Василије Ђ. Крестић: ОПАСНОСТИ МОНДИЈАЛИЗМА

Поделите:

Знатан допринос духовном разбијању српског народа дао је комунистички интернационализам. Попут југословенске идеје, и идеја интернационализма привукла је знатан део Срба на свим просторима бивше Југославије. Стога што је српска нација од Коминтерне и Комунистичке партије Југославије била проглашена за “угњетачку“ и “хегемонистичку“, српски комунисти су, за разлику од осталих комуниста, који су прпадали тзв. “’угњетеним нацијама“, најлакше, најбрже и најбезболније прихватали идеју ннтернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине, већ у првом реду зато што су желели да искажу своју партијско-политичку правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници жигосане нације, дистанцирају и побегну, Бежањем од сопствених корена и ступањем под барјак интернационализма, српски комунисти су хтели да скину са себе “љагу“ коју нису стекли неким својим чињењем или нечињењем или неком својом кривицом, већ рођењем. У сваком случају, комунистички интернационализам у српској средини ширио се попут заразе. Он је постао део једне снажне и опсењујуће идеологије, а потом и владајућег снстема. Постало је не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нације и прогласити се интернационалистом. Зависно од става према идеји интернационализма у доброј мери била је и оцена о томе да ли је неко “напредан“ или “назадан“. “Напреднима“ је била обезбеђена каријера па је тако и својеврсном корупцијом јачала идеја интернационализма у српској средини на рачун Српства које је слабило. Привидно нижа свест, национална, замењена је једном привидно вишом свешћу, интернационалном. Национални идеал је поништен једним интернационалним идеалом.

Током 19. и почетком 20. века улагали су вишеструке напоре сви одговорни чнниоци државе и друштва да се превазиђу, смање и нестану историјски стечене разлике међу Србима расејаним по широком подручју Балкана да се они што више међусобно приближе и духовно постану јединствени. У ратном периоду (1941-1945), а нарочито у послератном, до данас процеси су ишли, и још увек иду, у обрнутом смеру. Чињено је све да се српски народ духовно разбије и разједини, да се биолошка веза обезвреди, а њој насупрот ојача веза по класној, идеолошкој и партијској припадности. Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно јединство Срба комунистички интернационализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили а већ нам је стигла нова дрога оличена у мондијализму. Као што је комунистички интернационализам проглашаван за прогресивну и елитну мисао — тако се данас мондијалистичке идеје представљају као идеје будућности најнапреднијег и најцивилизованијег дела човечанства. Те идеје, погубне за духовно јединство Срба, имају моћну моралну и материјалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабију што се присталице идеја комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у игнорацији, небризи, па чак и у одиозности према српској нацији.

Донедавни председник француске владе, Едуар Баладир, у својој књнзи “Моде и убеђења,“ критички се осврнуо на мондијализам у срцу Европе. О томе је, између осталог, написао: “Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова који долазе, нације ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушавају нас уверавати да је реч о феномену који припада прошлости. Да организацнја људског друштва не мора више почивати на нацији, која је примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социјализам и регионализам у потпуности заменити…“ Ако Баладир може тако да мисли и оцењује значај нације, из Париза, са становишта развоја које је достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернацноналисти, какви су мондијалисти, на степену развоја нашег друштва, које се не може мерити са француским, и са окружењем које имамо, желе да збришу српску нацију? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чији су припадници и држављани, не запитају, зашто се и нама суседни народи не опредељују за, како га назива Баладир, помодни интернацнонализам? Ту нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придају дужно поштовање и значај својим нацијама, а ми се спремно и раскалашно одричемо својих корена, иако је нзвесно да је то самоубилачки пут, пут који води затирању. Ако је то тако, а извесно је да јесте, онда се поставља питање коме служе мондијалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства које финансијски стоје иза свих акција духовног разбијања српског народа, нудећи му, попут бескрупулозних дилера, најопасније дроге, после чијег коришћења нема повратка здравом животу.

У последњих неколико година, неодговорност и немар према духовном јединству српског народа показала је партија на власти. Од партије која је вербално, често и пренаглашено, своју политику градила на националним основама, она се, после повезивања с југословенском левицом, претворила у организацију с неодређеним и анемичним националним циљевима. Све то скупа, у ситуацији ратних пораза, губитака територија, масовног избеглиштва, широко распрострањене демонизације, економских санкција, општег осиромашења, лоповлука и криминала, делује депримирајуће и увелико дезоријентише шире слојеве народа, који у материјалној беди једва егзистирају.

Духовно разбијен, са пољуљаном и ослабљеном националном свешћу а ојачалим регионалним и партикуларним осећањима, српски народ изгубио је отпорну моћ. Он је до те мере збуњен да не зна шта је патриотизам, шта национализам а шта шовинизам. Нису ретки случајеви да се при самој националној идентификацији, при самом помену о српској припадности, људи одмах правдају да “јесу Срби ал нису националисти“. Србима је једном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких националиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био је да негује југословенски патриотизам, најпре на темељу националног а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован је социјалистички и самоуправни патриотизам.

О сопственој нацији српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о “великосрпским тежњама“, “Великој Србији“ и “српском хегемонизму“ него о светлим тренуцима борбе свог народа. Због таквог, скроз погрешног, антисрпског васпитања, многе генерације ђака изашле су из школа с трајно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном јединству српског народа. У образовном систему понешто се изменило али не толико да би из наших школа излазили људи с јасним знањима, поносни што припадају једном малом али поштовања вредном народу. Ако се жели ојачати национална свест и реафирмисати духовно јединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети темељне измене.

Василије Ђ. Крестић: ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ

Образовни систем није једини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног јединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике које су следиле после његовог одласка. Сасвим је природно да све што је претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво не само да није добро већ је штетно и опасно. Према томе, сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира на то где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у оценама и проценама шта је Српство; шта је српски патриотизам и српско родољубље, шта су српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако, недотупавно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам. Апсолутна предност свугде је давана класној свести, партијској припадности, идеолошко-социјалистичкој самоуправној опредељености, најновијој историји која се тицала народноослободилачког рата и народноослободилачке борбе, тзв. братству и јединству а потом заједништву с осталим народима и народностима бивше Југославије. Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног јединства више је него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославије, Срби су, како сам већ рекао, најлакше и најбрже постајали Југословени. Они су били најмање отпорни, јер су се најлакше претапали и утапали у друге нације и најмасовније трансформисали у новокомпоноване нације.

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

НАУЧНИ СКУПОВИ

Књига 1

ОДЈЕЛЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА

Књига 1

Василије Ђ. Крестић

ДУХОВНИ ПРОБЛЕМИ СРПСКОГ НАРОДА

ПОСЕБАН ОТИСАК ИЗ ЗБОРНИКА РАДОВА СРПСКИ ДУХОВНИ ПРОСТОР

Бања Лука

Српско Сарајево 1999

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here