Vladislav Đorđević: DA LI JE „NASILJE U PORODICI” SAMO ŽENSKI PROBLEM?

Podelite:

 

 

Protivnik sam svakog nasilja, pa time i nasilja u porodici. Ali sam isto tako protivnik i načina na koji se taj problem sada rešava, a rešava se jednostrano. Ta jednostranost ne samo da ne omogućava rešavanje problema, nego ga čak i podstiče.

To dokazuje i sarajevska emisija „Kontekst” pod nazivom „Nasilje u porodici” u produkciji Aldžezire. Ona se zasniva na pogrešnoj pretpostavci da su žrtve nasilja samo žene. Nisu. To je svesno izvrtanje činjenica. To izvrtanje sugeriše i sastav učesnica emisije. Sve su žene. Voditeljica je jedna žena (Ivana Momčilović Odobašić), a gošće su takođe samo žene: Hajrija Ramadani iz Beograda, Sanja Sarnavka iz Zagreba i Jasmina Mujezinović iz Sarajeva. Gde je tu „rodna ravnopravnost”? Da li producenti ove emisije smatraju da o „nasilju u porodici” nemaju šta da kažu muškarci? Da li muškarci nemaju prava da govore o „nasilju o porodici”? Da li je „nasilje u porodici” nešto što se njih ne tiče? Ako ih se tiče, zašto im se ne dâ reč? O čemu se ovde radi? Radi je o svesnoj i namernoj jednostranosti. Utisak koji ova emisija svesno ostavlja je taj da su nasilnici samo muškarci, a žrtve samo žene. Neće biti da je tako.

Voditeljica je najpre dala reč svim učesnicama, a zatim istakla: „Situacija u Srbiji je poslednjih godina alarmantna!” I jesta. Ali situacija je takva postala upravo otkada su lezbijsko-feminističke organizacije počele da rešavaju problem „nasilja u porodici”. One su izlobirale i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Stupio je na snagu 1. juna 2017. Ali taj zakon ne samo da nije sprečio nasilje u porodici, nego ga je čak i povećao. Taj paradoks se lako može objasniti. Zakon je po poreklu lezbijsko-feministički i cilj mu je upravo izazivanje zađevica u porodici. Sa aspekta te skrivene agende on je uspešan.

Zatim sledi reportaža Jelene Glušac. U njoj se ističe se da su u Srbiji u 2017. godini ubijene 44 žene u porodičnom nasilju. Zar nije čudno to što je toliko žena ubijeno upravo u godini kada je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja uporodici? Zapravo nije. Zakon je i koncipiran tako da izazove još više nasilja.

Zatim reč dobila Vanja Macanović, predstavnica lezbijsko-feministikog Autonomnog ženskog centra iz Beograda. Dati lezbijkama da se brinu o porodici je isto što i dati mačkama da se brinu o miševima. Cilj lezbijki je upravo uništenje porodice. I ne ide im loše. Raskida veza i brakova sve je više.

Nadalje, reporterka ističe da se 31 ubistvo dogodilo od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Žene iz AŽC za to krive državne organe. Ali, zapravo, one su te koje su to nasilje podstakle nagovarajući žene da se ponašaju nasilno i tužakaju muževe za najmanju sitnicu. Žene su dobile prevelika prava i to masovno zloupotrebljavaju. AŽC svesno podstiče spiralu nasilja. On ne gasi vatru. On je raspiruje.

Zatim se u reportaži ističe da je od početka ove godine u Srbiji ubijeno 18 žena. Žao mi je svake ubijene osobe ma kog pola bila i baš zato mi strašno ide na živce isticanje samo koliko je ubijeno žena, a svesno prećutkivanje koliko je ubijeno muškaraca. Stoga javno pitanje reporterki Jeleni Glušac: „Zašto prećutkujete koliko je ubijeno muškaraca? Gde su podaci za njih? Zar oni nisu vredni pomena i saosećanja?” Reportaža je svesno diskiminatorna prema muškacima žrtvama nasilja u porodici. Dakle, ona je čist seksizam. Ona počiva na lezbijsko-feminističkoj premisi: žene su uvek žrtve, a muškarci su uvek nasilnici. Apriorno osuđivanje jednog pola, a amnestiranje svake odgovornosti drugo je aksiom emisije.

Zatim reporterka ističe da je od juna 2017. do aprila 2018. izrečeno „skoro 23.000” hitnih mera udaljenja iz stana ili zabrane prilaska. To me podseća na nacističke progone. Na osnovu jednog telefonskog poziva ljudi bivaju hapšeni i sprovođeni u zatvor ili dobivaju nanogice kao Jevreji žute trake. Teraju se u geta i kažnjavaju ako iz geta izađu. Bivaju teretiran kao kriminalci, iako često nisu unili ništa. Ne opravdavam nikavo nasilje, ali mogu da razumem one ljude kojima puke film i posle izlaska iz zatvora žele da se osvete osobi koja ih je poslala u zatvor bez ikakvog stvarnog razloga i povoda. Femi-fašizam zapravo podstiče nasilje.

Zatim se ističe da ovu femi-fašističku mašineriju opslužuje oko 850 zamenika javnih tužilaca. Muškarci, koji čine većinu u policiji i tužilaštvu, postali su deo femi-inkvizitorskog lova na muškarce. Femi-inkvizitorke su ubedile muškarce da je dobro što progone druge muškarce. Zavadi, pa vladaj.

Zatim reč dobija „psihoterapeutkinja” Biljana Slavković. Naravno, osnovni diskurs je isti: žene su uvek nevine žrtve, a muškarci su uvek nasilnici. Istu pesmu peva i anonimna „socijalna radnica”. Taj femi-totalitarizam i ne čudi kada se ima u vidu da su sve knjižare u Srbiji preplavljene feminističkom literaturom, koje javnosti ispiraju mozak.

Posle reportaže beogradske novinarke Jelene Glušac nastavljena je diskusija u studiju. U njoj se ističe: „U Hrvatskoj je 2017. ubijeno 15 žena. Ubistva su počinili njima bliski muškarci.” Može biti da je to i tačno, ali koliko je ubijeno muškaraca? O tome se u ovoj emisiji ne govori. Opet svesana jednostranost.

Zatim se dodaje: „Aktivistkinje: na jednu ženu koja prijavi nasilje dolazi deset koje to ne učine.” Poruka je jasna: žene treba deset puta više da prijavljuju „nasilje”, pa da uhapšenih muškaraca ne bude samo 23.000, nego 230.000. Pametno. Cilj lezbijsko-feministikih aktivistkinja upravo i jeste taj da Srbija postane veliki koncentracioni kamp za muškarce.

Nastavljaju se „biseri” novinarstva: „Prema istaživanjima, svaka druga žena u BiH iskusila je neku vrstu nasilja u porodici.” Ko je vrišio ta „istraživanja”? Članice lezbijsko-feminističkih NVO. Kako su došle do tog „podatka”? Tako što su kategoriju „nasilja” beskonačno proširile, pa da obuhvata sve i svašta. Sada je „nasilje” sve što ženi padne na pamet. Šta je cilj „istraživanja”? Cilj je da se podstakne dva milona žena iz BiH da tuže dva miliona muškaraca za „nasilje” i pošanju ih u zatvore. Cilj je isti kao i u Srbiji: od BiH načiniti masovni koncentracioni kamp za muškarce.

„Biseri” se nižu: „Žrtve nasilja utočište uglavnom pronalaze u sigurnim kućama.” Da li? Čini mi se da žrtve nasilja uglavnom utočište pronalaze kod rođaka i prijatelja. Ako ih tamo ne nađu, onda traže pomoć u sigurnoj kući. Lezbofeministkinje su majstorice spina.

Sve u emisiji je spin. Osnovni njeni aksiomi su pogrešni. Ubistvo je ubistvo bez obzira ko ga počinio. Ubistvo ne poznaje pol, nacionalnost ili veroispovest. Prebrojvanje ubistava po „rodu” je čist seksizam. Takođe je besmisleno razdvajati „nasilje u porodici” i „nasilje van porodice”. Nasilje je nasilje ma ko ga počinio i ma gde ga počinio. To izdvajanje „nasilju u porodici” iz korpusa opšteg nasilja je pefidni lezbijsko-feministički manevar da bi se žene prikazale kao primarne žrtve nasilja u društvu, što one nisu.

U nastavku Sanja Sarnavka brani Istambulsku konvenciju čiji je pravi naziv čist seksizam: „Konvencija o zaštiti i sprečavanju nasilja nad ženama i porodičnom nasilju”. Zar ne bi ova „konvencija” trebalo da štiti oba pola ravnopravno? Zašto se ne spominju muškarci? Gde je tu ravnopravnost? Po autorkama i promoterkama ove „konvencije” treba štiti samo žena, a ne i muškarce. Dakle, ova „konvencija” je čist seksizam – čist produkt svesne i namerne lezbijsko-feminističke diskriminacije muškaraca. Vrhovni paradoks je ovaj: one osobe koje se najgrlatije bore protiv diskriminacije zapravo je najžilavije i najdoslednije brane i sprovode.

U nastavku Sarnavka opužuje svest ljudi, jer „smo mi patrijarhalna zemlja”. Time je htela da kaže jednostavno ovo: muškarci su uvek krivi za sve.

Naravno, Sarnavka, kao predstavnica hrvatskog lezbijsko-feminističkog lobija, krivi „odgojni sustav” koji devojčice uči da budu devojčice, a dečake dečacima. Dabome. Decu treba odgajati „rodno neutralno” i svi će se problemi rešiti. Neće biti problem kada deca budu bespolni androgini.

Na kraju Sarnavka ističe primer župana, koji je pretukao ženu. Naravno, ovoj lezbijki ne pada na pamet da se upita da li je možda žena nešto kriva. Tako nešto njoj nije ni na kraj pameti. Po njoj, žene su uvek nevine, a muškarci su uvek krivci. Idejna potka na kojoj počiva lezbijsko-feministička borba protiv „nasilja u porodica” je neverovatna antimuška pristrasnost.

Jasmina Mujezinović je dodala da „žrtve nasilja u BiH štite nevladine organizacije”. Da li žrtve treba da štite „nevladine organizacije”? Zatim dodaje da treba država da ima mnogo više „profesionalaca i zaposlenih”. Izgleda da sve ove žene preuveličavaju probleme kako bi dobile posao da ga rešavaju. One izmišljaju probleme kako bi imale čime da se bave.

Čitava strategija borbe protiv „nasilja u porodici” je po poreklu lezbijsko-feministička, a time i jednostrana. Ona je koncipirana tako da vodi samo ka još većem nasilju. Zato optužujem sarajevsku medijsku kuću Aldžeziru, beogradski AŽC i druge lezbijsko-feminističke organizacije koje problemu nasilja u porodici pristupaju jednostrano i pristrasno, a time problem samo povećavaju.

Vladislav Đorđević

Podelite:

7 Komentari

  1. Svako činjenično razmišljanje i analiziranje prečestog i prevelikog nasilja u porodici ne može da se završi bez neizbežnog zaključka da je to nasilje posledica očiglednih neurednih aktivnosti gotovo svih državnih institucija i službi koje plaća narod.

  2. Da se i ovo razumemo, nevladine organizacije, ma koje vrste bile, posledica su ili nedovoljnog i nefunkcionalnog rada državnih organa, službi i narodnih predstavnika na svim nivoima. Na primer, kad bi institucije države sprovodile normalno ustavne obaveze i evropsku i svetsku praksu u rešavanju pitanja pisma i srpskoga jezika i kada bi lingvisti normirali i srpski jezik (računajući tu, naravno, i pitanje pisma) po evropskoj i svetskoj opštoj praksi, a ne da krše srpski ustav i da sprovode planirano zamenjivanje ćirilice hrvatskom latinicom u jeziku Srba, nikakva udruženja za zaštitu ćirilice ne bi bila potrebna. Tako i kada bi svi državni organi i državne službe aktivno radile na rešavanju pitanja nasilja i onoga što proizvodi nasilje, nikakva ni ženska ni muška udruženja protiv nasilja ne bi bila potrbna. Ovako, ta udruženja stižu u Srbiju često plaćana i sa strane iz političkih motiva i onda, ta udruženja ne samo da ne rade stvarno u korist suzbijanja nasilja, nego ga i, kako Đorđević odlično zapaža, proizvode nasilja svojuim pogrešnim postupcima i tajko sebi obezbeđuju više „posla“ koji naplaćuju i u Srbiji i izvan Srbije. To su, u stvari, ispostave belosvetske politike koja požare ne samo da ne gasi nego ih, u stvari, potpaljuje i širi. Otkad je sve više udruženja za „ženska prava“ i protiv nasilja u porodici, u Srbiji je sve više monstruoznih zločina i mentalnog i fizičjkog nasilja.
    Drugo je, na primer, kod udruženja za zaštitu ćirilice. Ona postoje kao posledica nerada državnih organa i naučnih institucija. I takva udruženja (za zaštitu ćirilice) stvarno su na humanitarnoj osnovi i jedino ta udruženja nemaju političku podršku izvan zemlje jer se ta udruženja ne bave politički u korist stranih interesa. Zato još niko iz inostranstva, iz drugih zemalja nije nikada uložio njihov novac za rad ovih udruženja jer se zaštitari ćirilice ne bore protiv vlasti na štetu srpskih interesa, nego jedino u korist srpskog naroda kako bi sačuvao svoj identitet preko očuvanja pisma kao bitne osnove srpskog identiteta. A strane zemlje i njihove vlade nemaju nameru da pomažu očuvanju srpskog identiteta, oni bi da taj identitet unište preko raznih delovanja drukčijih udruženja. Kod njih je glavni cilj novac i antisrpstvo, a kod udruženja za odbranu ćirilice ne postoji interes za zaradom preko očuvanja srpske azbuke. Za taj humanitarni, tačnije rodoljubivi dobrovoljni rad niko sa strane ne plaća ništa, a i srpska vlada retko kada dodeli od novca tim udruženjima. E nema logike ni da udruženjima za ćirilicu dodeljuje novac, jer bi se plaćalo ono što državnim organi treba da rade, a ne rade.

  3. 1.
    Da se i ovo razumemo, nevladine organizacije, ma koje vrste bile, posledica su ili nedovoljnog i nefunkcionalnog rada državnih organa, službi i narodnih predstavnika na svim nivoima. Na primer, kad bi institucije države sprovodile normalno ustavne obaveze i evropsku i svetsku praksu u rešavanju pitanja pisma i srpskoga jezika i kada bi lingvisti normirali i srpski jezik (računajući tu, naravno, i pitanje pisma) po evropskoj i svetskoj opštoj praksi, a ne da krše srpski ustav i da sprovode planirano zamenjivanje ćirilice hrvatskom latinicom u jeziku Srba, nikakva udruženja za zaštitu ćirilice ne bi bila potrebna. Tako i kada bi svi državni organi i državne službe aktivno radile na rešavanju pitanja nasilja i onoga što proizvodi nasilje, nikakva ni ženska ni muška udruženja protiv nasilja ne bi bila potrbna. Ovako, ta udruženja stižu u Srbiju često plaćana i sa strane iz političkih motiva i onda, ta udruženja ne samo da ne rade stvarno u korist suzbijanja nasilja, nego ga i, kako Đorđević odlično zapaža, proizvode nasilja svojim pogrešnim postupcima i tajko sebi obezbeđuju više „posla“ koji naplaćuju i u Srbiji i izvan Srbije. To su, u stvari, ispostave belosvetske politike koja požare ne samo da ne gasi nego ih, u stvari, potpaljuje i širi.

  4. 2.
    Otkad je sve više udruženja za „ženska prava“ i protiv nasilja u porodici, u Srbiji je sve više monstruoznih zločina i mentalnog i fizičjkog nasilja.
    Drugo je, na primer, kod udruženja za zaštitu ćirilice. Ona postoje kao posledica nerada državnih organa i naučnih institucija. I takva udruženja (za zaštitu ćirilice) stvarno su na humanitarnoj osnovi i jedino ta udruženja nemaju političku podršku izvan zemlje jer se ta udruženja ne bave politički u korist stranih interesa. Zato još niko iz inostranstva, iz drugih zemalja nije nikada uložio njihov novac za rad ovih udruženja jer se zaštitari ćirilice ne bore protiv vlasti na štetu srpskih interesa, nego jedino u korist srpskog naroda kako bi sačuvao svoj identitet preko očuvanja pisma kao bitne osnove srpskog identiteta. A strane zemlje i njihove vlade nemaju nameru da pomažu očuvanju srpskog identiteta, oni bi da taj identitet unište preko raznih delovanja drukčijih udruženja. Kod njih je glavni cilj novac i antisrpstvo, a kod udruženja za odbranu ćirilice ne postoji interes za zaradom preko očuvanja srpske azbuke. Za taj humanitarni, tačnije rodoljubivi dobrovoljni rad niko sa strane ne plaća ništa, a i srpska vlada retko kada dodeli od novca tim udruženjima. E nema logike ni da udruženjima za ćirilicu dodeljuje novac, jer bi se plaćalo ono što državnim organi treba da rade, a ne rade.

  5. ZEMLJE KOJE REŠE UZROKE NASILJA, ZAUSTAVIĆE NASILJE, DRUKČIJE NE!
    Nasilje bilo koje vrste, pa i ovo u porodici je posledica i nikad se neće zaustaviti samo delovanjem na posledice. Treba kompletno institucionalno delovati na rešavanje uzroka te pojave. A to je već sada izuzetno težak posao jer je društvo, iz mnogih naših i belosvetskih razloga dovedeno do velike obolelosti.

  6. Sve je ovo samo akcija da se muškarci neutrališu; posle će sa ženama, decom, starima već mnogo lakše. Ovo je kao da neko štroji u stadu bikove pred napad vukova.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here