РЕГИОН, МИРОТВОРЦИ, КРИЗА И РАЗДОР

Поделите:

Не желим да подсећам на то од када је Косово проблем, који нико, нити је имао воље да га реши, нити је наступао као држава да заштити своју територију. Још за време Другог светског рата у ноћи на преласку из једне у другу годину у Албанији је донета одлука да је „једина перспектива Косова и албанаца уједињење са Албанијом“. После  рата, са бројним променама Устава Југославије, Косово је све више јачало своју  власт и све више било удаљеније од Србије и Југославије.

Судбина Косова запечаћена је Уставом из 1974. године, када је ова некада  српска Покрајина добила, готово све ингеренције једне федералне јединице. После смрти Тита у демострацијама, којима је започела криза, основни захтев је био „Косово република“. Српско комунистичко руководство (част изузетцима), непрестано је спроводило одлуке које су ишле на штету државе, подпадајући под утицај оних који су сматрали да у овом најнеразвијенијем делу Југославије треба непрестано улагати. Логика је била да када Косово постане развијено, када се буде решио проблем запослености већинског становништва, да ће тада, због економског просперитета разне сепаратистичке и иредентистичке снаге заборавити на истицање својих политичких захтева и на уједињење са Албанијом. Нејединство српског руководства, стално повлађивање косовким комунистичким политичким структурама, довело је до тога да се Косово све више осамстављивало. Процес јачања државности Косова, заустављен је тек пред крај 1990. године, када су у Скупштини Косова, а затим и у Скупштини Србије усвојени амандмани на Устав Србије, којима су драстично смањена права обе Покрајине.

Ту се процес политичких сукоба није зауставио. Велике  силе са запада су биле отворено за то да се разговара о статусу Косова, да му се врате одузета права из 1974. године. Ратови на простору бивше Југославије, зауставили су веће ангажовање запада у решавању статуса Косова, који се само наговештавао, најпре кроз осуду о кршењу  људских права и слобода. Само су Албанци били у фокусу интересовања великих западних сила решених да милом или силом, што ће се касније и догодити реше питање Косова. По завршетку ратова главни актер чувања суверенитета и интегритета Србије, од европског и балканског миротворца постао је „балкански касапин“. Аргументи које је Србија износила по питању решавања мањинских права не само Албанаца, нису ни на који начин утицали на промену става великих западних сила, пре свега Америке, Немачке и Енглеске, да кризу продубљују управо са измишљеним тврдњама, анализама, несхватљивим изјавама које су по питању људских права, све више продубљивала међуетничке поделе. Најгласније су управо биле земље у којима права њихових мањина не само да нису решена, већ су продубљивана, а оне се нису устручавале да проблеме са сепаратистичким покретима у својим земљама решавају и силом.

После бомбардовања од стране НАТО земаља и потписивањем Војно- техничког споразума, Српска војска и полиција се повукла са Косова, донета је Резолуција  1244 СБ у којој се о статусу Косова или коначном решењу није говорило. УН су преузеле одговорност за Косово.

Косово после осам година проглашава независност и одмах након тога све највеће западне светске силе признају  Косово као нову државу. Питање решавања Косова пребацује се у надлежност Европске уније, започињу и технички разговори у Бриселу, а од пре  пет година и на највишем новоу, потписани су неки од докумената и Бриселски споразум, као најважнији за чији садржај јавност не зна много.

Од пораза Демократске власти у Србији, нова власт СНС са својим колаицијоним партнерима почиње озбиљно да се бави питањем Косова. Од техничког нивоа прешло се на разговоре и преговоре на највишем новоу, што је резултирало потписивањем Бриселског споразума. Али, све оно што је урађено, пре свега је  ишло и иде у прилог јачања државности Косова. Мало уценама које су долазиле из Брисела или Берлина, често као ултиматуми, због опредељења Србије да буде на путу ка Европској унији, постигнути договори као важећи документи, и у то обавезујући, потписивали су се због датума, због отварања поглавља, али све у свему, резултати су били на страни Косова и јачања њене државности. Једину обавезу које је имало Косово са својим пријатељима, било је формирање Заједнице српских општина, које се није догодило ни после четири године, а које, ма колико нас у Србији убеђивали, неће имати ингеренције, како се представља, ако уопште буде створена та Заједница.

До краја ове године може се догодити да Србија и Косово, као две посебне државе потпишу на високом новоу обевезујући споразум, о најпре нормализацији односа две државе (јер се односи нормализују између две државе, а не са самим собом), а затим ће  иако не тако брзо уследити и споразум о међусобном признању, чиме ће Србија и дефинитивно изгубити 15 одсто своје територије. Тако ће Европа и Америка ставити тачку на један извор кризе у региону. Управо Србија добија све похвале као држава која је лидер у Региону, која се залаже за мир, сарадњу и добре односе са свим државама. Извесних проблема има са Хрватском, а када се реши питање статуса Косова и овај део региона престане да буде неурлагична тачка, пажња ће се усмерити на остале наше комшије у региону. Те приче о великој Албанији, које су драматизоване у наредних неколико  година неће бити остварљиве, али то никако не значи да се у једном тренутку неће и о томе разговарати, јер оне се с времена на време подгрејавају из Албаније и Косова, и појединаца са Запада, као и појединих страних аналитичара и експерата за Балкан, а како наилазе на млаку осуду свих наших пријатеља, то значи да се планери тога не одричу. Шта ће бити са југом Србије које албански политички прваци називају „територијом“ или „област“, зависи од тога шта ће Србија урадити. Ако се одлучи за лидерску позицију у региону и за очување мира по сваку цену, овај део Србије ће бити у „клизајућем старту“ одвајања од Србије, а када се у једном тренутку то и догоди, на било који начин, решавање питања овог дела Србије настањеног већинским становништвом албанског народа, биће уз обавезно посредовање запада, који ће, само се може из искуства говорити заузети страну, али тешко да ће то бити српска. Тако ће се похвалама о лидерству и миротворству и великом економском напретку, замаглити оно што се спрема, а обећава да се неће догодити, само на речима, а ипак се на јаван или тајан начин, идеја о томе није затворена, као и сам процес.

Што се Косова тиче битка за суверенитет је изгубљена. У току је изборна кампања на Косову. Избори су по Уставу и законима  Косова, као државе. Чак ће се и гласови бројати на Косову. Срби, као држављани Косова организовали су се у шест  колона, али се  у Београду предност даје „Српској листи“, као гаранту очувања независности и  српских институција које,бар када је реч о оним најважнијим, о којима би се  говорило као српским, а којима се персонификује присуство Србије на Косову, нема. И предстојећи избори одржавају се по законима Косова а сви изабрани Срби, полагаће као посланици заклетву републици Косово. Полиција је у надлежности косовских институција, Косово има своју царину, свој Устав, своје  законе, личне карте, путне исправе, возачке дозволе, регистарске ознаке, укинута је српска мобилна телефонија, има међудржавни позивни број, који је већ у регистру, Косово има амбасаде на својој територији и на територији многих земаља у свету, члан је свих политичких, спортских и других организација, кандидат је за ЕУ, а преостало је да се формализује и питање здравства и образовања у оквиру Закона републике Косово.

На Косову, што се избора тиче, а на којима учествују српски представници, влада потпуна неизвесност. Влада инсистира да се гласа за Српску листу, која је наводно једина легитимна да брани интересе Србије. То се међутим, тешко може остварити, а још теже да Српска листа добије свих својих десет поланика. Избори су поделили Србе у више колона, једни су патриоте које ће штитити Србе и српске институције, којих иначе, готово да нема, а као најважнији аргумент је да ће ова листа бити брана формирању војске Косова, иако је косовски генерал косовских безбедносних снага, обелоданио да је било разговора са представницима Српске листе, али да су они поставили четири услова, који нису прихваћени, а један је био да заменик команданта буде Србин, што значи да је Косово близу формирању војске, јер и са запада је поручено да ће се то свакако догодити, поготову што нема државе без војске. Како ће  српски изабраници заклетву полагати у којој се између осталог каже: „да ће се ангажовати за заштиту и поштовање уставности и законитости, за заштиту територијалне целовитости и институционалног интегритета Косова…“ Постаје сасвим јасно да ће се изборима, ма ко од српских кандидата буде у Скупштини Косова, ставити тачка на суверенитет ове новостворене државе, те отуда неће вредети „тешке“ речи о Србији на Косову, суверенитету, непризнавању и компромисима у Бриселу. Када је све то тако, уз огромну подељеност међу малобројним Србима, логично је питање шта је то што преостале косовске Србе тера, да се просто грабе за било какву позицију на Косову. То се може свести само у једној реченици: корист за себе. Новац у њихове џепове пристиже углавном са две стране  албанске и  српске. Ова последња, није успела да упркос разним давањима, којима се иначе јединство не купује, окупи Србе око једне идеје, око једног циља. Али како  Београд, чини се има за једини циљ Европу, све друго је запостављено, а у Бриселу, упркос честим разговорима у Београду, чини се кроји судбина и Србије и Косова.

Са албанцима је ситуација потпуно другачија. Не може се речи да тамо међу политичким партијама тече мед и млеко, да се оне не сукобљавају.Али, истовремено не може се речи да су оне на различитим странама када је у питању основни циљ, а то је потпуно и безусловно одвајање Косова од Србије. Тако мисле и политичке партије  и грађани без обзира којег узраста били. Таквим јединством не могу се похвалити Срби на Косову, који свакако не мисле исто што и у Београду, али су постали потпуно немоћни. Они размишљају о опстанку, примањима радним местима, али и о будућности за себе и своју децу за коју ће сутра тражити посао. Они који своју будућност виде у републици Косово, масовно нострификују своје дипломе, како би сутра, као мањина имали радна места у институцијама републике по Уставу и законима Косова, на шта њихова матична држава неће имати, ама баш никаквог утицаја.

Било како било јасни циљ косовских албанаца се остварује. Они нису забринути, што ће као грађани друге државе долазити у Београд, можда и у потрази за послом, да не говорим о томе да ће се  албански бизнисмени са Косова појавити као купци у разним приватизацијама, купци обрадивих површина, инвеститори и на други начин, што ће се јавности можда представљати као добар корак и показатељ да „Албанци не могу без Србије“. Па и не могу, новац брише све границе, нетрпељивост и мржњу. Па и у скорој прошлости, неки такозвани Албанци који су долазили у Београд по разне увозно-извозне дозволе, по разну робу за Косово у Београду су хвалили Србију као „своју земљу“, а при прелазу на Мердаре, где је данас граница, певали „Косово република“. Уосталом за Косово су већ опредељена средства из разних Европских фондова, која ће почети да се реализују одмах по потписивању обавезујућег споразума о нормализацији односа Србије и Косова. Стога, Србија њима не треба ни са својом присутношћу на било који начин нити са инвестицијама.

А све дилеме да је Косово део Србије, географска целина, да њене институције делују, да ће  нешто променити ЗСО, биће, дефинитивно јасне, када посланици седну у посланичке клупе Скупштине републике Косово.

ЗЕЈНЕЛ ЗЕЈНЕЛИ

ВИДОВДАН

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here