Радомир Милашиновић: НАТО ПАКТ КАО ИНСТРУМЕНТ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

Поделите:

ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ

2/2016 ГОДИНА I, УДК 327.56 / ISSN 2466-4448

Аутор: Радомир Милашиновић

Сажетак: У овом раду учињен је напор да се, коришћењем чињеница, анализира место и улога НАТО пакта у реализацији спољне политике САД-а широм света. Предоминантна улога ове земље у НАТО савезу довелa je до његове трансформације од одбрамбеног „кишобрана” у агенс реализације политике силе и њених манифестација у међународним односима. Његово ширење на југоисток Европе и инсталирање близу граница Руске Федерације учинили су безбедност света крхком и неизвеснoм. Маргинализацијом и игнорисањем УН и система колективне безбедности од стране и под утицајем САД-а, покушаји стварања униполарног света довели су многе земље и народе до стања неслободе, односно губитка пуног суверенитета и лимитираних могућности деловања не само на спољњем, већ и на унутрашњем плану. „Оргијање силом”, дирижизам, претње, уцене и притисци довели су до балканизације Балкана, стварања крајње конфликтне ситуације, хаоса у земљама попут Ирака, Либије, Сирије, Авганистана и стварања нових држава и квази-држава попут Косова, коме је главни град Бондстил. Чињеница је да се тај правац мора мењати уколико свет намерава да опстане.

Кључне речи: НАТО пакт, Сједињене Америчке Државе, спољна политика, међународна заједница, Исток, Запад.

УВОД

Почетак краја владавине Сједињених Америчких Држава и њиних сателита светом, који је очигледан, улива наду највећем броју земаља и народа да ће војни, економски и политички дирижизам једног светског центра моћи, бити замењен мултиполарном међународном заједницом и реинкарнацијом Организације уједињених нација. Да бисмо интерпретирали актуелне међународне процесе и улогу војног фактора (посебно НАТО пакта), потребно је дати краћи историјски осврт на његово место и улогу у друштвеној заједници, али и креацији и реализацији спољне политике САД-а.

Захваљујући, највећим делом, свом геостратешком положају, Сједињене Америчке Државе су успевале да се држе по страни ратних жаришта која су пустошила Стари свет. Због тога, и историјски развитак ове земље, као и развој појединих њених институција, имају низ специфичности. Водећи самосталну и „удаљену” спољну политику, САД нису имале, све до Другог светског рата, нарочите претензије да остварују политички и други утицај на просторно далеке делове света, налазећи и остварујући своје економске и политичке интересе на подручју америчког континента. Главни правац њихове експанзије било је подручје Латинске Америке, укључујући и Карипску област.1 У свему томе, САД су се руководиле Монроовом доктрином, која је прокламована још 1823. године, а садржавала је ставове који су годинама представљали тежиште њихове спољне политике. Међутим, ова доктрина је настала као реакција на опасност од монархистичких земаља Европе, уједињених у Свету алијансу, која је претила западној хемисфери. Доктрина је, у почетку, имала одбрамбени карактер, да би се касније њен смисао потпуно изменио и користио као оруђе спољне политике. Наиме, Џејмс Монро, председник САД-а (1817-1825), у поруци Конгресу, децембра 1823. године, изјавио је да ће Сједињене Државе сматрати опасним по своју безбедност сваки покушај европских сила да прошире свој политички систем на било који део западне хемисфере, да би 1896. године, поводом англо-америчког конфликта (у вези са случајем Венецуеле која је затражила помоћ од САД-а против Велике Британије са којом је дошла у сукоб због спорне области са Британском Гијаном), председник Кливленд, у ноти упућеној Енглеској, „у духу” Монроове доктрине, истакао да „у данашње доба Сједињене Државе стварно господаре овим континентом, и њихова је воља закон за оне, на кога они проширују своје покровитељство”. Тиме је парола „Америка Американцима” замењена паролом „Америка за САД”. Од тог времена, Монроова доктрина се употребљава као основ идеологије милитаристичких кругова америчког утицаја.

Ефикасна средства за остваривање својих стратешких циљева, САД су најпре налазиле у непосредном ангажовању економских и евентуално војних фактора, што им није било тешко, захваљујући неорганизованости и неразвијености латинскоамеричких земаља. Не показујући нарочиту заинтересованост за остале удаљене делове света, у САД-у се нису јављале ни велике потребе за употребом војног фактора у просторно далеким земљама и политички фактори су се углавном задовољавали ангажманом дипломатско-конзуларних представника и војних изасланика.

МИЛИТАРИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА

Дуги низ година америчка армија била је под сталном контролом политичке власти и све до четрдесетих година XX века није имала значајнијег удела у процесу креирања и вођења политике. Други светски рат није оставио по страни Сједињене Државе чији се интереси нису могли свести у границе америчког континента. Улазак САД-а у рат против сила Осовине приближио је многе истакнуте војне личности политичком врху земље и у политичкој пракси се све више осећало здружено деловање војног фактора и администрације. Изненадни напад Јапанаца на Перл Харбор (Pearl Harbour) означиће прекретницу у односима између политике и армије у којој се у ратним и поратним данима види „главни ослонац за успешно деловање”. Томе је много допринео председник Труман, на чију су иницијативу стваране и институционалне могућности стварањем Савета за националну безбедност 1947. године, чији је примарни задатак требало да буде разматрање свих важних питања одбране и спољне политике за активно суделовање армије на политичком пољу.

Генезу милитаризације америчког друштва, дакле, треба тражити у периоду самога рата и непосредно по његовом завршетку, када је америчка армија, како истиче Р. Вукадиновић „добила знатан део политичко-економских функција и обилно потпомогнута многим гласовима индустријалаца који су тврдили да је потребна перманентна ратна привреда и да у том новом развоју америчког друштва Конгрес треба ограничити на изгласавање потребних фондова, док би војска и крупни бизнис самостално припремали оружану силу, армија је у послератним условима конфронтације с другом силом Совјетским Савезом нашла изврсну прилику да ојача своје позиције”.2 У том периоду, отпочеће и континуирано приближавање војске као главног потрошача оружја и војне опреме, и индустрије као произвођача, тако да ће будући карактер америчког деловања у иностранству умногоме бити одређен чврстином повезаности војних и индустријских интереса. Зато је и ефикасна и интензивна изградња војних снага уследила као последица настојања да се створи сила која ће бити у могућности да успешно извршава задатке националне политике, због чега су и форсирани сви елементи који су од важности за реализацију војних концепција чија је сврха била да се држањем војне супремације обезбеди економско и политичко вођство САД-а. За јачање своје војне силе, САД су, од 1946. до 1967. године, трошиле скоро три петине свога буџета, док је, како истиче сенатор Фулбрајт, у истом периоду из федералног буџета издвојено за образовање, здравство, стамбени развој итд. око 6% средстава. Ово речито говори о стварној материјалној и другој моћи америчке армије. У САД-у је прилично раширено мишљење да је војна потрошачка снага веома битан чинилац за стабилност америчке привреде, а да сами ратови подстичу велике техничко-технолошке и индустријске скокове што, са своје стране, представља подршку континуираном припремању за рат.

Све до 1953. године, када је, за време Ајзенхауеровог председниковања, усвојена војна концепција САД-а позната под називом „New Look, у Сједињеним Државама није постојала јасно одређена концепција. До тог периода, сматрало се да је амерички војни и економски потенцијал довољна гаранција за супериоран положај ове капиталистичке земље у међународној заједници. За разлику од такозване концепције „запушавања рупа”, која је била на снази до 1953. године, концепција „New Look полазила је од тога да је претња силом довољан фактор заштите америчких интереса у свету.

Сигурно је да се, у последња два миленијума историје људскога друштва, реч демократија није употребљавала и „раубовала” више него што је то случај у последњих неколико деценија, а да се, истовремено, у пракси драстичније злоупотребљавала у многим земљама и регионима света и то употребом најразличитијих облика притисака, уцена, економских санкција, војне силе или претње њоме, као и субверзивне пропаганде, шпијунаже и аката државног тероризма. Дакако, све са тобожњим циљем ширења демократије и заштите људских права и слобода. Управо стога што у данашњем свету постоје „барјактари” демократије и „усрећитељи” човечанства, чини се неопходним да се поближе анализирају и објасне неки фактори којима ћемо разоткрити суштину разлога и циљева (политичких, стратешких, војних и економских) оних земаља које имају одлучујућу улогу у креирању светске политике. Савремени милитаризам и изучавање његове суштине, чинилац је који се сам по себи намеће као једна од централних тема. У овом кратком осврту покушаћемо дати можда и хипотетичке одговоре на нека од несумњиво важних питања, који би, пре свега, представљали подстицај да се овој тематици посвети више пажње него што је то у теорији до сада чињено. За овакав однос према том питању не постоји ваљан разлог, тим пре што су догађаји у више земаља света, посебно на нашим просторима, за то више него довољни. Познато је да се појам милитаризам (лат. militaris војни) у теоријској употреби јавио тек пре непун век и по, чиме се указивало на предоминантан утицај, превласт или потпуну доминацију војног фактора у друштвено-политичком и економском животу одређене земље. Током времена, суштина овог друштвеног феномена попримила је нове карактеристике, тако да је у датим историјским периодима имао и светска обележја. Међутим, корени милитаризма досежу у далеку прошлост раних робовласничких и, касније, феудалних друштава. Већ у доба Наполеонових ратова, милитаризам, поред унутрашњих, поприма и међународне димензије, нарочито у периоду француско-пруског рата. Неке државе, попут Пруске, Јапана и касније Немачке (Трећи Рајх) биће изразито милитаристичке. Отворена или прикривена милитаризација имаће током целог XX века снажне импликације на укупни живот међународне заједнице.

Не само завршетак колонијалне поделе света и два светска рата, већ и низ других процеса (припреме за локалне и светске ратове, у наоружању итд.) гурали су војну елиту, а тиме и укупни војни естаблишмент, у сами врх друштвене пирамиде, често са примарним утицајем у пословима креирања политике, одређивања стратегија појединих држава или група земаља. Томе је својеврстан допринос дала и међународна институционализација војних структура. Свет је данас суочен са чињеницом да је у појединим најразвијенијим земљама (у чему, без премца, далеко испред свих других искорачују САД) дошло до снажног повезивања политичког, војног и економског фактора, где је уочљив и препознатљив њихов свестрани интерес. Истина, они су се постепено приближавали да би се, у савременим условима, практично интегрисали, и то на најразличитије начине. То је уочљиво, између осталог, и кроз интензивну кадровску повезаност, при чему имамо праксу да су своје место на кључним положајима у извршним органима владе нашли економски веома моћни људи или да се на челу најмоћнијих привредних корпорација налазе високе војне старешине. Сходно наведеном, поставља се једно суштинско питање: у којој су мери такве тенденције у супротности са либералном демократијом као доктрином индивидуалне слободе и народног суверенитета? Да ли је она заиста, како тврди Франсис Фукујама (Francis Fukuyama), „универзални процес, који диктира заједнички еволуционистички модел за цело човечанство у правцу либералне демократије”?3

Ако је по постојећем облику владавине препозната крајња тачка идеолошке еволуције човечанства, коначни облик људске владавине, и да се у том смислу, како се тврди, означава „крај историје”, онда је судбина света крајње неизвесна. Но, то нису сасвим нове, непознате и несумњиво утопијске теорије о капитализму и демократији, коју нуди као вечну форму владања. Најбољи одговор на овакве и сличне тврдње можемо наћи у анализирању и објашњавању разорно-деструктивног понашања западних земаља на челу са САД-ом, на различите начине, а посебно кроз структуру НАТО-а у последњих неколико година. Помагање разарања суверених држава и додатно учествовање у кажњавању недужних народа одвијало се мимо свих формално усвојених начела и кодекса којима се регулишу међународни односи у свету.4 Поред Југославије, поменимо Ирак, Сирију, Панаму, Гренаду и Хаити, у којима је војна сила претворена у фактор врхунске вредности за стварање „новог светског поретка”, што је само друго име за васкрсли империјализам. Ширење НАТО-а и најразличитија уплитања и продори на исток свему томе дају посебне димензије.

Рaдoвaн Радиновић: АКТУЕЛНО СТAЊE, СТРAТEГИJA И ПEРСПEКТИВE НATO САВЕЗА

Кроз иступање Била Клинтона и његових најближих сарадника, то се, без имало дипломатског увијања, отворено ставља до знања целом свету. Истина, понашања према Кини или Јапану имају нешто другачију форму. Разумевање најновијих збивања и кретања у свету и појединим земљама упућује нас на процесе који су карактерисали период после Другог светског рата. Историја људског друштва није забележила ни у једном ранијем периоду учесталију и интензивнију примену најразноврснијих облика силе, као што је то случај у савременим међународним односима. Томе су посебно обележје дале САД, ступајући после Другог светског рата на светску сцену у улози свемоћне велесиле, дајући себи за право безобзирно уплитање у животе многих држава и народа, рушећи, по сопственом нахођењу, њихове легитимне владе, мењајући им границе и намећући им чак и начин живота. Руковођене сопственим интересима и користећи несумњиву моћ, САД су пре више деценија поставиле за циљ преуређење света и успостављање властитог господарства над њим. Практичном делатношћу дале су себи улогу светског тутора.

Од почетка XX века, САД су на непосредан или посредан начин умешане у све оружане сукобе који су се дешавали и који се дешавају у свету. У вези с тим, интересантан је податак који је објављен у Уједињеним нацијама 1965. године да су САД од 1912. године извршиле 85 интервенција оружаним снагама, и то без одобрења Конгреса.5 Оне ни касније нису избегавале примену оружане силе, мада је нису употребљавале тако често као раније, што је последица техничко-технолошког усавршавања наоружања чије би се дејство тешко могло контролисати. Модификовани облици примене силе у међународним односима, међутим, постали су редовна пракса САД-а. У томе је посебну улогу одиграо моћни НАТО пакт, који је до сада успевао да руши и уклања све оно што је била сметња спровођењу стратегије и достизању циљева САД.

У поменутим факторима, поред осталог, треба тражити узорке актуелних процеса милитаризације света. Истина, суделовање војног фактора у политичком животу, а посебно у креирању и материјализовању политике, присутно је у целокупној историји друштва, с тим што се о милитаризму, у савременом тумачењу тог појма и његовој суштини, може говорити тек са конституисањем модерне буржоаске државе и касније. Милитаризам има вишеструку важност за развијене земље, због чега доживљава снажни успон. С једне стране, унутар националних граница, директно утиче на веома брзи развој оних индустријских сегмената који се баве производњом оружја и чији власници осигуравају стабилне профите, док, с друге стране, развијајући сопствену експанзионистичку динамику, инсистира на агресивној спољној политици. Поред милитаризма, на то директно утичу централизација капитала и пораст монопола, при чему држава покушава својим акцијама да надомести одређене економске законе, у првом реду закон понуде и потражње.

Јачање државног апарата и његових прерогатива у функцији контроле у најразличитијим областима савременог друштвеног живота, довело је у специфичну ситуацију војне факторе. Наиме, познато је да је, успостављањем буржоаских друштвено-политичких система, кроз принцип поделе власти извршена персонална и институционална диференцијација у односима између војног и политичког фактора, чиме је прекинуто њихово традиционално јединство познато у феудалној епохи. У савременим условима у западним земљама милитаризам се испољава у сасвим другачијем виду. И поред институционалне одвојености војног од политичког фактора, овај први стиче могућности све већег уплива у свеукупни живот у овим земљама. Модерне стратешке војне и спољнополитичке концепције моћних држава својим садржајима се преплићу и стапају. Припрема за рат, бесомучна производња оружја и трговина њиме, одбрана политике са позиција силе, њене манифестације у међународним односима све то има пресудан утицај на креирање државних политика у којима је утицај војног фактора очигледан.

У вези с поменутим, даћемо кратак осврт на стање и догађања у последњих неколико деценија. Према подацима које је 1984. године објавио угледни шведски институт SIPRI, војни издаци у свету износили су нешто преко 800 милијарди долара, од чега је 30,9% отпадало на издатке САД-а, а 21,9% на издатке СССР-а, с тим што су од 1980. године светски војни трошкови по просечној годишњој стопи расли 3,6%, амерички 8,5%, а совјетски 2%.6 Током 1998. године, како истичу експерти за стратешки бизнис информацијама Џорџ и Мередит Фридман (George and Meredith Friedman), „САД су само од продаје оружја зарадиле 19 милијарди долара, док је за 1999. годину планирана зарада од још 4,5 милијарди долара”.7 Органска повезаност крупног капитала, политике и врхова војне структуре није обележје само САД-а. И у неким другим високоразвијеним земљама, нпр. Јапану, војна индустрија је постала водећа индустријска грана. Тако је 2000. године Велика Британија издвојила за производњу савремених оружја близу 20 милијарди долара, Француска 19, Немачка више од 10 милијарди долара.8

Укупни војни издаци расли су из године у годину. Војни буџет САД-а у 1986. години износио је 302 милијарде и 500 милиона долара. Истраживања нових сателитских оружја („рат звезда”) постала су стварност. Спирала војних трошкова расте из године у годину. Процес милитаризације националних економија такође је настављен. У развијеним земљама (изузев Јапана) војна индустрија је водећа индустријска грана. О томе говоре подаци према којима на војску одлази једна четвртина укупне индустријске производње у овим земљама и више од 50% укупних средстава која се одвијају за потребе науке.9 Колика је улога и значај војно-индустријског комплекса за привреде високоразвијених држава, најбоље се може видети из података да „сваки нови систем оружја три до пет пута је скупљи од оног који замењује. Бомбардери коштају две хиљаде пута више него што су коштали у Другом светском рату. Борци коштају хиљаду и више пута више него што су коштали у Другом светском рату. Носачи авиона су двадесетоструко скупљи, а бојни бродови петнаестоструко скупљи него у Другом светском рату. Подморница у класи „Гато” коштала је у Другом светском рату 5.500 долара по тони, а сада је „Трајдент”, 1,6 милиона долара по тони”.10 Ови показатељи наводе на закључак да мултинационалне компаније и уопште корпоративни мегакапитал теже оној стабилности света која се заснива на економско-политичкој и војној потчињености Западу.

Интервенционистичка политика преостале суперсиле и трка за примат у космосу (где се планира инсталирање поред ECHELON-а још једног моћног искључиво војног система под кодним називом ВОРТФАЈТЕР11), последица је, једним делом, савремене милитаризације америчког друштва која је попримила огромне димензије. Зато армија САД-а представља највећег послодавца крупне индустрије и научних установа. Током другог дела мандата Клинтонове администрације војни трошкови су нарасли са 259 милијарди долара у 1998. години, на 279 милијарди у 1999., затим 290 милијарди у 2000. години, да би достигли 301 милијарду за пореску 2000/2001. годину. У периоду 2001-2002. година, војни издаци износили су 328 милијарди долара, у 2003. години преко 379 милијарди, а за 2007. годину износили су више од 450 милијарди долара. Након терористичког акта 11. септембра 2001. године, неки од буџета су више него удвостручени, тако да је, примера ради, буџет за борбу против „биотероризма” са 1,4 милијарде, повећан на 3,7 милијарди долара12. Огромне количине произведеног оружја и оруђа представљају веома тражену робу, нарочито од стране земаља у развоју, које су у периоду после Другог светског рата постале поприште многих ратних сукоба. У овом периоду је у наведеном делу света избило око 150 ратова, у којима је погинуло више од 20 милиона људи.

Главни снабдевачи оружјем земаља у развоју које су ратовале и које ратују су најразвијеније земље света, које су у томе нашле богате изворе прихода и широко тржиште за пласман својих производа. Земље у развоју дају око 100 милијарди долара за увоз ових производа. У тој трговини највише профитирају САД. Њихов удео у светском извозу оружја и војне опреме износи 37%, Француске 10%, Велике Британије 4%, Италије 3,5%, Немачке 2,5% итд.13 Какве то последице оставља на међународне односе и посебно привреде земаља у развоју, није тешко увидети. Како истиче Мирослав Печујлић, „успоставља се нови тип негативне дијалектике између средстава рата и социјалне структуре. Рат је дубоко условљен целином антагонистичке цивилизације; он је био и остао њен централни негативни производ. Али рат није више пуки епифеномен, последица, он постаје и узрок, активна сила која обликује економску структуру, представља кључ за подизање профитне стопе, моторну снагу водећих технолошких грана, он обликује темеље вредности и идеологије ”14

Имајући у виду количину нуклеарног оружја у свету и тврдоглавост са којом се инсистирало на реализацији концепције „рат звезда” од стране САД-а и њихових присталица, то је имало за последицу економско исцрпљивање СССР-а и његов распад, односно стављање источног блока у инфериоран положај, што може да личи на авантуру с неизвесним исходом како са војно-стратешког, тако и са економског и политичког становишта. Таква политика, која се води са позиција силе и доминације, представља израз потребе крупног капитала који на сасвим нов начин поставља питања међународне безбедности. Политика војног јачања, поред последица које оставља у међународним односима, одражава се и на унутрашњу ситуацију у САД-у коју извесни стручњаци оцењују као алармантну. Енормна издвајања од око хиљаду и по милијарди долара годишње за наоружање (САД издвајају више од 600 милијарди), отежавају укупну ситуацију у међународној заједници и погоршавају ионако тежак положај већине земаља у свету.15

Последњих деценија у земљама Запада рапидно расте број делатности које стоје у директној зависности од војних програма, за чије се остварење одвајају стотине милијарди долара годишње. Само овај податак довољно илустративно говори о међузависности ових програма и привреде поменутих земаља. Последњих година готово да нема привредне гране која донекле не зависи од војних инвестиција, што условљава чврсту спрегу између војне бирократије и врхова крупног капитала. Нарочито је изражена кадровска испреплетаност, односно многа руководећа радна места у великим компанијама попуњена су бившим војним официрима. Још је Ајзенхауер у време своје владавине увиђао опасност од пораста моћи војно-индустријског комплекса, истичући да САД троше годишње на војну безбедност више него што су чисте зараде свих корпорација… Овај спој огромне војне институције и велике индустрије наоружавања потпуно је нов у америчком искуству.

Укупан утицај економски, политички, чак и духовни осећа се у сваком граду, у свакој државној згради, у сваком уреду савезне владе. Тиме је условљено све: наш рад, извори и наша средства за живот, као и сама структура нашег друштва.

Ми се у владиним телима морамо чувати прихватања неовлашћеног утицаја, било да је он тражен или не, од стране војно-индустријског комплекса. Постоји потенцијал за погубан успон погрешно постављене силе и тај потенцијал ће и даље остати.16

Савремена милитаризација западног друштва попримила је огромне димензије. У савременим условима армија представља највећег послодавца крупне индустрије и великог броја научних институција. Тако, на пример, Пентагон годишње склапа више од 20 хиљада уговора за производњу оружја и војне опреме, док је за америчку армију везано 77 индустријских грана. Производња сложене ратне технике је крупан бизнис. На пример, својевремено је за производњу антиракетног система АМБ ангажовано у изради око 15.000 разних фирми. Због тога, амерички бизнис, истицао је још шездесетих година Тристам Кофин, спроводи стални притисак на Пентагон и Конгрес да се што брже реализују планови увођења новог оружја.17

Сједињавањем индустријског и војног фактора ствара се монопол који превазилази националне границе и врши експанзионистички продор својствен развијеним земљама. Крупни монополи и мултинационалне компаније користе се најразличитијим средствима и методама како би очували нове услове за егзистенцију монополистичких односа у источним земљама, које држе у зависном положају од својих привреда. Савремена фаза развоја и доминације западних друштава, коју одликује снажна концепција производње и централизовани капитал, уз наглашену доминацију финансијског капитала, није имуна од тешких економских криза, због чега држава, у својству „чувара система” штити монополистичке интересе, и то средствима принуде. То доводи до спајања врхова крупног капитала с државним врховима, те, зависно од тога, долази и до одређених веза између државних фактора и монопола повезаних на светском плану, који не само да имају одлучујућу улогу у светској привреди, већ и пресудан утицај на међународне односе уопште, светску политику. Ово се најочигледније показало 2008. године са почетком светске економске кризе.

Будући да се политички и економски интереси преплићу и да се налазе у односу узајамне зависности, то је и стратегија на међународном плану транснационалних компанија у спрези са наступањем државног врха, тако да је целокупни индустријски систем нераскидиво повезан с највишим политичким фактором на Земљи. Притисци који западне земље предузимају према другим земљама управо говоре о поменутој спрези. За изазивање друштвено-политичких потреса и криза у низу држава, користе се најразличитији инструменти, који су међусобно повезани. Треба, дакле, имати у виду спрегу официјелно најекспониранијих снага из различитих сфера живота западног друштва и њихов ослонац на тзв. војно-индустријски комплекс. Оне подстичу и одржавају агресивну спољну политику и прилагођавају средства и методе новонасталим ситуацијама у међународној заједници. Намеће се питање због чега земљама запада одговара агресивна политика? Логичан одговор може се наћи у неким показатељима који илуструју раст националног продукта и, у вези с тим, профита, који је главни покретач свих активности које предузимају врхови крупног капитала, како у националним границама, тако и на међународном плану. Само у време Другог светског рата, бруто национални производ САД-а се од 99,7 (1940), повећао на 212 милијарди долара (1945). Општи успон привреде био је очигледан, посебно индустријске производње, која је већ 1942. године била већа за 93% у односу на 1939. годину, а 1943. године чак 133%. Незапосленост се смањила за око 900.000 годишње.

Главни узрок тако снажном напретку били су, пре свега, огромни војни издаци који су достизали следеће износе: 1939. године милијарду долара, 1942. године 54,8, а 1945. године око 100 милијарди. Укупан износ који је влада САД-а утрошила на финансирање рата, који је трајао пет година, цени се на 387 милијарди долара. Главни потрошач производа намењених за ратне потребе била је сама влада, која је у истом периоду имала буџетски дефицит око 190 милијарди долара.18 Све је то изискивало пуну мобилизацију постојећих производних капацитета и потребу за новим инвестицијама, не само у индустријске објекте и њихову модернизацију, већ и у друге привредне области, посебно у инфраструктури. Главни инвеститор била је држава, док је у ранијем периоду примат имао приватни капитал. Осим тога, држава је својим инструментаријумом (посебно планом) инвестирала свуда где је претила опасност од стихије. Извоз у спољној трговини, САД су, у истом периоду, повећале за готово пет пута, док је вредност увоза била у незнатном порасту. У таквим (ратним) приликама у америчким условима тога доба крупне корпорације су максимално профитирале. Одмах по завршетку рата, ситуација се знатно мења. Захуктала привредна локомотива успорава рад, а национални доходак опада. Само у току једног месеца, у другој половини 1945. године, отказано је 70.000, док је после 5 месеци тај број порастао на 230.000 владиних уговора које је она склапала с приватним компанијама, а које су производиле средства за потребе рата. Посао је изгубило око 2,5 милиона радника.

И на примерима из Вијетнамског рата могу се уочити сличне тенденције привредног раста у САД-у. Наиме, у време ескалације рата 1965. године, када је председник САД-а био Линдон Џонсон, дошло је до великих потраживања финалних производа. Индустрија, и уз максимално ангажовање при пуној запослености, готово да није могла да удовољи свим потраживањима. Разуме се, то је имало за последицу и незапамћено профитирање компанија. Не треба, међутим, губити из вида да се све то постиже уз дефицитарно финансирање од стране владе. Пре Вијетнамског рата, пуну запосленост људских и производних капацитета, осим у периоду Другог светског рата, САД су имале и за време рата у Кореји. Но, чим би престала потражња условљена одређеним ратним потребама, стање би се мењало.

Поменуте противречности произилазиле су из акутних социјално-економских проблема система, а покушаји да се мерама неекономског карактера подстиче и одржава привредни раст говоре о хроничним бољкама америчког друштва, које, без обзира на то што по богатству стоји на врху светске ранг-листе, није успело да реши низ унутрашњих тешкоћа, међу којима је једна од најтежих сиромаштво знатног дела становништва,19 незапосленост, итд. То није последица непостојања средстава, већ њихове расподеле, као и трошења у сврхе које још више продубљују друштвену кризу. Стварање ратних жаришта одговара једино малом броју људи у САД-у који контролишу највећи део друштвеног богатства, а истовремено имају и највећи утицај на креирање политике и доношење политичких одлука. Детаљнија анализа догађаја на балканским просторима недвосмислено би то показала. Сам рат проузрокује тешке поремећаје у свим сферама друштвеног и политичког живота земље (без обзира на то што у томе неко и профитира), те и сумирања искустава и резултата оружаних сукоба у којима су учествовале САД, доказују да „крвопролића и хлеб не могу да иду заједно”. Због тога се и настоји да се продужи економска супремација инструментима неоколонијализма, у чему видну улогу има НАТО пакт.

За разумевање појма „војно-индустријски комплекс” неопходно је схватити услове савременог ратовања, као и суштину повезаности високих војних руководилаца и представника великих компанија. То је спрега са монополитичким капиталом, који за потребе армије производи велики број финалних производа, што доноси корист и једној и другој страни. Тако удружени, они моћно манифестују нове облике империјализма. Цифра од више стотина милијарди долара, која означава висину годишњег издатка за потребе армије, даје исувише велику моћ онима који имају одлучујућу улогу у њеној расподели. Они поручују опрему (од класичних средстава до савремених, нпр. свемирских), спроводе и планирају потребе, захтеве, одлучују и о уласку у дугорочне аранжмане с компанијама које, користећи свој утицај на политичку власт, успевају да осигурају доношење одлука које су у интересу и „војног” и „цивилног” фактора. Рајт Милс истиче да је то нова појава у америчком друштвеном животу и на веома сликовит начин презентује повезаност политичке, привредне и војне елите, које су у својим рукама концентрисале доношење свих одлука, што, са своје стране, представља тренд ка деградацији демократских процеса друштва, као и скрнављење односа и облика регулисаних Уставом САД-а. То су веома опасне тоталитаристичке тенденције које доводе до својеврсног облика милитаризације друштва. На ту опасност је указао и председник Двајт Ајзенхауер (1961), приликом напуштања председничке дужности, наглашавајући да из војно-индустријског комплекса настаје „опасност од војно-индустријске власти”. То срастање врхова крупних корпорација, армије и државне администрације ствара посебан слој друштва у чијим рукама се налази од народа отуђена моћ.

Такво стање ствари и односа у америчком друштву условљено је највећим делом интервенционистичким карактером њихове спољне политике, јер, како је својевремено истицао Дин Раск, бивши државни секретар за иностране послове, „САД треба да се тиче цео свет”. Но, с обзиром на то да у својој глобалној стратегији САД не могу наступати непосредно и фронтално, оне радије примењују посредне начине. Своје физичко присуство у великом броју земаља обезбеђују, пре свега, извозом капитала. Посредством инвестиција у иностранству стварају се могућности учвршћивања нових позиција. Тако је вредност америчког приватног капитала у иностраним земљама износила (1950) 19 милијарди долара, да би се тај број у 1966. години повећао на преко 86 милијарди. У каснијим годинама је настављена тенденција рапидног раста. Те компаније су, средином шездесетих година, према званичним подацима, производиле за годину, робу у вредности од преко 100 милијарди долара, што је било једнако бруто националном производу Француске или СР Немачке у 1966. години. Висина профита се може претпоставити. САД су, до почетка деведесетих година, у својим војним базама у 40 земаља изван Америке, држале 40% мирнодопских војних ефектива, 511.000 војника, 175.000 плаћених добровољаца, док су са 92 земље имале билатералне уговоре о продаји и испоруци наоружања и друге опреме за потребе војске.

Навођење ових података је неопходно ради сагледавања начина пенетрације САД-а у великом броју земаља савременог света. У вези с милитаризмом, значајно је напоменути да у организационој структури Централне обавештајне агенције војни фактор добија значајно место. Наиме, познато је да ЦИА у иностранству изводи и полу-војне операције, због чега је принуђена на тесну сарадњу са војним чиниоцима, којима се обраћа за помоћ. То је, према одређеним показатељима, нарочито изражено код једне од четири управа ЦИА, тј. Управе за тајне операције у иностранству, с њеним одсецима – Special operation division and Paramilitary division, који изводе тзв. парамилитаристичке акције у иностранству. Јачање утицаја војног и обавештајног фактора у спољној политици САД-а одвија се и посредством низа других фактора. Кофин наводи да се армија САД-а у миру бави развијањем психолошко-пропагандне делатности у иностранству, користећи за то 250 радијских и 34 телевизијске станице, затим многобројне листове, часописе, књиге, филмове, итд. и да су, према неким истраживањима, радио-емисије америчке армије међу најслушанијима код омладине у многим земљама.20

Такође, с обзиром на карактер циљева глобалне стратегије САД-а и одлике њеног „посредног наступања”, чињеница је да су изгледи за њено успешније спровођење знатно већи ако и ЦИА и ДИА (Централна војна обавештајна агенција), као инструменти те стратегије, делују сагласно, што је присутно у њиховом практичном субверзивном раду. НАТО пакт је, дакле, инструмент глобалне стратегије САД-а путем којег се у савременим условима реализују многи циљеви на међународном пољу. Водеће снаге делују здружено, међусобно се допуњују и потпомажу. Циљеви њиховог деловања у међународној заједници били су јасни. „Стратегија посредног наступања”, односно наступања корак по корак (indirect aproch strategy) од „периферије ка центру”, довели су до коначног обрачуна с „међународним комунизмом” и његовог рушења. Своје присуство у свим деловима света САД обезбеђују на више начина. Најпознатији начин су војне базе, дипломатска, трговинска и друга представништва, затим различити облици помоћи, трговина, присуство фирми, посредством извоза капитала, пропагандом, штампом, филмом, итд.

Међутим, неопходно је правити разлику између, како истиче Д. Вилић, „оних фактора који рат воде, односно о рату одлучују, од оних који у њему само учествују”.21

Приликом сагледавања целокупног политичког наступања САД-а према иностранству, неопходно је разумевање међусобних односа политичког фактора, с једне, и војног, економског и обавештајног фактора, с друге стране, као и разумевање узајамне повезаности сваког од њих. То је условљено односом политике и стратегије, при чему ову другу категорију треба тумачити као елемент и специфичан израз прве. Наиме, политика условљава стратегију и одређује њену улогу и задатке. Са своје стране, стратегија ће бити, поред осталог, прецизан индикатор политике, која јој је „удахнула душу и дала свој лик”.22 С друге стране, карактер спољне политике дате земље лако је познати управо по овом њеном инструменту (стратегији). Међутим, политику САД-а према иностранству треба да посматрамо у светлу историјских чињеница које говоре о томе да су се примењивала сва средства (идеолошка, економска, обавештајна, војна итд.) са циљем спречавања афирмације социјалистичких снага у свету. Отуда и њихово тумачење империјализма као гаранта у „обезбеђењу слободе”, а не система међународне експлоатације, што уистину и јесте. Амерички империјализам је, у периоду хладног рата, нашао у НАТО пакту ефикасан инструмент да, у ондашњим условима ограничених могућности за спровођење глобалног експанзионистичког курса, примењују методе ограниченог рата, што је носило сталну опасност од светског сукоба.

Несумњиво је да политичка власт све више губи своју супремацију над војном. Томе је нарочито допринело сужавање простора демократске контроле друштва над апаратом јавне власти. Овај феномен се може објаснити и анализом историјског развитка капиталистичког система, који је пролазио кроз више фаза, доживљавајући бурне успоне и цикличне кризе. Од почетка двадесетог века извршна власт је имала веома важну улогу када су биле у питању државне интервенције у области привреде. Ове интервенције биле су срачунате на то да се нађе излаз из кризе и пут опоравка привреде. То је нарочито било изражено у САД за време владавине Френклина Рузвелта, који је био иницијатор низа позитивних мера и реформи које су оставиле снажан печат на америчком систему, развивши веома разгранат систем државне интервенције, познат под именом „New deal”, који је изменио постојеће стање у многим областима друштвеног и економског живота. У развијеним капиталистичким земљама дошло је до промене моћи у корист егзекутиве. Егзекутивни департмант нагло се увећава, чиме се стимулише општа тенденција бирократизације друштва. То истовремено подстиче развитак и јача положај армије као једне од најмоћнијих бирократских институција. Ако се узме као пример моћ Министарства одбране, с обзиром на концентрацију политичке, управне и друге снаге у овим ресорима, без обзира на формалну страну, онда се поставља питање стварног односа снага у системима представничке политичке демократије. Растућа опасност милитаризације у атомском добу представља један од највећих проблема савремене међународне заједнице. Када се говори о савременом периоду, онда се мора посебно истаћи и анализирати улога национализма и милитаризма. Мада су првобитно имали функцију срачунату на учвршћивање кохезије унутар националних граница капиталистичких држава, национализам и милитаризам добијају улогу главног фактора на попришту борби између ривалских западних земаља.

Естаблишмент увиђа важност утицаја на свест широких маса, због чега различитим начинима и средствима делују на искривљавање националне свести. У првом реду, инсистира се на уздизању сопствене у односу на друге нације, и сходно томе, постављају циљеви који се обавезно везују за националну част и величину, чиме се придобија сагласност за борбу и спремност на жртве. Тиме се истовремено маскирају стварне позиције и интереси. Као савезник национализма и милитаризма, а као природна последица империјалистичког експанзионизма, јављају се расистичке теорије, на основу којих се изграђују расистичке идеологије. У вези с поменутим, Хилфердинг констатује да, „пошто се потчињавање туђих нација врши силом, дакле, веома природним путем, изгледа да владајућа нација то господарство има да захвали својим нарочитим природним својствима, дакле својим расним својствима. Тако се у расној идеологији појављује, прерушено у природну науку, образложење тежње за влашћу финансијског капитала, који на тај начин доказује природно-научну условљеност и нужност својих поступака. Наместо демократских идеала једнакости, ступио је олигархијски идеал господства”.23 У свему поменутом тоталитаризација војне делатности је незаобилазан фактор како са становишта улоге на спољном, тако и на унутрашњем плану.

Руковођене идејом рестаурације капиталистичког система у свим земљама социјалистичког света, САД су у послератном периоду, под изговором „ослобођења народа Источне Европе и других земаља под комунистичким терором”, ставиле на располагање војсци, обавештајној служби и дипломатији, као инструментима спољне политике, сва средства која им је омогућавао велики економски потенцијал. Преузимајући водећу улогу у капиталистичком свету, оне су успеле да окупе у војне савезе, посебно НАТО пакт, већину земаља Запада и да им наметну своју концепцију вођења спољне политике. Стварањем англоамеричке спреге са циљем коришћења „јаке предности” у односу на Совјетски Савез, означен је почетак хладног рата. Основу америчке спољне политике представљала је жеља САД да обезбеди себи водећу улогу у светским збивањима и присуство на најудаљенијим тачкама земљине кугле.

Последица таквих жеља је и „Закон узајамне безбедности” из 1951. године, који омогућава коришћење материјалних и других средстава, као и метода, са циљем помагања „ослободилачких покрета” у социјалистичким земљама. Помагање истомишљеника и симпатизера, као и научних покрета у социјалистичким и другим земљама, најмоћнија капиталистичка држава није ограничила само на средства пропаганде, привредног и дипломатског маневрисања, већ је изводила и непосредне војне акције које су, бар привремено, кочиле или одлагале нежељена кретања у неким деловима света. Став већине америчких политичара је да се акције не одвијају само у границама дипломатских активности, пошто по њиховом мишљењу, дипломатија као спољнополитичко средство, у време мира „не може да учини оно што могу да учине организовани појединци”.

С тим у вези стоји и изјава министра иностраних послова Џона Фостера Далса пред специјалним политичким одбором с почетка 1953. године да САД треба да пређу са политике кочења Совјетског Савеза на „ослободилачку активност”. Касније је Далс (брат Алена Фостера директора ЦИА) уверавао сенаторе спољнополитичког одбора, да САД неће престати са својим активностима све дотле док у социјалистичким земљама буде на власти садашњи систем, истичући да ће се „ослободилачка” политика водити до коначног рушења „народне демократије” што ће, по његовом мишљењу, представљати предуслов „стварног мира”. Слично овоме је и специјално саопштење Беле куће од децембра 1955. године које наглашава да је један од основа спољне политике САД-а ослобођење источноевропских земаља и то све дотле док се то не постигне.24

Мада потичу из ере хладног рата, ове и сличне изјаве скоро су идентичне с нешто касније датим изјавама од стране руководећих људи САД-а (изјава председника Форда и, недавно, других личности о операцијама са циљем рушења постојећих система у неким земљама (Балкан, Блиски исток)). Без обзира на значајне промене које су се догодиле у међународним односима, ипак остају евидентне чињенице које убедљиво говоре у прилог томе да је америчка спољнополитичка концепција са својим циљевима остала у суштини непромењена. И у периоду хладноратовске политике, као и у савременим условима, САД се ради остварења постављених циљева, добрим делом ослањају на свој водећи положај у НАТО пакту. Разлог томе је што средствима привредног и дипломатског маневрисања нису у стању да реализују своје спољно-политичке планове, поготово оне који се односе на рушење постојећих система у земљама које су или за које се мисли да су непријатељски настројене према САД-у.

ЗАКЉУЧАК

Три најважнија и најефикаснија фактора америчке спољне политике, свакако су војни (НАТО пакт), дипломатија и обавештајна служба.

Од 1990. године, НАТО пакт добија функционално нове димензије. Нестанком Совјетског Савеза и Варшавског уговора, поред формално задржане одбрамбене улоге, овај пакт постаје агенс укупних промена у Европи. Поред његове континуиране улоге регулатора криза и конфликата у свету, он, а не маргинализована улога Организације Уједињених нација, постаје камен темељац безбедности на Истоку и Западу. Он, у том периоду, узима улогу главног реализатора спољне политике САД-а. И поред нестанка два кључна разлога постојања, НАТО савез је, после деведесете године протеклог века, остао главни фактор туторства САД-а над Европом.

Како је наглашено у Римској декларацији из 1991. године, нова улога НАТО пакта огледа се у следећем:

постаје инструмент за регулисање криза и конфликата у новом поретку;

постаје камен темељац безбедности на Истоку и Западу;

елемент је стабилности у Европи, што ће допринети развоју демократије у Централној и Источној Европи;

постаје контролни инструмент механизма разоружања и

преузима организовање ракетне одбране целе Европе и преузима обавезу да спречи ширење ракетне технологије.1

Бесрамни напади на нашим и блискоисточним просторима, о чему смо писали у прошлом броју, уврстили су овај пакт у суровог реализатора спољне политике Сједињених Америчких Држава, које још нису одустале од намере преуређења света по сопственом нахођењу и у сопственом интересу!

————————————————————-

ЛИТЕРАТУРА

  1. Bunder F., Kapitalism and Underdevelopment in Latin America, New York, 1967.

  2. Bamford B., Body of Secrets, Anatomy of the Ultra-secret NSA – from the Cold War Through the Dawn of a New Century, Doubleday, New York, 2001.

  3. Ekonomska politika, br. 1744, od 2. septembra 1985.

  4. Fukuyama F., The End of History and The Last Man, New York – Toronto, 1992.

  5. Friedman G. & M., The Future of War: Power, Technology, and American World, Dominance in the 21st Century, St. Martins Press, 1998.

  6. Jenö K., Špijuni, agenti, diverzanti, Izdavačko preduzeće Zrinje.

  7. New York Times од 04.02.2002.

  8. Vukadinović R., Sila i interesi, Zrinjski, Zagreb, 1972.

  9. Rome Declaration on Peace and Cooperation, NATO Review, V 39, No 6/1991.

  10. Габелић А., САД: Стратегија интервенције, Седма сила, Београд, 1965.

  11. Гуров А., Технический прогресс и милитаризам, Москва, 1963.

  12. Ђорђевић Б., Партнерство за мир – настанак, развој, имплементација“, Зборник: Партнерство за мир и СРЈ, Институт за ратне вештине, Београд, 2001.

  13. Васин В. П., Империалисмуческий миллимаризам, Минск, 1976.

  14. Вилић Д., „Дезинформисање у специјалном рату”, Војно-политички информатор, Политичка управа ССНО, 1973.

  15. Економска политика, бр. 1755, од 18. новембра 1985.

  16. Печујлић М., Рат и мир – патологија моћи или нова солидарност, 1993.

  17. Стевовић М., Противуречности данашње Америке, Седма сила, Београд, 1968.

  18. Опроштајни говор Ајзенхауера од 17. јануара 1961.

  19. Кенеди П., Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица и ЈП Службени лист СРЈ, 1999.

  20. Хилфердинг Р., Финансијски капитал, Култура, Београд, 1952.

  21. Аврамов С., Постхеројски рат Запада против Југославије, ЛДИ, Ветерник, 1997.

  22. Кофин Т., Старт јастребова, Седма сила, Београд, 1967.

  23. Уједињене нације, Декларација 5/6331.

———————————————————

Фус ноте:

1 “Rome Declaration on Peace and Cooperation”, NATO Review, V 39, No 6/1991, p. 19.

1 A. F. Bunder, Kapitalism and Underdevelopment in Latin America, New York, 1967.

2 R. Vukadinović, Sila i interesi, Zrinjski, Zagreb, 1972, str. 125.

3 F. Fukuyama, The End of History and The Last Man, New YorkToronto, 1992.

4 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, ЛДИ, Ветерник, 1997.

5 Уједињене нације, Декларација 5/6331.

6 Економска политика, бр. 1755, од 18. новембра 1985.

7 G. & M. Friedman, The Future of War: Power, Technology, and American World, Dominance in the 21st Century, St. Martins Press, 1998, p. 112.

8 Б. Ђорђевић, „Партнерство за мир – настанак, развој, имплементација, Зборник: Партнерство за мир и СРЈ, Институт за ратне вештине, Београд, 2001, стр. 21.

9 А. Гуров, Технический прогресс и миллитаризам, Москва, 1963.

10 П. Кенеди, Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица и ЈП Службени лист СРЈ, 1999, стр. 535.

11 B. Bamford, Body of Secrets, Anatomy of the Ultra-secret NSA – from the Cold War Through the Dawn of a New Century, Doubleday, New York, 2001, pp. 489-501.

12 Подаци објављени у: New York Times од 04.02.2002.

13 Ekonomska politika, br. 1744, od 2. septembra 1985.

14 М. Печујлић, Рат и мир патологија моћи или нова солидарност, 1993.

15 В. П. Васин, Империалисмуческий миллимаризам, Минск, 1976.

16 Опроштајни говор Ајзенхауера од 17. јануара 1961.

17 Т. Кофин, Старт јастребова, Седма сила, Београд, 1967.

18 М. Стевовић, Противуречности данашње Америке, Седма сила, Београд, 1968, стр. 8-9.

19 У САД-у данас, по званичним америчким подацима, у условима крајњег сиромаштва живи 10% црначког и 4% белог становништва (подаци су с почетка овог века).

20 T. Kofin, Исто, стр. 184.

21 Д. Вилић, „Дезинформисање у специјалном рату, Војно-политички информатор, Политичка управа ССНО, 1973.

22 А. Габелић, САД: Стратегија интервенције, Седма сила, Београд, 1965. стр. 4.

23 Р. Хилфердинг, Финансијски капитал, Култура, Београд, 1952, стр. 372.

24 K. Jenö, Špijuni, agenti, diverzanti, Izdavačko preduzeće Zrinje, str. 5.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here