Radmila Micic

Разговор са министром-глумцем.

Задњег дана у месецу фебруару у Конзулату Републике Србије био је уприличен сусрет културних и медијских радника из Торонта са министром за културу Војом Брајовићем. Министар Брајовић је упознао скуп са плановима и пројектима Министарства за културу. Своје излагање је неколико пута прошарао реченицом: “Желим да знате да ја припадам Србији која је за интеграцију са светом”. Тек да се зна.

Потом су уследила питања. Моје прво питање се односило на изложбу шиптарског уметника Дрена Малићија. Да подсетим читаоце: Центар за деконтаминацију (???) је 9. фебруара организовао изложбу шиптарских уметника у Београду .Дрен Малићи је донео свој “уметничкии експонат” који је у ствари био портрет злогласног терористе Адема Јашарија. Јашари је одговоран за отмицу и убиство стотине Срба из Метохије. Отварање изложбе су спречили припадници групе “Образ”, као и протерани Срби са Косова и Метохије чије синове је отео злогласни Јашари.

“Зашто је Министарство за културу дозволило ту изложбу уочи самог проглашења независности? И зашто је осудило спречавање отварања исте изложбе?”, питала сам. Глумац-министар ми је објаснио да је Малићи грађанин Србије, и да он има право да излаже где год хоће. Затим ми се обратио питањем, да ли и ја сматрам да је Малићи грађанин Србије

“Али он себе не сматра грађанином Србије, то је део проблема” одговорила сам. Глумац-министар је наставио да објашњава разне облике уметности као на пример “издељано дрво” или “подсмешљив портрет Јашарија”, уз коментар да се не слаже са мном јер ја подржавам насиље. (?)

“Само постављање изложбе је насиље над породицама чији су чланови били Јашаријеве жртве”, одговорила сам. “И таква изложба је само могла насиљем да се прекине. Не може само српска страна у једној руци да носи маслинову гранчицу а другој белог голуба.”

“Још више се не слажем са Вама!”

И тада сам осетила да су ме емоције савладале. Не због Шипатара, већ што слушам тривијално објашњење глумца који је сада у улози министра културе у некој земљи каквом је он замишља. Можда у држави Монако или Швајцарској! А не у земљи каква је Србија, та наша Страдија, намучена, искрвављена, осакаћена, срца исчупаног, са мајкама у вечној жалости, и децом сирочићима без радости. Јер Срби заборављају злочине над собом што доказују постављањем убице свог народа као уметнички експонат у срцу Србије. Замислите портрет Осама Бин Ладина у Њујорку или Менгелеа у Јерусалиму!

У том трену сам пожелела да је ту мајка Петра Костић из Ретимља.. Да министар-глумац чује мајчин лелек за синовима Лазаром и Тодором које су отели Шиптари.

“Ми никада нећемо признати независност Косова и Метохије. Постоји поверљив акциони план владе Србије, сто значи и самог Министарства за културу о нашем деловању, али је то тајна, нажалост не могу да вам откријем шта је. Али могу одговорно да вам кажем да ће све игуманије и сва братија имати искључиво српске пасоше”, рекао и остао жив!

После ове изјаве нисам знала да ли сам у позоришту и гледам неку јако лошу представу. Савладале су ме горчина, беспомоћност, мучнина и гађење.. Нисам очекивала да ће нам министар изнети стратегију за “Спас косовских божура”, али заиста нисам очекивала толико празнине у свакој речи коју је изговорио.

Игуманије и братија не путују по свету, господине министре, као Ви. Њима треба слобода да се моле за нас грешнике, да моле Бога 24 сата дневно да нам просветли свест и очисти срца од грехова. Треба им слобода да оду у манастирски виноград или на њиву да обрађују плодну утробу српске земље. И сав српски народ који живи на Косову и Метохији заслужује слободу и живот достојан човека. Требају им пасоши за свакодневи живот, господине министре. Желела да кажем насем министру, да ја нама овде у Торонту, Косово ближе него њему у Београду. Јер ми разумемо осећај кад изгубиш припадност, кад си на туђем. Али речи су остале залеђене у прсима. Нисам имала коме да их кажем.

На моје питање ко је финансирао долазак позоришне групе, овога пута у улози Тихог, Брајовић је прозборио тихо да сам га једва чула: “Министарство за дијасапору је платило пут и смештај”. Тако је било и са представама “Сине” и “Посетилац”. И све под плаштом “културне размене”, У земљи поремећених вредности и морала ово је нови израз за “тезгарење.” Поред глумаца, редовно долазе и управници позоришта (С.Цветковић, Б.Цвејић) техничко особље, чак и шеф кабинета министра Брајовића иако посета није на државном нивоу. Али, има се, може се.

Представе “Сине”, “Посетилац” и “Кокошка” су игране по три пута. Рачуница је оваква: 1,500 улазница по цени од $35, па све то пута три. Закуп позоришта за два дана је $4.000. Једноставана рачуница показује да има довољно и за плаћање свих трошкова и за зараду. Због тога сам предложила да се део прихода који остваре српска позоришта на гостовањима у дијаспори усмери за грађевински фонд за позориште у Косовској Митровици.

“Наша зарада овде је безначајна” уз ироничан осмех саопштио ми је министар, “ако бисмо чекали на тај новац, позориште не би било завршено за 15 година. Дозволите држави Србији да води рачуна о томе”. Иронични смех нашег министра о безначајној заради од овог гостовања још увек осећам као горчину. Остаје дилема, ако је зарада “безначајна” засто је поново дошао у Торонто после два месеца.

“Дијаспора је гладна културе” изјавио је том приликом. Срби на Косову су гладни слободе, Срби у Србији хлеба, а Срби у дијаспори културе, влада је мудро реаговала на приоритет глади! Не зна господин Брајовић да је имигрантски хлеб горак и да има девет кора. Можда министри у Србији која је за интеграцију са светом једу само колаче. Није важно ако за све поданике нема хлеба. Нека и они једу колаче.

Морала сам да напустим даље дружење са високим гостом. Напољу су ме дочекали снег и хладноћа. А у срцу студ. Размишљала сам о једној од многобројних хуманитарних акција које сам реализовала у Торонту. Ова је била довођење деце са Косова у посету Канади. Сакупљала сам новац равно годину дана да бих довела 20-оро деце са Косова.

“Children of war came to dance” писао је тиражни Торонто Стар о отетом детињству српске деце са Косова и Метохије. Први пут у последњих 15 година о Србима са Косова и Метохије је изашла истина у канадским средствима јавног информисања. О животу у жицама, о сновима о слободи! Деца из Косовског поморавља су постигла оно сто ни једна дипломатска и глумачка мисија није у периоду од 1990. године до данас.

Њихов долазак није коштао државу Србију ни један динар, а добробит је била немерљива. Из ових разлога сам послала писмо министарки за дијаспору, Милици Чубрило да МЗД финансира долазак фолклорне групе из Лепосавића и “Косовских божура”. Још увек чекам њен одговор. То сам желела да испричам глумцу-министру-патриоти Воји Брајовићу, али нисам. Не би ме разумео.

Јер за њега је ово још једна улога. А за ту улогу треба мало више од глумачког талента. Један државник мора да воли свој народ и своју државу. Добар глумац, лош министар. Голема штета и за глуму и за државу. Имали смо случај доброг писца који је такође постао лош министар. Опет голема штета, за све.

“Ој Косово страсно судилиште” је уписано у многе књиге. И сви ћемо ми пред тај суд. За част или нечаст. За сребољубље или родољубље. Сетила сам се нобеловца Иве Андрића. Да награду није добио за роман “На Дрини ћуприја”, требало би га наградити за ову мисао: “Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Ми знамо да смо потомци цара Лазара, Светог Саве, војводе Мишића.. Али нас, упорно, сваких пола века, слични, посрнули карактери, убеђују да смо само убоги одломци несретних времена којима нисмо знали да се одупремо. Хвала Богу за младост Србије. На њима Србија и остаје, а не на фарбаним ћелавим главама. Хвала богу за хероје попут Зорана Вујовића, Новака Ђоковића, Милорада Чавића, Ане Ивановић и других који још носе част И достојанство српског порекла. Зато треба заборавити овакве министре и улоге које су одиграли За информацију господину министру - Косово јесте Србија, али још више Србија је Косово.

Radmila Micic