Sveštenik Dimitrij Šiškin: SIMBOLI VELIKE POBEDE

Zastava Pobede nad Rajhstagom   
Podelite:

Poslednjih godina javlja se sve više lovaca da odvoje Drugi svetski rat od Velikog Otadžbinskog. Pa žure da nas uvere da Velikog Otadžbinskog rata uopšte nije bilo, da je taj naziv smislila komunistička propaganda. A šta najviše iznenađuje, to kažu naši bivši sunarodnici, koji su još nedavno sa širokoim osmesima i zastavama u rukama išli na paradu Pobede i čestitali veteranima, a sada su, po potrebi – poludeli. Ali dobro, ako bi svoje perle izlagali u kabinetima lekara koji ih leče, ali ne – emituju ih sa visokih tribina, dolaze i navijači da slušaju i glavama klimaju, a drugi „ridaju“ sa suzicom nostalgije … Ovde je neophodno da kažem nekoliko reči radi osveženja memorije. …

Da vidimo kakav bi bio „Drugi svetski rat“ bez našeg Otadžbinskog. Mislim da bi bio vrlo kratak i po svojim posledicama – sraman, a sigurno ne „svetski“. Zato što bi Hitler brzo okupirao celu Evropu, zajedno sa „nepobedimoj“ Engleskoj, a Amerika … Amerika bi sa smeškom počela da trguje sa Trećim rajhom, da izvuče korist. Što se kaže, ništa lično, čist biznis … Da, uopšte, u redu je, tako bi i bilo, ako bi to Evropa htela. Ali, desilo se drugačije, upravo: fašistička Nemačka napala je SSSR. E, onda je počeo Veliki Otadžbinski rat.

Poslušajte himnu «Svящennaя voйna» („Sveti rat“) – i shvatićete šta je otadžbina i zašto se rađa spremnost da se umre, braneći svoje svetinje.

A onima koji nisu znali ili su zaboravili o čeme se radi, predlažem za početak da poslušaju himnu A.Aleksandrova «Svящennaя voйna» („Sveti rat“), koju je napisao skoro narednog dana od objavljivanja. Slušajte nekoliko puta. Zamolite lekara da u ordinaciju donese gramofon … Možda će se u glavama onih koji ne razumeju šta je Otadžbina i ljubav prema njoj mnogo projasniti, i otkuda se rađa spremnost da se umre za odbranu svojih svetinja i nezavisnosti. Pojam Otadžbine treba da bude ispunjen velikim smislom i čvrstom idejom o njoj. Jer, i oni koji odbacuju pojam naše zajedničke Otadžbine trube o zaštiti zavičaja i patriotizmu, i o otadžbini, ali nekoj tamo. Ali, ono što oni podrazumevju pod ovom rečju … kako bi rekao mekše … za mnoge je jednostavno neprihvatljivo i nemoguće.

U zapadnom svetu sada se sve češće pokušava da naš Veliki Otadžbinski rat predstave kao borbu tarantula u tegli. Slute da je jedan – fašizam, a drugi – komunizam. I daju odgovarajući zaključak: – Pa šta ćeš, ako je jedan pauk pobedio drugoga, on ostaje otrovni gad i odvratni insekt. Žalost je u tome što je mnogo ljudi pokošeno. Ali, sada su vremena drugačija –prosvećenija, i mi možemo sa visine, naše ispravnosti, proglasiti „anatemu“ kako fašizmu, tako i komunizmu. Pa, da proslavimo našu liberalnu, takoreći, da kažemo demokratiju.

Evo šta ovde želim da kažem. Kod naučnika istoričara, koliko ja znam, postoji jedno jasno pravilo: – ne prilaziti proceni ovih ili onih istorijskih perioda, epoha i događaja sa standardima sadašnjosti. To jest, može se, naravno, obratiti, ali to neće imati nikakve veze sa objektivnošću. Jer, iako je čovek po prirodi svojoj nepromenjljiv, ali svaka epoha, svaki istorijski period ima svoje osobine i originalnost. To jest, želim da kažem da u 1945. koalicionim glavarima nije palo na pamet ne pokrenu pitanje izjednačavanja nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, čak ni u snu. I dobro bi bilo da se „hrabrim pravdoljupcima“ predstavi, ako oni toliko pretenduju na emitovanje istine, a ne na pravdanje «avansa koji su za to dobili» da se, pre svega zamisle, zašto su svi oni koji su, možda, želeli da izjednače fašističku Nemačku i Sovjetski Savez, sedeli tiho, «ćuteći pod ćebetom». I drugo, bilo bi lepo da imaju malo delikatnosti i osećaja morala, da ne sude o krvavim i najtežim vremenima, okolnostima i sudbinama, da uslovno kažem, sedeći u toplom toaletu. Ovo vas, znate, nepristojno i u lošem osvetljava. I čudno je, da vam to – kao vaspitanim i obrazovanim ljudima – treba objašnjavati.

Nije komunistička ideologija vodila naš narod u boj,

nego duboko osećanje istinske pravde.

Dakle, da li ćemo reći da su fašizam i komunizam jednaki? Dakle … nećemo se raspravljati o stepenima, ali priznajemo da su u Božijim očima obe ideologije nesporno zlo. Na tome se i zaustavljamo. Zbogom. Zato što je ovaj zaključak važan sam po sebi. Ali, dalje zaključke izvodićemo sa velikim oprezom, odvajajući „zrno od kukolja“. Jer, ako govorimo o Velikom Otadžbinskom ratu, uzrok napada fašističke Nemačke na Sovjetski Savez bila je upravo fašistička i nacistička ideologija. A uzrok za uzvratnu reakciju, ako govorimo prostim jezikom, sigurno nije bila komunistička ideologija, nego duboko osećanje pravde i svenarodna odbrana svojih svetinja. I to se upravo mora jasno shvatiti, pa udariti po nosu svima onima koji žele da izjednače fašističku Nemačku i SSSR.

Da, tada je zemlju vodila Komunistička partija, ali se narod nije borio za komunističke ideale, ako uzmemo u celini i, uopšte, nego baš za sve ono sveto, često neobjašnjivo, što je predstavljalo i predstavlja poimanja Otadžbine. I usuđujem se da predpostavim da je to glavno pokretačko osećanje vremenima neizmenjeno… ne znam od kojih vremena, od onih kada je prvi ruski čovek svesno umro za svetu Rus, a to je bilo sasvim u skladu sa njegovim duhovnim i moralnim osećanjem. Zato što je sam pojam Otadžbina i Rus zapečaćeno u njegovom umu i postalo neodvojivo od pojma svetosti, vere i večnosti.

Naša Velika Pobeda pre svega je pobeda dobra nad zlom.

U tome je njen duhovni smisao.

Dakle, naša Velika Pobeda – to nije pobeda komunističke ideologije nad nacističkom, nije ni pobeda ruskog oružja nad evropskim, to je pobeda dobra nad zlom. I tu se može pljeskati ručicama, osmehivati se i slegati ramenima, smatrajući nas kao primitivne i neotesane prostake. Ali, samo zamislite u sebi: mi verujemo i znamo da na svetu postoji „da“ i „ne“, dobro i zlo, istina i laž. Znamo i ne pokušavamo, slično vama, u vidu neke tamo neviđene „objektivnosti“ i „višeslojnosti“, sve zamesiti u neviđenu, prljavu i smrdljivu balegu, koju vi u čudnoj samoobmani sve više privikavate da nazovete istinom. Vaša pravda, gospodo, to je sivo-smeđe-malinovi cvet, koji vi u vašem ludilu i ne primećujete, ponosni ste nad otkrićem tog „neobičnog“ cveta kao konačne istine, koju ste otkrili u mukotrpnim naučnim radovima „objektivnog“ proučavanja stvarnosti.

Nikakvo nasilje komunističkog ludila, nikakvi radni logori i mučenja, nikakva ideologija svirepog ateizma, nisu u ruskom narodu mogli da unište njegov duh. Taj duh je bio rođen i vekovima negovan u pravoslavnoj veri, kao poslednje sredstvo i potpuno usmeren ka Bogu. A sve što znamo u ruskoj istoriji „pobočno“ – to i jeste pobočno, ali ne i glavno, i ne odlučujuće. Pa čak i utvare i iskušenja koja su preuzela upravu nad narodom, i pomućene revolucije – to je upravo posledica te pobočnosti, koja je kao preprečena kost u grlu stajala u neprijatelju ljudskog roda, tako da je on, kao iskusan zločinac, iskoristivši slabljenje duha, uspeo da nas uroni u iskušenje. To je zaista tako. Ali zato ga je odbacio, zato se i naoružao mržnjom, zato što je ruski narod bio upućen ka Bogu.

Ali đavo i u haosu, zavedenom u narodu, i u razaranju kakvo se još nije desilo u svetoj Rusi, nije u potpunosti uspeo, zbog toga što se po neizrečenom Božanskom proviđenju ugrizao za sopstveni rep, kada je ruski narod kroz bol i mučenje poznao posledice svog opšteg neselektivnog otstupanja od dobrog hrišćanskog života. Pa su mnogi onda počeli da se vraćaju i srce okreću Bogu. A mnogi nisu ni otstupali od Njega ni u mučenjima, odlazili su u večnost, zasijali kao zvezde na duhovnim nebesima. A đavo, kada je video da svoj cilj – uništenje ruske duše – nije ni malo postignut, bacio se na drugi narod u drugu lepotu – nacional – socijalistički… I možda, samo da definitivno uništi pravoslavni narod, da ga sbriše sa lica zemlje. Dakle, i komunizam i fašizam – sve to je suštinski delo ruku jednog istog demona, a jedini njegov cilj – da uništiti pravoslavnu svetu Rus, da istrebi istinu. Ali, ako je narod po svom grehu podlegao iskušenju komunizma, po sveopštoj slabosti u veri i hrišćanskom životu, naknadne patnje, kako od represija od sopstvenih vlasti, tako i od fašističke agresije, osmuđen vatrom, izbavio je zlato ruske duše od mnogog mulja i korova.

Vojniče Crvene armije, spašavaj!

Đavo je lukav, prepreden i mnogo iskusan, ali je slep (zato što ga zloba oslepi) i u svom računanju na brutalnu silu postideo se u nameri da sa lica zemlje zbriše pravoslavnii narod – jer … odjednom se desila neverovatna stvar: – pod crvenim zastavama sa srpom i čekićem, sa zvezdama na kapama – taj isti ruski pravoslavni narod, koji vekovima živi u duševnom bolu, se uzdigao, oživeo duhom. I sa tim narodom stvarno je bio Bog. Baš to treba da bude jasno svima onima koji pokušavaju da „okaljaju“ i „zamažu“ našu Pobedu, koji pokušavaju da našoj pobuni protiv zla dodele status ideološke borbe komunizma sa fašizmom. I više od toga, može se reći da je pobeda u Velikom Otadžbinskom ratu bila preteča pobede ruskog duha nad komunizmom. Nije slučajno da je baš u toku rata počeo moralni i duhovni uspon u Rusiji – kao posledica i prirodni izraz duhovnog uspona.

Sve se promenilo onda, preobrazilo se u duhu, kada je crvena zastava prestala da bude krv palih revolucionara, nego krv Hristova, prolivena za naše grehe; kada su srp i čekić prestali da budu simboli hegemonije nad ugnjetenim klasama, nego postali simboli mirnog, kreativnog rada, čak su i same zvezde – postale simbol pravednika, zasijavšim kao zvezde. To je ono što čini Duh, koji i sovjetske simbole lišava lažljivog smisla i koristi ih da služe istini. Ali, to je moguće samo u trenucima ekstremnih teškoća, u trenucima najvećeg uzdignuća duha, u trenucima svetog samoočišćernja, baš takve su, za naše dedove i pradedove, bile te velike, vatrene godine. Eto zato simboli te Pobede nisu simboli trijumfa komunizma, nego simboli pobede dobra nad zlom, a nije na „prosvetljenom“ umno ograničenom da to razume, tim pre nije da diskredituje i pobije tu vrhunsku istinu. Tu istinu – gledati na pravi način – naši veterani su zaslužili svojom krvlju u čvrstoći i istini. Pa čak ako neko ne vidi tu čistoću i svetost, koji ih vide u borbenim zastavama gvardejskih jedinica, to ne znači da te svetosti nema. Samo mučenici koji pate za istinom vide je tamo gde oko lenjivog laika vidi samo ideologiju i oznake bezbožnog režima.

Prihvatajući simbole pobede – crvenu zastavu i zvezde – kao sećanje na rat, mi ih čvrsto odbacujemo kao izraz razrušiteljske ideologije komunizma

I mi, poštujući uspomenu i čuvanje simbola Pobede naših veterana, kažemo i govorićemo da su u tom ratu ovi simboli dobili drugo značenje. I mi njih poštujemo upravo u tom smislu, ali ne u početnom, koji odbacujemo i na svaki način nastojimo da se oslobodimo. Eto, to znači odvajanje „zrna od pleve“, pa i u odnosu na sovjetske simbole. Činjenica da prihvatamo ih kao sećanje na Veliki Otadžbinski rat, na velike žrtve i Veliku pobedu – te iste simbole snažno odbacujemo, kada ponovo postaju nosioci bezbožne, glupe i rušilačke ideologija komunizma. To je neophodno da razumeju kako naši spoljni neprijatelji, tako i unutrašnji, tajni, koji ponovo pokušavaju da se „nametnu“ znacima Pobede sa svojom sramnom i trulom ideologijom.

Neka ne bude tako!

Naravno, mora se govoriti o još jednom simbolu Pobede. To je Georgijevska traka, čiji nas naziv šalje na molitvu svetom Georgiju Pobedonoscu, zaštitniku svih koji se bore sa zlom. I ta borba, pre svega, nije usmerena protiv „krvi i mesa“, tj. nije protiv ljudi, nego protiv „vladara tame ovog veka, protiv duhova zlobe podnebesne“ (6 Ef: 12.), to jest, protiv sila zla koje deluju na nas uglavnom – preko greha. I ako želimo da budemo dostojni naslednici naših slavnih predaka, najbolje što možemo da uradimo je – da na grudi učvrstimo Georgijevsku lentu, da budemo strožiji i pažljiviji prema sebi, da se uz Božiju pomoć odupremo grehu, dosledno i svesno izvršavajući zapovesti Hristove. I tada ćemo, bez sumnje, biti učesnici stvarne Pobedi nad zlom.

Naša budućnost – to nisu crvene zastave, niti srp i čekić, ni zvezde, ni komunističke gluposti, nego sveta pravoslavna vera, Časni krst, Sveta Crkva, potpuna vera u Boga i život u skladu sa Njegovim zapovestima. Upravo ćemo na tom čvrstom temelju da gradimo svoj život sa pažnjom i trezvošću, čiji gubitak nas je nekada lišio tog svetog i jedinog pouzdanog oslonca. I neka nam kao dobra lekcija posluži sve što nam se desilo u strašnom i ratnom XX veku, u kome je glavna suština u sledećem: – bez Boga ne može da se stvori ništa dobro, služenje Njemu moramo da bodrimo i da se molimo, da ne upadnemo u ovo ili ono iskušenje. A takvih nije malo u svetu, njima ćemo da govorimo otvoreno i direktno, da bi izbežali strašne posledice udaljenja od Boga, koje je preživelo i nastavlja da živi u svom ludilu, odvraćajući od istine „progresivno čovečanstvo“.

I evo što još želim da kažem zapadnim i prozapadnim pametnjakovićima: – vi ne razumete i ne osećate snagu i značaj Pobede za ruskog čoveka u Velikom Otadžbinskom ratu? Pa, i ne treba. Postoji takva reč: nije vam dano! Na tome i stanite. Baš stanite. Nemojte da nalećete sa grubostima, da biste razjasnili odnose. Nemojte … Samo sebi recite: Da, mi ne razumemo za ruse značaj Velikog Otadžbinskog rata i pobede u njemu. Ne razumemo. Ali pošto je to za ruse veoma, veoma važno, bolje da uopšte ne dirate tu temu.

I, kao što sam sam sebi rekao, milostive dame i gospodo, budite ljubazni: – ne mešajte se u naše poslove sa svojim maksimama, ne posmatrajte naše svetinje kroz svoj evroatlantski durbin. Naučite ono, o čemu trubite po celom svetu – naime, poštovati tuđe mišljenje, a još više da se s poštovanjem odnosite prema svetim mestima drugih, čak i ako niste dozreli do sposobnosti da ih razumete i osećate. A onda, videvši vaše dobro raspoloženje, stvarnu delikatnost i originalnu kulturu, rusi će se ka vama odnositi sa poštovanjem i izgrađivati stvarno dobre, partnerske i uzajamno korisne odnose.

Na čelu ruskog života, pri svoj svojoj složenosti i višesmislenosti, uvek je stajao, stoji i stajaće Gospod.

Priznajem da je ovo teško prihvataju oni koji ni do danas ne razumeju i plaše se Rusije. Ali, treba da prihvate, jer to je istina, a sa istinom je bolje ne raspravljati. Zato što onaj koji se o nju spotakne – razbija svoje čelo, a na koga padne – toga će da uništi. I, da, ja sam upravo uveo ovu parafrazu, da niko od sadašnjih „skeptika“ ne sumnja da je na čelu ruskog života, uz svu svou složenost i šarenilo, uvek stojao, stoji, i stajaće Gospod, koji je jednom i na vjeki-vjeka pobedio smrt, pakao i samo zlo. I naša Pobeda u Velikom Otadžbinskom ratu je eho i refleksija te jedinstvene i Glavne Pobede, u koju verujemo, kojoj stremimo, u kojoj želimo da budemo više nego bilo šta drugo na svetu.

http://pravoslavie.ru/79152.html

Obrada sa ruskog: Andreй Volkov

Vidovdan

Podelite:

7 Komentari

  1. u ratovima pobeđuje taktika,znanje,veština,sreća……
    nema sa time Gospod ništa…….
    Gospod da ima veze sa ljudskim ratovanjima on bi pobio i jedne i druge…….
    i Nemce i Ruse …..
    jedne što na silu šire progres a druge što na silu uništavaju progres ..
    nego ljudi su tupavi pa misle da bog nešto daje ljudima pa u okviru te donatorske logike grade svoje osvetničke ideje…….
    Bog,Gospod zovite ga kako hoćete samo uzima,ništa nikome taj nije dao ni Rusima ni Nemcima ni bilo kome……
    sve što je nastalo u univerzumu,sva materija,zvezde,galaksije,zvezdana jata,kvazari,pulsari je otrgnuto od crne materije…….
    praktično sve je to akumulator svetlosti koji je izvađen iz automobila crne materije…….
    samo kad se akumulator vrati u auto motor radi i bog nikad neće dozvoliti da mu se delovi trgaju po okolnom univerzumu…….
    dakle nije on rad bilo šta da daje i deli okolo,to je ljudska kreacija već da što pre po mogućnosti odmah sva svetla materija uđe u svojeg gospodara da bi bio kompletan a ne rasut okolo kao zvezdani prah..
    samo budala može da kaže da bog nešto daje jer pojma nema šta govori..

  2. i još jedna greška koju prave ljudska bića……
    kažu tri dimenzije su dužina,širina i visina a četvrta dimenzija je vreme……
    vreme nije dimenzija i vidi se da su ljudi primitivna,stokarasta bića koja ne razumeju multidimenzionalni svet…..ne razumeju ništa..
    pa se u okvirima svojeg vokabulara koriste terminima koji pogrešno tumače ono što ih okružuje..
    dakle vreme nije dimenzija upamtite to.

  3. ako već hoćete tačnije da formulišete četvrtu dimenziju onda je bolja reč trajanje ili trajnost……
    pošto se univerzum širi i praktično u svim pravcima, rasplinjuje u extra dugim talasima,nestaje u crnoj materiji na obodima svog limita to je pravilnija reč…..
    to je četvrta dimenzija…..
    a peta dimenzija je da ovaj univerzum koji vidimo nije jedan i jedini već da negde u dubinama crne materije večnog prostora postoji negde isto sličan univerzum,gospod ovom našem samo sa rasporedom elektronske rešetke i materijalnim osobinama drugačijmi pa i trajanjem od našeg…..
    to bi bila peta dimenzija,raznovrsnost…..
    i tako šire i tako dalje da ne tupim mnogo ..

  4. pošto bi peta dimenzija bila raznovrsnost univerzuma to znači da se pravac trajanja razlikuje od univerzuma do univerzuma pa bi šesta dimenzija bila više pravačna raznovrsnost…..
    pošto se jedan svet sa svojim osobinama otrgnuo od crne materije u jednom pravcu drugi bi se akumulator otrgnuo u drugom pravcu,treći u trećem i tako redom a šesta dimenzija bi bila opisana rečju više pravačna raznovrsnost ili multiverzum….
    to bi bila šesta dimenzija..

  5. Tomislaveiz Vrbasa grada,
    Nisu Veliku pobedu dobra nad zlom fašizma prisvojili komunisti.
    POBEDU JE PRISVOJIO PRVOSLAVNI DUH, KOJI ĆE UVEK SLOBODNO ŠETATI NAŠIM TELIMA.
    Komunizam se izživeo. Nema ga više, pa tako ništa nije ni prisvojio.
    Veliku Pobedu dobra nad zlom iskoristili su fašisti i preobukli u pobedu zla nad dobrom i istinom! Nou pasaran, neće dugo.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here