Милош Јовановић

Када маче прогледа

Сведоци смо последњег чина драме. Нажалост ми у њој активно учествујемо иако нас нико није питао за наше одобрење. Сада је већ свима јасно да Србија као држава не постоји. Већина земаља ЕУ је признала независност Косова и тиме јасно рекла да не признаје границе Србије, дакле ни државу Србију. Свако нормалан би се запитао шта је то што је признато. Где су границе тога што је признато. Када и ге је тачно повучена линија тога што је признато. Одговора наравно да нема. Најгоре је то што су наши најближи суседи Хрватска, Мађарска и Бугарска признале нешто зашта се не зна где су границе. На страну тога што су тиме јасно рекле да не признају границе Србије, самим тим не признају ни границе између њих појединачно и Србије. Колики је то проблем тек ће се видети. У сваком случају много велики.

Друго што нас сада интересује и чиме нас много бомбардују јесте улазак у ЕУ. Једино што чујемо јесте да ЕУ нема алтернативу. Сви који су ушли у ЕУ напредују. То је просто земља дембелија у коју ако доспемо све смо проблеме решили. Да ли је баш тако. Како и зашто је настала ЕУ сви су заборавили. На страну да свакога кога питате зашто треба да уђемо у ЕУ набрајају само две ствари. Слобода кретања и могућност студирања на било ком универзитету. Јесу ли то једине погодности? (Узгред нису тачне, зашта је набољи пример Оксворд и Кембриџ) Изгледа да јесу јер нико од евро-пропагатора не даје ни једно друго објашњење. ЕУ је настала пре свега као одговор на све већу рецесију. Као једна од мера успоравања привредног раста најразвијенијих земаља. Дакле коме је одговарао настанак ЕУ. Наравно управо овим најразвијенијим земљама.

Следеће питање је да ли су ове земље тиме решиле проблем. Очигледно нису. Нова проширења су очигледна последица тога. Ко највише добија проширењима? Наравно опет ове земље. Хајде да погледамо мало објективно да ли су земље које су се последње прикључиле добиле тиме нешто? Многи тврде да је тако. Објективан наравно неће веровати него ће сам да просуди. Узмимо неколико примера, Грчка, Словенија, Бугарска. Грчка стагнира од када је у ЕУ. Кога год од обичног човека питате у Грчкој да ли је боље сада или пре 90% је одговор пре. Бугарска је већ 2године у ЕУ али напредак се не види. Питање је када ће да се види. Словеначка еуфорија се стишала. Објективно Словенија није достигла стандард којије имала у СФРЈ пред распад. Гласови који већ сада указују да Словенија више даје у ЕУ него што добија иако није достигла жељени стандард су све јачи. Ако је баш све боље у ЕУ зашто онда толики генерални штрајкови. Грчка је готово паралисана. Маћарска такође. Зашто када су остварили свој циљ. Наравно неко ће одмах повести супротан пример Чешке и Словачке. На то се може одговорити контрапимером Естоније.

Опет морамо да се вратимо на историју. Паметан човек се увек пита како даље. Шта ће бити даље. Као и све људске друштвене творевине ни ЕУ неће бити вечна. Колико ће трајати зависиће од много фактора. Национални ће у сваком случају бити преовладавајући. Замишљена као наднационална творевина која изједначава људе а нацију гура у други план историја нам каже да је унапред осуђена на пропаст. Ништа тако сложено и нехомогено није било дугог века. Узмимо за пример Аустроугарску, Југославију, Британску империју. Све је то пуцало по националним шавовима. И у већини случајева су раздори били крвави. Наравно да је ово регуларно питање. Морамо знати све. Као што знамо да су услови за улазак у унију нејасни и за сваку земљу посебни (поготово за Србију) коректно је и питати који су услови за евентуални излазак из уније. Иако то нико сада не пита, сматрајући да питање нема смисла, питање и те како има смисла. Ми слепо, комунистички урламо за ЕУ. Пажљивом посматрачу не промиче да се тренутно у ЕУ ради на деградацији државности појединих чланица. Уводи се устав, парламент, председник ЕУ. Ускоро ће закључци парламента ЕУ од саветодавног бити обавезујући. Парламенти појединих држава чланица неће моћи да се супротставе овим одлукама. Моћи ће само да га спроведу, ма какве оне биле. Ко нам гарантује да ће те одлуке бити легитимне. Нормалне. Који су механизми заштите. Нема их, наравно. Полако се протура идеја о регијама као конститутивним деловима. Већ се ствара једна таква регија. Такозвана медитеранска регија. Ускоро ће бити створена и Панонска регија, Алпска регија, и ко зна које све регије. Свака од тих регија ђе имати парламент, можда и председника. Ко не види опасност, у ствари не жели да је види. Главно је питање коме то све користи. Ко одлучује да је то добро. Ко је видео анализе, бројке,... Ко је то критички сагледао? Коме штети је ваљда очигледно. Хоће ли неко да се осврће на жељу народа од 2, 5, или 10 милиона? Шта ако нешто пође лоше. На коме ће се сломити кола? На велике нације или на мале. Сумњам да ђе се обазирати на права рецимо 500 000 Црногораца у односу на 70 000 000 Немаца. Никада тако није било, ни сада није тако, неће ни у будућности бити тако. Иако ризикујем да ме прогласе евроскептиком, ја сам само особа која жели све да зна. Сваки услов. Као код куповине стана. И оно писано ситним словима. Објашњења типа биђе нам боље и немамо куд желим да видим јасно у бројкама. Мене брине оно „већина у ЕУ живи боље”. Као особу коју је ујела змија ово обећање ми једноставно не улива поверење. Осећам некако да ћемо ми увек бити та мањина која никако да дође у већину. Мирише ми некако на ону народну „дала баба динар да у коло уђе, дала би сада и 5 да из њега изађе”, само што тих 5 динара ће се обрачунавати опет у српским главама.