Зоран Грбић: Секта младих за aлбанска права

 

Иницијатива младих за људска права је најавила фестивал “Мирдита добар дан“, који се одржава по пети пут. Као и сваке године, део друштва тражи да се фестивал забрани, а радикали најављују протест.

Из Иницијативе кажу да фестивал доприноси “приближавању два друштва“ и служи за “упознавање косовске савремене културне сцене“, што је уобичајена реторика пред организовање сличних дешавања. То уопште не делује лоше. Али кад би организовали представљање културне сцене Мозамбика, Чилеа или Папуа Нове Гвинеје. Упознавање са косовским уметницима у овом тренутку изгледа као послератно признавање окупације.

Фестивал којег организује Иницијатива младих “Мирдита добар дан“ је смислен тачно онолико колико би био смислен фестивал “Бок, Добар дан“ у окупираном Београду Другог светског рата. “Мирдита добар дан“ је као кад би секција културе неке Балканске Хитлер Југенд организације 1943. организовала “Бок, добар дан“, а онда довела младе уметнике из НДХ да у својим уметничким поставкама објашњавају Србима како су они заправо злочинци, и причали им о тешким мукама кроз које пролазе Хрвати.

То је отприлике та врста “уметности“. Овде смо већ имали једну изложбу на којој је приказан терориста Адем Јашари у природној величини. У каталогу изложбе је јасно писало да је Јашари “највећи херој и жртва Косовског ослободилачког рата(!). Рад “Лицем у лице“ је у каталогу изложбе представљен као тужна слика “трансформације из истакнуте и трагичне фигуре у серијализовану и обичну икону масивне потрошње“. Као, бедак, јунак Јашари нам је постао поп-икона. То је само један од драстичнијих примера културе албанског тројанског коња какву нам Иницијатива доноси.

Ове године је рецимо планирана пројекција филма “Албанке наше сестре“. Пола сата глорификовања дезертерства и промоције издаје, уз подсећање на један српски ратни злочин, и ниједан aлбански. А на промо материјалу најављене изложбе фотографија види се група Албанаца на демонстрацијама, са великим постером у првом плану на коме на aлбанском пише “Наша крв није опроштена“. Како заборавити (мада са тим Иницијатива нема везе) и велики домет косовско-албанске уметности оличен у споту “уметнице“ Ере Истрефи, која са својим другарима изводи сатанистички плес у спаљеној цркви Христа Спаса у Приштини. У многим државама се за то иде у затвор. Али ето, они су баш супер, ЛГБТ уметници, ултра-модерни, воле запад и све што воле млади и уживају што могу да атеистички ђускају на том тако ретроградном религијском месту кога су пре тога уметнички “адаптирали“ њихови другари из УЧК.

Иницијатива младих за људска права постоји и у Приштини, Загребу, Сарајеву и Подгорици. То је довољно јасан показатељ да је та организација настала из једног центра. Нису се спонтано окупили. Онај ко их је организовао није имао циљ помирење на Балкану, него активну промоцију неправде, која ће пре или касније довести до новог сукоба. Та активна промоција се види по деловању подружница Иницијативе – само у Србији може да се деси непрекидно подсећање на српске ратне злочине. У другим државама се евентуално само некад изда саопштење против неког националисте, ако и то. Због тога активисти Иницијативе младих за људска права личе на војнике Хашког трибунала. Они су људи на терену, који су ту да спроводе и промовишу политику која је одређена у Хагу.

А то се ради тако што се стално подсећа на ратне злочине које су починили Срби. Иако за то нема разлога. У Србији се (за разлику од других земаља где постоји Иницијатива) друштво оградило од тога и осудило оне који су криви. Политика Хага се спроводи и тако што се стално прозивају Шешељ и Шљиванчанин и називају ратним злочинцима. Иако су своје казне одслужили, иако им у пресудама не стоји да су оптужени за ратни злочин. Политика која је зацртана у Хагу и непознатим центрима моћи се спроводи и тако што шефица Иницијативе младих Анита Митић сматра да је Косово независна држава, нехајно говори о “наводним злочинима почињених над Србима“, заљубљује се у Приштину након што тамо одлази. И после се љуте кад их неко назива издајницима¹ и страним плаћеницима.

Или најновији пример исључивости и безумља. Активисти Иницијативе младих за људска права су (и) ове године 25. маја посетили Тузлу, где су одржали комеморацију жртвама злочина на тузланској капији, када је од једне гранате са српске стране страдало седамдесет грађана Тузле. Иницијатива то обележава сваке године. Али ниједне године, баш ниједном, нису се сетили да је само десет дана раније, 15. маја годишњица “Тузланске колоне“, када је гомила дивљака напала колону ЈНА која се по договору мирно повлачила из града. Тог дана терористи су убили 50 војника а ранили 44. Како то да се Иницијатива младих не сети да обележи и тај дан? Који је већи доказ да спроводе селективну политику која се зацртала у Хагу?

Ако по начину деловања подсећају на Хашку војску, која на терену спроводи окупациону политику, по начину прикупљања чланова Иницијатива младих за људска права личи на секту. Сваких неколико месеци, Иницијатива упути позив средњошколцима за учешће на Школи људских права за младе. Школа која траје пет дана је бесплатна, као и трошкови пута и смештаја у Београду, а ученици добијају и оправдање за изостанак са часова. Зар не звучи идеално за средњошколце? Прошлог месеца, Иницијатива је организовала и Путујућу школу о национализму, намењену студентима. Трошкови превоза до Београда су рефундирани, а читаво путовање по Балкану, смештај и храна су бесплатни. Иако је намењена младим студентима из региона, сва предавања су на енглеском језику. То ваљда да се хашки предавачи не муче да уче српски језик.

Ствар је у томе да се овакви позиви промовишу на улици и у школама. Ђацима који нису сигурни у своју будућност, који још увек не знају шта ће са собом, уместо бомбоне понуде се бесплатна путовања уз оправдање за изостанак из школе. И онда их тамо дочекају неки млади насмејани људи, и све им изгледа лепо и дивно, и више не желе да изађу из тог друштва. Слика и прилика праве политичке секте.

Због свега овога, мирни протести против “Мирдита, Добар дан“ и сличних дешавања су оправдани, али то је недовољно. Протести би требало да буду упућени и против ове и оваквих екстремистичких невладиних секти, и да трају целе године. Све док држава не ојача довољно да би им забранила рад, а бављење политиком у потпуности вратила политичким странкама за које су грађани гласали.