Slobodan Zečević: Ekonomski federalizam EU

Podelite:

Dr Slobodan Zečević1

naučni savetnik

Institut za evropske studije, Beograd

NEDOVRŠENI EKONOMSKI FEDERALIZAM KAO JEDAN OD UZROČNIKA KRIZE USTAVNOG PORETKA EVROPSKE UNIJE

Sažetak: Nedovršeni federalizam u Evropskoj uniji je karakterističan po postojanju jedinstvenog tržišta i evropske valute a bez federalnih poreza, budžeta i vlade. Ova podlednja bi u slučaju asimetričnih ekonomskih kriza koje više pogođaju pojedine države članice mogla da donose odluke u pravcu redistribucije budžetskih sredstava. Redistribucija je postupak kojim federalna država putem prebacivanja (transfera) federalnih sredstava i umanjenja federalnih poreza u korist siromašnih država članica federacije teži da na duži rok umanji strukturne razlike između razvijenih i nerazvijenih. Stabilizacija je pak, mehanizam hitnih mera kojima federalna vlada dotacijama iz budžeta i smanjenjem federalnih poreza ublažava trenutni ekonomski udar kojim je pogođena jedna od njenih članica. Opstanak Evropske unije može da bude doveden u pitanje ako se ona ograniči na to da bude samo unutrašnje tržište otvoreno za svaku vrstu spoljnih udara. Da bi imala smisla, evropska vlast treba da počiva na izvornom narodnom legitimitetu, da poseduje pravo da odlučuje o bitnim aspektima života građana i da ima ovlašćenje da brzo odgovori na krize u svom okruženju, kao i u svetu.

Ključne reči: Evropska unija, jedinstveno tržište, evropska valuta, budžetska Unija, ekonomski federalizam, federalni porezi, budžetski transferi, redistribucija, stabilizacija.

Kriza Evropske unije zapravo je kriza njenog ustavnog uređenja razapetog između primene federalnih i konfederalnih mehanizama vladavine. Ovakav hibridni sistem nije dovoljno efikasan da bi izdržao iznenadne udare u globalizovanom svetu. Ekonomski federalizam ispoljavao se kroz postpeno uspotavljanje zajedničkog evropskog tržišta u periodu od 1958. do 1968. godine. Zatim je od 1987. do 1993. godine donošenjem Jedinstvenog Evropskog Akta usledilo usaglašavanje nacionalnih privrednih propisa. (Isaac, Blanquet 2012: 6)

Institucionalni federealizam bio je prisutan u svakoj izmeni ugovora o osnivanju obzirom da su uvećavane nadležnosti nadnacionalnih institucija, dok je istovremeno šireno polje primene odlučivanja kvalifikovanom većinom u Savetu. Sa postupnom federalizacijom Evropske unije u dobroj meri se stalo zaključno sa donošenjem ugovora iz Mastrihta 1993. godine koji je sadržao federalistički program uvođenja jedinstvene evropske valute. (Manin, 2005: 51; Zečević, 2015: 401) Evropska unija tada je učinila veliki korak u federalnom pravcu. Ustvari, unutrašnje evropsko tržište nadograđeno je evropskom valutom koja je ukinula nacionalne. Time su nestali troškovi pretvaranja valuta, kao i rizici izvoznika od devalvacije prilikom naplate roba ili usluga u državama članicama izvoza. Evropska valuta postala je konkurent američkom dolaru na svetskim finansijskim tržištima. Iako izuzetno značajno evropsko monetarno jedinstvo samo po sebi nije bio dovoljno bez političke nadgradnje odnosno federalne ekonomske vlasti koja bi pokrivala jedinstveni evropski ekonomski prostor.

Nedovršeni ekonomski federalizam kao sistemska greška

Uz federalističko evropsko unutrašnje tržište i jedinstvenu valutu bio je potreban federalni budžet koji bi pospešivao privredni razvoj i bio aktiviran u slučaju kriznih stanja. Nedovršeni federalizam sa jedinstvenim tržištem i evropskom valutom a bez federalne vlade, poreza i budžeta jeste misteriozna sistemska greška o kojoj govore evroskeptici. Siromašne države članice Evropske unije, obzirom da više nemaju carinsku zaštitu ali ni svoju nacionalnu valutu koju bi mogle da obezvrede u slučaju svetskih kriza, nemaju načina da ožive unutrašnji promet i proizvdonju niti da svoju robu učine jefitinijom i atraktivnijom za izvoz. U kriznim stanjima u njima dolazi do naglog pada prihoda po domaćinstvima i rasta nezaposlenosti, što se zatim održava i na bogate države članice koje praktično gube tržišta na koja su plasirale svoju robu. Tržišni i monetarni federalizam nije funkcionalan bez budžetskog federalizma jer ovaj poslednji ublažava šokove odnosno manjak prihoda koji trpe države članice u slučaju svetskih ekonomskih kriza.

Federalno uređene države imaju mehanizme redistribucije i stabilizacije.2 Redistribucija je postupak kojim federalna država putem prebacivanja (transfera) federalnih sredstava i umanjenja federalnih poreza u korist siromašnih država članica federacije teži da na duži rok umanji strukturne razlike između razvijenih i nerazvijenih. Stabilizacija je pak, mehanizam hitnih mera kojima federalna vlada dotacijama iz budžeta i smanjenjem federalnih poreza ublažava trenutni ekonomski udar kojim je pogođena jedna od njenih članica. Dakle, federalne vlade raspolažu budžetskim sredstvima kojima mogu da gase požar u slučaju takozvanih asimetričnih udara odnosno ekonomskih kriza koje iz različitih razloga više pogađaju pojedine države članice federacije.

Uspostavljanje monetarne Unije bez budžetskog federalizma veoma je riskantan, gotovo nemoguć potez. Primeri Sjedinjenih Američkih Država i Kanade govore u prilog tome da je uvođenje monetarne Unije pratilo uvođenje federalnih poreza na prihode, kao i federalnog sistema osiguranja u slučaju porasta nezaposlenosti u jednoj od država članica. Interesantno je da je još 1977. godine Evropska komisija poverila grupi stručnjaka na čelu sa ser Donaldom Mek Dugalom (Donald Mac Dougall) zadatak da prouči problem redistribucije između regiona. U ovom izveštaju nastalom pre uvođenja jedinstvene evropske valute naglašeno je da postoje tesne veze između monetarne i budžetske politike, kao i da je evropski sistem budžetske stabilizacije preuslov za stvaranje evropske monetarne Unije.3

Obzirom da su postojala saznanja o nužnoj povezanosti monetarne i budžetske unije, postavlja se pitanje zašto ova poslednja nije uvrštena u program evropske integracije još ugovorom iz Mastrihta iz 1993. godine. Nezvančno govorilo se o tome da su predsednik Fransoa Miteran i kancelar Helmut Kol smatrali da su već uvođenjem monetarne Unije učinili mnogo u procesu ujedinjenja evropskih država i da je na sledećoj generaciji političara da dovrše posao stvaranjem budžetske unije i uspostavljanjem evropske ekonomske vlade. Međutim, to se nije dogodilo, a o razlozima mogu da se iznose određene pretpostavke o čemu će biti više reči u daljem izlaganju.

Nedovršeni evropski ekonomski federalizam u praksi – kriza grčkog duga

Grčka je 1981. godine pristupila Evropskoj ekonomskoj zajednici, dok se državama članicama Evropske monetarne unije odnosno evro području priključila 01. januara 2001. godine. Kasnije će se ispostaviti da je ovo poslednje pristupanje bilo sporno jer je počivalo na lažnim statističkim podacima koje je grčka vlada prosledila organima Unije o visini duga, budžetskog deficita i inflacije.4 Naime, kriterijumi utvrđeni ugovorom iz Mastrihta iz 1993. godine nalagali su da kandidat za ulazak u Evropsku monetarnu uniju nije smeo da ima budžetski deficit veći od 3 procenta u odnosu na BDP (bruto društveni proizvod), da je njegov javni dug morao da bude manji od 60 odsto u odnosu na BDP, a da nivo inflacije nije mogao da bude viši od 1,5 procenata od proseka inflacija triju najuspešnijih država Unije.

Ušavši u evro područje Grčka je dobila visok kredibilitet na svetskim finansijskim tržištima i mogućnost da uzima kredite pod povoljnim uslovima, čime se otvorila pandorina kutija njenog prekomernog zaduživanja. Već 2004. godine grčki ministar finansija priznao je pred poslanicima Evropskog parlamenta da njegova zemlja zapravo ne ispunjava Mastriške kriterijume jer je nivo javnog duga 103 procenta, a budžetski deficit iznosi 3,7 odsto u odnosu na BDP. U jesen 2009. godine predsednik grčke vlade Jorgos Papandreu javno saopštava da su zvanični podaci koje je Grčka davala od 2004. godine o svom finansijskom stanju bili falsifikovani. Grčki dug ustvari iznosi 279 milijardi evra ili 115 odsto u odnosu na BDP.5

Nerazumno zaduživanja Grčkih vlada kojima su upravljale političke oligarjihe porodica Karamanlis i Papandreu služilo je za pospešivanje privrednog rasta, ali i za masovno zapošljavanje u državnoj službi, nekonomsko povećanja plata i penzija, finansiranje faraonskih radova u oblasti infrastrukture (nesvrsishodnih autoputeva) ili pak za troškove namenjene organizovanju olimpijskih igara u Atini 2004. godine. Pored toga, Grčka je obzirom na svoj geostrateški položaj i razuđenu pomorsku granicu prema Turskoj a u odsustvu zajedničke evropske odbrane, bila prinuđena da uloži značajna sredstva u nabavku vojne opreme. Ona je kupovana pretežno u Nemačkoj (borbene podmornice), Francuskoj (borbeni avioni Miraž 2000 i helihopteri), ali i u Sjedinjenim Američkim Državama (borbeni avioni F 16). S druge strane, neoporezovane privredne delatnosti činile su 25 odsto od svih ekonomskih aktivnosti u Grčkoj.

Predsednik grčke vlade Jorgos Papandreu 2009. godine po priznanju da je zemlja u teškoj dužničkoj krizi, pokrenuo je prvi program štednje koji se sastojao u smanjenju državnih troškova za 10 odsto, u prodaji državne imovine i zamrzavanju zapošljavanja u javnom sektoru. Već 2010. godine grčka vlada je prinuđena da preduzme novi program štednje koji je trebalo da omogući uštede od preko 4 milijarde evra. Ovaj program međutim, nije bio dovoljno uverljiv za privatne poverioce što je dovelo do ponovnog obaranja ocene finansijskog rejtinga Grčke. Država ulazi u krizu likvidnosti, a zbog lošeg rejtinga više ne može da pozajmljuje na svetskim finansijskim tržištima i nalazi se pred bankrotom. U maju 2010. godine proklamovan je prvi plan međunarodne pomoći Grčkoj. Članice evro zone odlučuju da joj u roku od 3 godine upute pomoć u visini od 110 milijardi u kojoj Međunarodni monetarni fond učestvuje sa još 30 milijardi. I pored preduzetih mera štednje, u julu 2011. godine Grčka je ponovo na ivici bankrota. Članice evro područja joj dodeljuju novu pomoć u visini od 237 milijardi evra uz poništavanje pola duga koji od nje potražuju privatni poverioci. Grčka vlada je između 2011. i 2015. godine sprovodila još 7 programa štednje, ali je grčki dug nastavio da raste te je u 2015. godini dostigao 175 odsto BDP-a.

Međutim, 2014. godine vlada premijera Andonisa Samarasa desničarske Nove demokratije posle dužeg vremena uspela je da sopstvenim prihodima pokrije državne troškove. Bilo je dogovoreno da kada do toga dođe poverioci otpišu deo grčkog duga, ali su čanice evro područja pod uticajem Nemačke odbile da pristanu na takav potez. Nezadovoljstvo grčkog naroda ekonomskim stanjem u zemlji ispoljava se na parlamentarnim izborima održanim u januaru 2015. godine kada na vlast dolazi levičarska Siriza. Novi predsednik vlade Aleksis Cipras traži od poverioca brisanje dela duga, produženje rokova otplate i odustajanje od programa štednje. Države članice evro područja odbijaju njegove zahteve i posle pet meseci pregovora upućuju Grčkoj vladi predlog novog programa štednje. U odsustvu dogovora između dve strane u junu 2015. godine Grčka se ponovo nalazi u situaciji da ne može da odgovori svojim finansijskim obavezama, te je Ciprasova vlada prinuđena da zatvori banke i ograniči iznose koje građani dnevno mogu da podignu sa svojih računa. Aleksis Cipras raspisuje referendum na kome grčki narod treba da se izjasni o predloženom planu štednje evro grupe. Grci ga odbacuju, te se država našla na pragu izlaska iz Evropske monetarne unije, odnosno pred povratkom na nacionalnu valutu (Grekzit).

Sa stanovišta Evropske unije Grekzit je bio institucionalni, finansijski i politički izazov. U institucionalnom smislu postavilo se pitanje zakonitosti izlaska ili izbacivanja države članice iz članstva u Evropskoj monetarnoj uniji. Naime, ovu poslednju mogućnost su tokom krize grčkog duga najavljivali pojedini nemački političari. S tim u vezi treba imati u vidu da je Evropska monetarna unija trebala da bude najčvršći federalni element Evropske unije koja bi vremenom primala u svoje okrilje nove države članice. Kao najviši stepen integracije Evropska monetarna unija zasnovana je na federalnom ustrojstvu u smislu da evropski organ, odnosno Evropska centralna banka odlučuje o emitovanju novca i kursu evropske valute. Zbog njegove federalne prirode ugovori o osnivanju nisu predvideli odredbe o povlačenju ili izbacivanju članica iz evro područja. Evropska monetarna unija trebalo je da bude poslednje mesto na kome dolazi do mimoilaženja u ulasku i izlasku država članica. S tim u vezi predsednik Komisije Žan Klod Junker izjavio je u jeku grčke krize u junu 2015. godine da je članstvo u evro području nepovratno pa bi samim tim i istupanje ili isterivanje Grčke iz iste bilo nemoguće.6 Junker je želeo da podvuče da je monetarna integracija država članica otišla toliko daleko da je nezamislivo njeno dovođennje u pitanje. Ovaj stav Junkera imao bi određenu pravnu podlogu pre donošenja ugovora o Evropskoj uniji iz Lisabona 2009. godine, čijim je odredbama izričito predviđeno pravo država članica da u skladu sa svojim ustavnim pravilima donesu odluku o povlačenju iz Evropske unije.7 Ako jedna od država članica ima suvereno pravo da se povuče iz članstva u Uniji onda sigurno ima pravo da izađe iz jedne od komponenti integracije, kao što je Evropska monetarna unija. Drugi izazov za Evropsku uniju bio je finansijske prirode. Vremenom se evro nametnuo kao svetska valuta i konkurent američkom dolaru. Smatra se da se danas oko 40 odsto svetskih deviznih rezervi drži u evrima. Povlačenje jedne od država članica iz evro područja podrilo bi kredibilitet evropske valute i stvorilo opasnost od masovnog povlačenja sredstava sa finansijskih tržišta Unije. Ovo bi zatim prouzrokovalo manjak raspoloživog novca u Uniji i skok kamatnih stopa kod zaduživanja, pa samim tim i usporavanje privredne aktivnosti. Treća opasnost bila je političke prirode. Ukoliko bi jedna članica napustila monetarnu Uniju bio bi to znak da je Evropska unija nestabilna tvorevina.

Prethodno pomenute opasnosti izbegnute su na sledeći način. Pred rizikom od ponovnog uvođenja u opticaj drahme kao nacionalne valute, čiji bi nizak kurs usled teškog ekonomskog stanja obezvredio primanja, penzije i ušteđevine Grka, Aleksis Cipras se opredelio da ponovo pregovara sa članicama evro grupe. Rešenje je pronađeno 13. jula 2016. godine u novom planu međunarodne pomoći Grčkoj u vrednosti od 80 milijardi evra u zamenu za novi program štednje, čime je Grekzit izbegnut. Dakle, vlada Sirize je pristala na novu politku štednje iako je u izbornoj kampanji grčkom narodu obećavala da je više neće biti, pa je s tim u vezi raspisala referendum i pobedila. Aleksis Cipras je priznao da je zaključio dogovor sa evropskim partnerima u koji ne veruje, ali da je to učinio da bi izbegao izlazak Grčke iz evro područja što bi bila još veća katastrofa za narod. Prema Ciprasovoj oceni Grčka je bila laboratorija u kojoj je ispitivana primena politike štednje, koja se pokazala neuspešnom. Plate u Grčkoj smanjene su u proseku za 30 procenata dok su porezi povećani za 53 odsto. Uz to, nezaposlenost je porasla sa 12 na 25 odsto. U jesen 2015. godine Cipras je dao ostavku na mesto predsednika vlade što je dovelo do novih parlamentarnih izbora na kojima ponovo pobeđuje Siriza, uz rekordnu apstinenciju birača od 43 odsto, iako je izlazak na birališta u Grčkoj zakonska obaveza.

Da je Evropska unija imala federalnu vladu i budžet do ovakve priče ne bi ni došlo. Grčka bi u pravom terenutku od federalne vlasti dobila finansijsku pomoć iz budžeta koja bi joj omogućila da funkcioniše i izmiruje svoje obaveze. Time bi sve spekulacije pale u vodu a kredibilitet evro područja i Evropske unije u celini ne ni bio doveden u pitanje. U političkom smislu Evropska unija bi pokazala da je suveren, čvrst i pouzdan svetski činilac koji svoje probleme efikasno rešava u svojoj kući bez mešanja sa strane. Time bi evropska federalna vlada na miru i iza zatvorenih vrata mogla u dijalogu sa Grčkom vladom da se pozabavi funkcionisanjem Grčke države, njenim neracionalnim zaduživanjem i trošenjem sredstava. Umesto ovog efikasnog federalnog modela na sceni je bio konfederalni model međudržavnog prepucavanja gde se svetstka štampa punila bombastičnim izjavama nemačkih i grčkih političara o tome ko je više ili manje kriv za krizu, i ko će kad da izađe odnosno ko će koga da izbaci iz evro područja. Iz prethodno izloženog primera može da se uoči koliko je konfederalni model dogovaranja suverenih država u Evropskoj uniji u ekonomskoj sferi neefikasan i kontraproduktivan.

Kako opredeljenje za konfederalni koncept odnosi prevagu u Evropskoj uniji

1) Nemačka i evropski konfederalizam

Bitna istorijska okolnost koja je prethodila donošenju ugovora iz Mastrihta jeste ujedinjenje Nemačke koje je usledilo posle pada Berlinskog zida 1989. godine. Nemačka prerasla je u najmnogoljudniju i ekonomski vodeću silu u Evropskoj uniji. Ova povraćena ekonomska, koja se pretvorila u političku moć, demotivisala je nemačke konzervativne a zatim i koalicione vlade da idu dalje u ustupanju državnog suvereniteta ka institucijama Evropske unije. Budžetski federalizam doveo bi do prelivanja sredstava od bogatih ka siromašnima, a Nemački konzervativni predsednik vlade Anglea Merkel u više je navrata obećala nemačkim biračima da neće plaćati za druge. Ovakav stav pravdan je nesređenim stanjem u državama, poput Grčke, koje su navikle da troše više nego što zarađuju. U kontekstu svetske privredne krize iz 2008. godine Nemačka se služi svojom ekonomskom snagom da odlučuje o obimu i vremenskim rokovima bolnih reformi u prezaduženim državama članicama Unije.

Nemačka kao privredno najrazvijenija koristi evropsko unutrašnje tržište i jedinstvenu valutu da bi plasirala svoje industrijske proizvode potrošačima iz siromašnijih država članica bez obaveze da značajnije učestvuje u podsticanju njihovog razvoja i zaštiti u slučaju svetskih privrednih udara. Dakle, kratkoročno gledano Nemačka nije imala interes da konfederalne aspekte institucionalnog sistema Evropske unije menja već ih je naprotiv ojačavala.

Postepeno, upornim radom i ekonomskim razvojem Nemačka je od države koju treba nadzirati prerasla u državu koja nadgleda druge u Evropi. Od federalne Unije kao krajnjeg cilja, Nemačka pretvara Evropsku uniju u veliko liberalno tržište sa labavim institucijama bez prava da ugroze njene interese i suverenitet.

2) Francusko prećutno pristajanje na konfederalni koncept Evropske unije

Ulazak Francuske u Evropske zajednice 1951. i 1957. godine poklopio se sa raspadom francuskog kolonijalnog carstva. Zapravo, francuska je posle poraza kod Dien Bien Fua 1954. godine prinuđena da napusti Indokinu. Otprilike u isto vreme počinje rat za dekolonizaciju Alžira, a 1956. godine dolazi i do osamostaljenja Maroka i Tunisa. Proces evropske integracije trebalo je da nadomesti gubitak kolonijalnih poseda i da posluži Francuskoj kao multiplikator ekonomskog razvoja i širenja njenog uticaja u svetu. Prema mišljenju generala Šarla De Gola (Charles De Gaulle) početkom šezdesetih godina prošlog veka, strateški ciljevi su bili da se koristeći proces evropske integracije Francuska ekonomski razvija, da nadzire i kontroliše obnovljenu Nemačku, kao i da stvori Evropsku uniju koja bi mogla ravnopravno da se nosi u svetskim okvirima sa Sjedinjenim Američkim Državama. Budući da polazeći od nacionalnih resursa nije mogla da postigne željenu ekonomsku i političku moć, Francuska je želela da je ostvari podelom svojih ciljeva i nametanjem svog vođstva partnerima u Evropskoj ekonomskoj zajednici.8

Međutim, sa pristupanjem novih država članica u Evropsku zajednicu, a zatim i u Evropsku uniju posebno od 2004. do 2013. godine došlo je do značajnog povećanja broja ministara u Savetu, te je politička težina francuskog glasa u ovom organu u poslednjih desetak godina smanjena sa 12 na 8 odsto. Pored toga, od 2004. godine velike države nisu više predlagale dva, već jednog člana Komisije. Francuski kredibilitet ugrozio je i neuspeh u vezi sa donošenjem evropskog ustava. Naime, ova država bila je inicijator i inspirator tog projekta kojim je rukovodio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar Desten (Valery Giscard d’ Estaing) kao predsednik Evropske konvencije. Međutim upravo je Francuska svojim referendumskim odustajanjem u maju 2005. godine praktično izigrala evropske partnere a posebno Nemačku koja je već bila ratifikovala ugovor o evropskom ustavu.

Francuska je u poslednjih dvadeset godina počela da gubi ekonomsku trku sa Nemačkom te se nakon nemačkog ujedinjenja profilisala kao broj dva u Evropskoj uniji. Nekadašnji strateški ciljevi degolističke Francuske daleko su od ostvarenja. U današnjoj neoliberalnoj Evropi nema ni govora o zadovoljavajućem nacionalnom privrednom rastu, a još manje o nekakvom francuskom nadziranju ujedinjene Nemačke. Francuska nije uspela da izgradi samostalnu evropsku odbranu koja bi štitila granice Unije i širila njen uticaj u svetu pa je i zamisao o ravnopravnim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama takođe na dugačkom štapu. Šta više od 27 država članica Evropske unije, čak je 21 istovremeno i članica NATO pakta kojim dominiraju SAD.

U ovakvim okolnostima nije ni čudo što se na referendumu u maju 2005. godine ispoljio evroskepticizam kod francuskih birača. Iako, francuski narod nije najbolje razumeo evropske ustavne odredbe isti je na svojoj koži osećao da tehnokratska evropska uprava nad liberalnim tržištem ne donosi Francuskoj željeni ekonomski prosperitet i političku moć. Imajući u vidu prethodno navedene okolnosti u Francuskoj se razvila politička doktrina prema kojoj usled širenja broja članica i opadanja francuskog uticaja u Evropskoj uniji ne bi trebalo da se ide na dalju federalizaciju evropskog institucionalnog sistema. Francuskoj u tim okolnostima više odgovara da zadrži svoj uticaj očuvanjem državnog suvereniteta odnosno primenom konfederalnog modela upravljanja u Evropskoj uniji.

3) Države članice Višegradske grupe

Članice Višegradske grupe a reč je o Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj okupile su se da bi snažnije zastupale zajedničke interese u institucijama Evropske unije. Naime, bilo je sve jasnije da srednje i male države sa brojem poslanika u Evropskom paralamentu kojim raspolažu i brojem glasova njihovog predstavnika (ministra) kod odlučivanja kvalifikoavnom većinom u Savetu ne mogu da utiču u dovoljnoj meri na donošenje odluka. Interesantno jeste i da su države članice Višegradske grupe opredeljene za očuvanje suvereniteta to jest za konfederalni model Evropske unije. U tom smislu na zajedničkom sastanku održanom u julu 2016. godine u Varšavi posle referenduma o Bregzitu, u kontekstu razmišljanja o budućnosti Unije založile su se da u evropskom zakonodavnom postupku nacionalni parlamenti imaju poslednju reč.9 Pored toga, ove države smatraju da vrhovni međudržavni organ – Evropski savet treba da preuzme određene nadležnosti od Komisije kao nadnacionalne institucije Evropske unije. Predsednik mađarske vlade Viktor Orban optužio je Komisiju da je svojim predlozima u oblasti migracione politike isprovocirala izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. U strateškom smislu Poljska je pogođena Brekzitom jer joj je upravo Velika Britanija bila glavni saveznik u borbi za međudržavni koncept upravljanja Unijom. Ipak, s druge strane države članice Višegradske grupe zalažu se da se razgovara o jačanju spoljnih granica Unije, o borbi protiv imigracije i terorizma kao i o stvaranju zajedničke evropske vojske.

Zaključak

Tendencija konfederelizacije Evropske unije započeta devedesetih godina prošlog veka u suprotnosti je sa sa procesom evropske integracije ustanovljenim 1951. godine. Evropska federalna ideja jeste politička utopija koja se kreativnim naporom i političkom hrabrošću generacija Evropljana pretvarala u stvarnost donevši mir na ratovima iskrvarenom evropskom kontinentu. Opstanak Evropske unije može da bude doveden u pitanje ako se ona ograniči na to da bude samo unutrašnje tržište otvoreno za svaku vrstu spoljnih udara.10 Nedovršeni federalizam u oblasti ekonomije tj. nedostatak federalnih poreza, budžeta i vlade čini evropski projekat neodrživim. Unija zasnovana na tehnokratsko-dogovornom modelu nije u stanju da ugovorima o osnivanju ostvaruje zacrtan politički cilj, a to je kretanje ka što bližoj Uniji među evropskim državama i narodima. Da bi imala smisla, evropska vlast treba da počiva na izvornom narodnom legitimitetu, da poseduje pravo da odlučuje o bitnim aspektima života građana i da ima ovlašćenje da brzo odgovori na krize u svom okruženju, kao i u svetu. Kakva je svrha Evropske unije ako ne ispoljava političku volju, ako je akciono paralizovana, ako nema zajedničku zaštitu svoje terirtorije i ako se zaglavila u privrednoj stagnaciji? U takvom stanju ona više liči na Socijalističku Fedrativnu Republiku Jugoslaviju u kojoj se u godinama pred njen raspad jedino ispoljavala volja njenih balkanskih članica i njihovih nacionalnih lidera, sve do međusobnog uništenja. Dosadašnje iskustvo pokazuje da asimetrična evropska integracija na kraju ne daje pozitivne rezultate. Izlaženje u susret Velikoj Biritaniji da u mnogim oblastima bude u asimetričnom položaju u odnosu na druge države članice (Šengen, evropska valuta) samo je pothranjivalo britanski secesionizam koji je kulminirao tokom 2016. godine. Uostalom, primer SFR Jugoslavije takođe govori u prilog nestabilnosti asimetričnih i konfederalnih projekata.

Literatura:

  1. Abdelkhaleq Berramdane, Jean Rosseto, Droit de L’ Union europeenne, Montchrestien, Paris, 2010.

  1. Jean Boulouis, Droit institutionnel de l’ Union europeenne, Montchrestien, 5 edition, Paris, 1995.

  1. Georges Berthu, Dominique Souchet, Le traite d’ Amsterdam, contre la democratie, O.E.I.L., Francois-Xavier de Guibert, Paris, 1998.

  1. Louis Cartou, Jean-Louis Clergerie, Annie Gruber, Patrick Rambaud, L’ Union europeenne, Dalloz, 6 edition, Paris, 2006.

  1. Michel Clapie, Manuel des institutions europeennes, Flammarion, 3 edition, Paris, 2010.

  1. Valery Giscard d’ Estaing, La constitution pour l’ Europe, Albin Michel, Paris, 2003.

  1. Sajmon Hiks, Politički sistem Evropske unije, Službeni glasnik , Beograd, 2007.

  1. Jean Paul Jacque, Droit institutionnel de L’ Union europeenne, Dalloz, 5 edition, Paris, 2009.

  1. Philippe Moreau Defarges, Les institutions europeennes, Armand Colin, 3 edition, Paris, 1998.

  1. Guy Isaac, Marc Blanquet, Droit general de lUnion europeenne, Sirey, 10 edition, Paris, 2012.

  1. Philippe Manin, L’ Union europeenne, Pedone, N 6, Paris, 2005.

  1. Armel Pecheul, Le traite de Lisbonne, La constitution malgres nous?, Edtions Cujas, Paris, 2008.

  1. Joel Rideau, Droit institutionnel de L’ Union et des communautes europeennes, L.G.D.J., 4 edition, Paris, 2002.

  1. Slobodan Samardžić, Evropska unija, Institut za evropske studije, Edicija-Analize, Beograd, 1998.

  1. Jean-Luc Sauron, Comprendre le traite de Lisbonne, Gualino editeur, Paris, 2008.

  1. Jean Shapira, Georges Le Tallec, Jean-Bernard Blaise, Droit europeen des affaires, PUF, Paris, 1994.

  1. Denys Simon, Le systeme juridique communautaire, PUF, 3 edition, Paris, 2001.

  1. Dušan Siđanski, Federalistička budućnost Evrope, Prosveta, Beograd, 1996.

  1. Henri-Louis Vedi, L’ Europe a vingt cinq, Dunod, Paris, 2004

  1. Slobodan Zečević, Institucionalni sistem i pravo Evropske unije, Institut za evropske studije, Beograd, 2015.

Economic federalism of the EU

Abstract: Incomplete federalism in the European Union is characterized by the existence of a single market and a European currency without federal taxes, the budget and the government. The last one in the case of asymmetric economic crises which het more some Member States could make decisions in the direction of redistribution of budget funds. Redistribution is the process by which the federal government through the transfer of federal funds and diminution of federal taxes for the poor member states of the federation aims to reduce the long term structural differences between developed and undeveloped. Stabilization in the other hand is the mechanism of emergency measures by which the federal government by grants from the budget and reducing the federal tax reduces the current economic shock which has affected one of its members. The survival of the European Union may be called into question if it limits this to be only the internal market open to every kind of external shock. In order to make sense, European authorities should be based on the original national legitimacy whith the right to decide on important aspects of life and have the power to respond quickly to crises in their environment, as well as in the world.

Key words: The European Union, the single market, the European currency, the budget Union, the economic federalism, federal taxes, the budget transfers, redistribution, stabilization.

1 Autor je naučni savetnik u Institutu za evropske studije u Beogradu.

2FredericZumer, Stabilisation et redistribution budgetaires entre regions: Etat centralise, Etat federal, Revue de l’ OFCE n. 65, avril 1998., http://www.ofce.science-po.fr, 3.11.2016.

3FredericZumer, Stabilisation et redistribution budgetaires entre regions: Etat centralise, Etat federal, Revue de l’ OFCE n. 65, avril 1998., http://www.ofce.science-po.fr, 3.11.2016.

4 Patrick Bonnazza, La Grece dans l’ euro, une erreur fatale, http://www.lepoint.fr, 16.10.2016.

5 Laura Geisswiller, Comprendre la crise Grecque en cinq etapes, http://www.lemonde.fr, 15.10.2016.

6 Internet, http://www.euractiv.fr, 30.06.2015.

7 Član 50 ugovora o Evropskoj uniji.

8Pierre Velruise, France/UE: le malaise, pourquoi?, http://www.diploweb.com, 07.05.2014.

9Jakub Iwaniuk, Le groupe de Visegrad veut plus de pouvoir pour les Etats, http://www.lemonde.fr, 22.07.2016.

10 Francis Gutmann, France: agir, La revue geopolitique, http://www.diploweb.com, 06.07.2013.

Preuzeto iz posebnog izdanja K. Polisa broj 2, za 2017. godinu.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here