Зоран Јотановић: МОЗАИК – РУСКО СРЦЕ СВЕТОГ САВЕ СРПСКОГ

Поделите:

 

ГРОТЕСКА

Свако на свој начин доживљава храм Светог Саве у Београду. Становнику Врачара који ту дође из сусједне уличице да шета пса по платоу – мада пас шета њега долазак испред храма је свакодневница и разонода. Некоме ко долази у Београд послом, из такозване унутрашњости Србије – а шта би то била спољашност, ко би га знао? – и ко користи прилику да посјети храм, срце, засигурно, куца другачије. Средњовјечном протестанском пару из “цивилизоване” Енглеске, који, видјевши рекламу на телевизији, дође у Београд туристички, или, можда, да прикупља “обавјештајне податке важне за интересе краљевине”, заобљене куполе српске Аје Софије појачавају утисак, а мозаик на централној куполи им је још један доказ “малигног утицаја Русије” на Србе. Иако су људи око њих обучени као и Енглези, иако говоре енглески ако их нешто упитају, воле животиње а према људима се опходе љубазно, ипак ту нешто није “европски” – не виде се зашиљени врхови катедрала, већ заобљене куполе давно нестале Византије. Одједном се осјећају “туристичкије”, или се, пак, за тренутак умањује важност “обавештајних података” које треба прикупити – вријеме је да се предахне и ужива у врачарском миру. Сву ту шареноликост људску, која се, због овог или оног, затекне ту испред храма, као да храм братими, и на неки чудан начин мирбожи. Али то братимљење и то мирбожење ипак није потпуно и трајно, већ је гротескно и привремено – нестаће одмах ту иза ћошка, када се напусти плато. Захваљујући храму сви су ту као несташна дјеца када их отац изведе да се играју. Њихове враголије и њихови несташлуци су далеко већи и погубнији од дјечијих, али величана и љепота храма чине их безазленим. Силан и тих, храм стражи над њима али их не узнемирава док се играју, кријући једни од других своје несташлуке. Понеко од њих прилази да се утјеши; понеко да затражи иселење; понеко шапуће прекорно о његовој строгости и како би било слободније да отац није ту; понеко само љенчари у миру који, упркос мноштву других осјећања, преовладава код свих. Чудан врачарски мир влада међ мноштвом испред храма. Храма који би, чини ми се, да је Црњански ту, оставио без ријечи и њега и не би му узвикнуо као катедралама на западу: “Као да су та махнити зидали”. “Гротеска” би добила један други смисао, а пјесник би је, сада већ остварен и зрео, побијдивши бездетну тугу, рецитовао – не као своју, пјесничкополетну поезију, већ као Очеву упуту дјеци:

Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.
А на храм дижите црну
сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну
за смех чудовишта тог.
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.
У храму над Милошем и Марком
уоквирите златом на олтару жарком
печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене.
Печате плаве и румене
жуте и црне и шарене,
љубичасте и зелене.

Печате устава и права,
закона и штатута,
привилегија хиљаду пута,
обећања и фермана,
похвала са свих страна,
народ мог:
да види Бог.
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир”.

КУЋА ПОРЕД ПУТА

Прије неколико година један српски владика је, из бриге, током расправа око унутарцрквених питања, критиковао и спорост градње храма, рекавши да је небрига и спорост толика “као да се гради Скадар на Бојани”. Заиста, у својој искреној бризи владика је управу. Поред велелепности храма ту су и искривљени, клацкајући плочници, огромна врата, главна и бочна, са којих се љушти лак и много другог што није како би требало бити. Небрига? Беспарица? Српска неорганизованост и неодговорност? Неријешени, разно-разни, “имовинско правни односи”? Свако ће имати свој суд, а обично судимо и људима и храмовима више него себи. Но, то су само неке од особености „српска посла”, које, можда, треба више поштовати, неголи осуђивати. Можда за неке величина храма представља ону слику Србина који када гради кућу, гради је два-три пута већу од његових потреба и могућности. У кући може да станује 10-торо дјеце, а он има једно. Нема пара за фасаду, а и поткровље је несређено – слика коју видимо диљем Србије и српских земаља. Али зар се не огледа у томе и Србинова вјера? Његов “темељ онога чему се нада” и “потврда ствари невидљивих”. Његов плац, који је купио на кредит, налази се не на било којем мјесту, већ на мјесту судара цивилизација. Мјесту где је ислам, походећи са истока ка западу, поломио копља и дгје су утихле човјекобожне претензије римских папа. Уклијештена између ислама и католицизма Србија још увијек опстаје – иако сви Срби немају фасада на кућама, нити су, ни након стотињак година, завршили свој завјетни храм. Окрени се на исток – ислам, окрени се на запад – католичанство. За прве си невјерник, за друге си херетик, али храм је ипак ту – без дограђених минарета, са заобљеним, византијским куполама. А што јенајгоре”, централна купола је украшена руским мозаиком, и то једним од највећих у свијету.

Срби су бројчано мали, поносан и плаховит народ, за разлику од Руса код којих је све велико, дубоко а ипак тихо. Последњих деценија Руси су изградили тридесетак хиљада храмова. Имају манастире са стотинама монаха и монахиња. Неријетко се Литургија служи и по два пута дневно у истом храму да би се одговорило духовним потребама народа, а у већини се служи свакодневно. Ипак, гле чуда, храм Светог Саве у многоме надмашује и неке руске велелепности. Исто тако, чудно је да је Свети Сава замонашен у руском манастиру, а да су Руси финасирали и израдили мозаик на куполи српског храма. У земаљском Растку куцало је српско срце, али у Светом Сави, у онтолошком смислу, куца руско срце. Не, не треба се плашити тога, напротив. Не може срце Светитеља “да сједи на двије столице”, јер Светост није Стејт департмент. Руско срце Светог Саве Српског не може а да не буде (и) Српско! То срце је служило Богу Љубави, а љубав, кад се дијели, бива већа и не поништава идентитет другога, управо супротно – даје идентитет другоме, а тиме карактерише његов начин постојања. Руско срце Светог Саве је опечатило идентитет Срба – хришћански, православни, словенски. Руси су, кроз Саву, Србима само обзнанили ко су Срби, а и сами себе представили. Ако Србин хоће да зна ко је, да зна свој идентитет, не мора више да “силази до свог најдоњег камена” – нека оде у храм Светог Саве. Свети Сава је духовни отац Србину, као што је Русија духовна мајка Сави, а и једни и други су кумчад Византије. Управо тај идентитет и ту стварност Србинову представља, кроз Христа, и у визуелном и онтолошком смислу, мозаик у храму. Руски а наш. И наш и руски и византијски. То је онај “малигни утицај” који виде, осјећају, боре се против њега, чак га се мало и плаше, и сами моћници свијета, а, неријетко, српски непријатељи.

Историчари (не)истомишљеници укрштају датуме, бројке, године и фус-ноте да докажу или одрекну љубав између Срба и Руса. Има ли је, нема ли је? Ако је има – зато је има, ако је нема – зато је нема. Обични људи мјере ту љубав личним доживљајима са московских улица, руских градилишта по Сибиру, холивудским (и српским) пропагандним филмовима и серијама, или насловима таблоида. Чак и вјерујући који ту љубав сагледавају на неком дубљем плану, често су у недоумици – постоји неки раскорак између онога како стварно јесте у односима Србије и Русије, између Срба и Руса, и те љубави како је осјећају. Она није шизофрена већ гротескна. Она је накако тајновита, неодгонетљива, као да није земаљска -ту је а није ту. Осјећамо је а она се не пројављује у односима каквом би је ми желели. Али, није ли тако и између самих Срба? Није ли тако и између нас и наших најрођенијих? Та руско-српска љубав није од нас, нити је ми, овакви какви јесмо, можемо пружити другима у оној мјери каквом је осјећамо. Она је више једносмјерна него двосмјерна. Не једносмерна тако да Руси воле више Србе, или Срби Русе., не, него та Љубав воли нас, и Русе и Србе. Због наше православне вјере, због благодати која нам је дата крштењем, ми је само боље осјећамо, и она нас више зближава на духовном плану, остајући тајновита за рационалзам.

Један Рус слуша енглеску музику као и Србин, облачи се по моди која је дошла са запада, и тиме су, и један и други, ближи Енглезу или Талијану. Али и Србин и Рус осјећају Христову љубав над њима самим, а тиме и блискост братску. Уз то, венема им тече иста, словенска крв. Та љубав се не може доказивати нити рационално објаснити. Она се не може, чак, у потпуности ни доживјети у личном односу са неким Русом, ма колико он вјерујући био – она се једино у Христу може доживљавати. Са њом се живи, јер је она дио Србиновог идентитета – његов крштени животни пут. Одрећи се ње, значи одрћи се Српства и Светог Саве – и Христа.

ПИЈЕ КАО РУС

Једна од тужнијих страна Русије је оно што ми Срби говоримо за некога – “пије као Рус”. А Руси баш “пију као Руси”. Свуда се у Москви могу видјети пијанци. Поред оних који су се потпуно предали алкохолу, сасвим је уобичајено видјети, поготово љети, уредне, пословне људе, а и жене, како излазе из метроа, улазе у продавнице, купују пиво и стојећи испред, или по парковима, сатима ћаскају и пију. Излазећи једном из продавнице, зауставио ме је један пијани Рус и тражио нешто ситниша. Био сам у дилеми да ли да му дам, знајући да ће купити алкохол. Нисам сматрао да чиним добро дјело, али дао сам му. Извињавао се, био је искрено, пијано захвалан, али порок је јачи од стида. Питао ме одакле сам. Рекао сам да сам Србин. Он је тражио опроштај „у име Русије” јер Русија није помогла Србији током НАТОбомбардовања. Онако пплу-пијан оптуживао је “пијаног Јељцина” за тај руски гријех. Да, неко ће рећи да је то само блебетање руског пијанца. И сам сам помислио тако. Жалио сам га, а његова изјава ми је била смијешна. Шта значи Србији молба за опроштај једног пропалог, пијаног Руса? Наизглед ништа. Колико је она немоћна у свијету моћника? Беспомоћна је…али, одједном ме је нешто подсјетило да је Христос дошао због таквих, да није дошао ради праведника, јер праведника нема – застидио сам се. Да је сам Виктор Черномирдин рекао то што је рекао пијанац, више не би имало тај ефекат. Кроз тог пијанца, који је због свог порока вјероватно изгубио све и којег су сви оставиули, проговорила је љубав Руса према Србији! Како то? Одговор на то не даје, чак, ни сам мозаик у храму, он само потврђује ту љубав којој нису извир ни Руси ни Срби, него Христос. “У дроњама праведника скрива се Бог”, рекао би наш Владика Николај, а то што нас дроње саблажњавају – тешко нама. И заиста, руска љубав се пројављује почев од руског Патријарха, преко руског преседника, па све до пијанца који је изгубио све и остављен од свих – углавном, тамо гдје је и Христос. Мада ми често заборавимо да Христос више брине о “уморним и натовареним”, него о грађевинама.

Љубав Срба и Руса се доживљава само дјелимично у односима, а њена пуноћа је у најсветијој Тајна православне вјере – Причешћу. Један руски пијанац, којем је порок узео све, може да прокаже ту љубав боље од Виктора Черномирдина, или неког вјерујућег историчара – првенствено, ред је да кажемо, више од нас самих. Рзско-српка љубав је Тајна у којој треба учествовати да би се она, сама, откривала. Можда ово звучи све као пијана импресија на мозаик, импресија која “пије као Рус”? Не, тај “малигни руски утицај“ почиње још од Растка, а укорјењује се кроз потоњег монаха Саву и постаје тако дио српског идентитета.

Као што заблудјелу мајку тргне из заблуда страдање дјетета, тако се Русија тргла након НАТО-бомбардовања Србије. Руске патриоте “из добро обавијешених кругова” су “умолиле” старог и заблудјелог предсједника Јељцина, да уз све почасти које му припадају, препусти власт њима. Или? Било би несувисло нагађати шта би се десило да је предсједник одбио. Пристао је и власт препустио на миран начин. Био је то почетак краја уништавања Родине, и почетак њене обнове. Српско национално страдање крунисано НАТО-бомбама и руско национално буђење, још једном у српско-руској историји, показало је нераскидиве везе два народа. Најновију српско-руску историју карактерише још нешто заједничко – духовна обнова. Вријеме повратка Цркви, вријеме уласка Срба и Руса под сводове својих храмова. Управо то јесте и биће снага или слабост и руског и српског народа. У мјери у којој се врате изворишту свог идентитета и постојања, у тој мјери ће долазеће генерације Срба и Руса имати свјетлију будућност.

Будућност Срба и Руса не одређују ракете на нуклеарне погоне; километарски мозаици нити ове-оне интеграције. Све је то само форма која одражава суштину. Гротескни мир на платоима није потпун, потребно је ући у храмове, оставити керовође и “туристе” који љењчаре испред, нека сакупљају измет иза својих керова, или прикупљају “обавјештајне податке важне за интерес и безбиједност краљевине”. Надживио је и Србин и Рус многа царства чекајући оно Христово. Надживио је стојећи пред Тајном Христовом, недељом на Литургији, устрепталог срца, кајући се и тихо понављајући за својим свештеницима: “Прими ме данас, Сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати цјелив као Јуда, већ као разбојник исповиједам Те – сјетиме се, Господе, у Царству своме”. Руси и Срби су браћа по словенској крви и у самом Христу. Онима, пак, који све мјере у наштампаним доларима Срби су давно одговорили кроз пословицу: Браћа јесу браћа, али им кесе нису сестре. Руси су научили Светог Саву Христовој науци, а Сава Србе да је ђавоља работа немилосрдног анђела да лаже, да се претвара у милосрдног. Да он мрзи и да је сам мржња ка Христу и онима који исповиједају Христа.

Ми живимо у времену када су квалитативни критеријими увелико у опадању. Изгледа да тај тренд има и духовну димензију, да је захватио и немилосрдне анђеле. У савременом дијелу српске историје нису се много крили, почели су отворено да спроводе своје намјере – само су користили лажно име милосрдног анђела, све остало је било да-Бог-сачува.

Зоран Јотановић

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here