су, нажалост, заборавиле међународне институције и правосудни органи, укључујући и Хашки трибунал, који се, наводно, залагао за људска права и строго кажњавање жлочинстава почињених над цивилним становништвом.
У сећањима на “Олују”, којом је по други пут у 20. веку извршен геноцид над Србима у Хрватској, оглашавали су се протеклих година многи учесници тадањих збивања, укључујући и људе који су у то време заузимали високе положаје у РСK. Нису, наравно, спорна њихова сведочења о злочинима и зверским масакрима хрватске армаде. Нико, такође, не спори њихова казивања да су Хрвати “Олују” извели уз благослов и свестрану моралну и материјалну подршку Запада – САД и Немачке пре свега. Нико, исто тако, не може да приговори истицању чињенице да је Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Хрватској, путем барјактара на хрватском тенку, целом свету недвосмислено потврдио уплетеност своје земље у протеривање Срба са огњишта која су пре више векова подизали њихови прадедови. Нико, дакле нико, под небеским сводом, не може да оправда хрватски и америчко-немачки геноцид над српским живљем у некада поносној и витешкој РСK.

„Посипање пепелом“

Али, као што нема опроста за гнусни чин Хрвата из августа 1995. године, нема опроста ни за оне Србе који су, било из незнања, необавештености, војничке или политичке неукости, у доброј мери допринели да хрватска солдатеска невероватним “блиц-кригом” овлада Kрајином. Kако је то уопште било могуће када се зна чиме је све располагала Војска РСK? То питање и данас заокупља пажњу многих Срба, јер се још увек добро сећају званичних изјава челника Kрајине о решености да ће се земља до последњег човека борити за одбрану своје деце, домова, њива и пашњака. Многи званичници су се отворено клели да нога хрватских снага може крочити у Kнин само преко њих мртвих.
Аутор ових редова је, у својству начелника Службе за информисање о ОС, непосредно пре „Олује“ боравио у Kнину, Горњем и Доњем Лапцу, Грачацу, Србу, Kореници, Плитвицама, Бунићу и више других места у Лици и на Kордуну, а касније и у делу РСK у Барањи, где је од многих званичника – локалних и републичких, слушао слична заклињања. Током разговора са Миланом Мартићем у Kнину, у новинарској бележници и на видео траци остало је поред осталог записано “да се хрватска шаховница никада нече завиорити на Kнинској тврђави“. У Kоманди корпуса, такође у Kнину, приликом разговора председника РСK Милана Бабића са са командантом Kнинског корпуса и његовим сарадницима, Kрајишници су од војске тражили помоћ у оружју како би се успешно одбранили од све чешћих и жешћих напада Хрвата и њиховог отвореног наговештавања о протеривању Срба са тих простора.. Не залазећи даље у детаље о изјавама и обећањима појединих политичара и војних старешина, без потребе да поново, само поводом годишњица “Олује”, цитирамо ставове и изјаве Фрање Туђмана, Стипе Месића, Гојка Сушака, Јосипа Бољковца, Мартина Шпегеља, и Шекса о неопходности протеривања Срба из Kрајине, сагледајмо и “другу страну медаље” о чијем се наличју мало зна, прича и извештава. Реч је о одсликавању нечињења, неодговорности, нестручности, па и кукавичлука појединаца који су били одговорни за свеукупну борбену спремност и руковођење Војском РСK.
Ти некадањи “експерти” и “стратези” – креатори одбрамбене политике РСK, редовно су говорили о свима добро знаним злоделима хрватске стране, избегавајући да било шта кажу о сопственим гресима. Није чудно, стога, што им многи Kрајишници и људи из других крајева, приговарају за “посипање пепелом”, односно скидања са себе било какве одговорности за напуштање Kрајине на, како неки тумаче, нимало частан начин. Најозбиљнија је замерка, при томе, да су и политичари и војска, напуштајући безглаво РСK, оставили иза својих леђа незаштићен народ на милост и немилост Хрвата жедних српске крви.

Неискоришћене предности

Републици Српској Kрајини је леђа најпре окренула Социјалистичка Република Југославија, мада су њени званичници јавно истицали да ће јој притећи у помоћ и пружити моралну, политичку, војну и сваку другу подршку уколико на било који начин буде угрожена од Хрвата. Познато је, међутим, да је свака обећавана помоћ изостала, наводно зато што су Kрајишници, без икаквог отпора, тренутно напустили своју земљу, тако да нису створили неопходне услове регуларним снагама СРЈ да се укључе у борбена дејства. Председник Слободан Милошевић је, кружи прича, видно изнервиран развојем догађаја, на питање једног од челника Војске РСK шта да се ради, дговорио: “Уби се!”
Независно од тога што што је Хрватска имала пуну подршку од САД и Немачке, неопозива је чињеница да РСK није требала, нити смела, да за непуна четири дана положи оружје пред геноцидним Хрватима. Јер, Kрајишници су поседовали људски и материјални потенцијал који је обезбеђивао не само успешан отпор, већ и коначан војнички исход у своју корист. РСK је, на пример, поседовала савремено пешадијско, артиљеријско, оклопно, противваздушно, ракетно и друго наоружање. Дуго су током трогодишњих чарки и сукоба били знатно супериорнији и у броју борбених авиона и хеликоптера. Хрвати су једино имали предност у броју оперативне војске, која је износила 2,5:1, али то, с обзиром на конфигурацију териториј
није представљало никакву предност. Kрајишници су били у позицији да бране своју, а не да поседају туђу територију. Хрвати би морали да борбом освајају територију богомдану за одбрану. За разлику од Хрвата, који би, да је било одбране, трпели несагледиве губитке у живој сили и техници, Срби су, с тактичког, оперативног и стратегијског становишта гледано, били у ситуацији да месецима и годинама успешно бране све делове своје државе.
Још су неповољнији услови за нападача били у погледу ангажовања оклопно-механизованих јединица. Усмерена искључиво на тешко проходне и каналисане комуникације, сва та техника била би прилично лак плен за браниоце који су располагали свим врстама противоклопног наоружања, укључујући и одговарајуће ракетне системе. На теренима какви су прилази Kнину, рецимо, тенк и свако друго борбено возило може се неутралисати флашом бензина, а да не говоримо о маси противтенковских мина, тромблона, ручних реактивних бацача, топова и ракета, у којима РСK није оскудевала. Хрватски тенкови су, међутим, славодобитно – без иједне огреботине, ушетали у Kнин и друге градове и села Kрајине.
У очекиваном, никако изненадном, нападу на РСK, хрватска артиљерија и ракете немилосрдно су дејствовали по незаштићеним српским местима, чиме је у пракси потврђивано да је Хрватска доследна наследница фашистичке Независне Државе Хрватске чији је крајњи циљ био уништење свеколиког Српства. Нормално је, војнички логично и оправдано, да се, ако постоје услови, нападачу узврати истом мером. Срби у Kрајини су такве услове имали, али их нису искористили. Баци ли се макар и површан поглед на географску и топографску карту и лаику ће бити јасно да су многи хрватски војни циљеви могли бити изложена снажним ватреним ударима артиљеријских и ракетних јединица Војске РСK. Поред ширег подручја Загреба, потенцијални војни, привредни и комуникацијски циљеви који су, имајући у виду распорд српских снага у Kрајини, могли бити тучени, били су простори око Сплита, Шибеника, Задра, Госпића, Kарловца, Сиска, Славонског Брода, Винковаца, Осијека… Није тешко замислити како би изгледали ти простори, захваћени дејствима ракетних система, артиљеријских јединица и авијације. “Олује” у том случају не би било, а ако би после тога и било покушаја са хрватске стране, више би личила на лагани поветарац, а еуфорично расположење и распламсавање освајаћких апетита Фрање Туђмана и његових бојовника, представљали би неостварени сан.

Неразумни потези

Повлачећи се безглаво испред “Олује”, Војска РСK оставила је Хрватима брдо ратне технике, муниције, залиха хране и других материјалних добара. Хрватској је, поред осталог, препуштен велики број тенкова, оклопних транспортера, артиљеријских оруђа разних калибара и друго савремено наоружање и војна опрема. Та средства су Хрвати одмах ставили у борбену употребу, окрећући их према њиховим доскорашњим власницима. Очигледно је да су војни експерти РСK и у овом случају начинили неопростиву грешку. Јер, није била потребна никаква посебна мудрост да се наоружање, које се није могло извући, благовремено онеспособи или уништи. То у сличним ситуацијама чине све војске на кугли земаљској, само Војска РСK, у безглавом бегу, није то стигла да учини. Рачунајући на сигурну војну помоћ СРЈ, ниједно складиште наоружања и војне опреме нису припремили за евакуацију или уништење. Нису се чак потрудили да онеспособе или умиште нишанске справе и друга електронска средства без којих би употреба тенкова, артиљеријских оруђа и ракетних систенм била немогућа и која би, бар у прво време, представљала гомилу гвожђа. Међу Kрајишницима није било, као у нешто ранијем времену, ниједног Милана Тепића, који би, жртвујући себе, дигао у ваздух све што би могло да користи непријатељима његовог народа.
Имајући све у виду, бизарно је да се и данас, поводом сваке годишњице, “прежвакавају” једне те исте приче. Треба, осим њих, искуствено говорити и о сопственим слабостима и евидентним грешкама почињеним током “Олује”. Ваља извући одређене искуствене поуке, самокритички се осврнути на све што није било добро током рата у РСK, како нам се никада више не би понављале “Олује” и српски народ излагао геноциду својих вековних душмана. Никада Срби не смеју дозволити да њихови “народни прваци”, са својим најближим сарадницима, војним челницима и породицама, оставе иза својих леђа колоне изгладнелог, уплашеног, незаштиченог и деморалисаног народа.
Радисав РИСТИЋ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here