ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

УТИСКАЧИЦА АНТИСРПСКОГ “УТИСКА"

Комнен Коља Сератлић

Од прве емисије на једној другој ТВ (сада на Б=92), “Утисак недеље” изазвао је код мене можда неку ирационалну одбојност. Интуитивно сам осјетио подвалу а то је једино право закључивање, све је друго цитирано, парафразирано, научено из књига. Из године у годину, из емисије у емисију, утискачица нам упорно утиска у главу малтене једне те исте “личности” и њихове мисли, тако да ниједан водитељ, водитељица ТВ емисија нису толико пљачкали наше душе сваке неђеље у 21 сат као “Утисак недеље” (неки злобници ће неосновано рећи: “Зашто гледаш или гледате, ваљда имате даљински”).

Посебно је мучно што водитељица утискачица муца, клијештима чупа ријечи, што је за водитељице и водитеље недопустиво (но, постало је нормално да многи буквално шамарају госте, бацакају се страном терминологијом, дакако погрешно изговарају стране ријечи или латинске изреке, акценат је посебна прича, нису га учили и савладали у кући у школи, већ на улици, псују итд.). Муцање на ТВ-има је исто као када би фудбалера са преломом на нози тренер укључио у екипу да одигра утакмицу. Емисија о којој је ријеч није ТВ емисија, то је фирма (спада и у најскупљу робу, опаснију од ракета са нуклеарном бојевом главом) и то сестринска.

Утискачица је судија, тужилац, иследник, у једну ријеч, генијални сваштар. Увјерен сам да та назовимо ТВ емисија, намјештених утисака, броји последње дане, не зато што је деструктивна и антисрпска, већ зато што се понавља, постала је досадна, мучна, осим ако неће трајати до пензионисања водитељице. Ни то нас не би зачудило, јер смо имали доживотног Предсједника, “све је исто само њега нема”, затим садашњи, који такође, жели да постане доживотни Предсједник (партије може, прим. КС), а то је комунистички синдром. Чак и онај Вучина не иде сваке године на Равну гору, а утискачица и њени ментори “јашу ли јашу на челу колоне...”

Од почетка предсједничке предизборне кампање за избор, не Предсједника државе, већ предсједника једне партије, по чему смо, такође, једини у свијету, до предизборне кампање, локалне, покрајинске, републичке, утискачица се потпуно отргла, острвила (чобани, на мојим херцеговачким планинама, знају ста значи “острвити се”). Позива у емисију кога хоће из политичког миљеа и из естаблишмента, а они се као овчице одазивају богами тако се у току емисије и понашају, осим часних изнимака и заштићених, разних Ђида и Свилених. Сврже она, скине са траке зачас и шефа државе и предсједника Владе и академике и професоре, кад год јој падне напамет, сваке неђеље ако јој то медијски владари наложе.

Сви пред њом клече и дрхте, а срећни су као мала ђеца да јој дођу у руке. “O tempora o mores”, мањи су од маковог зрна. У нормалним земљама, шеф државе, предсједник Владе, па и министри, појаве се једном у току године (или два пута) у масмедијима и једним и другим и то када се у земљи догоде неки озбиљни помаци или збивања. Знате ли шта значи вијест: “Шеф државе (или предсједник Владе) дао је интервју”. То у овој земљи не значи ама баш ништа. Е, ово је партиократска држава, они се појављују и на конференцијама за штампу са најнижим чиновницима из неке стране земље, примају сваку бушу крекетушу само да би се сликали ради пропагирања своје партије. Озбљни људи не би се олако појављивали свакодневно, ни прелијетали са ТВ канала на канал из новине у новину. Требало би добро да се потруди утискачица да јој дође неко од формата. Што је неписменији водитељчић, све сто јаднија водитељица или новинарчић, све већи апетити.

ЂИДО & ЂИДО

На другој страни, постало је нормално да Срби у својој историји стално имају неког Ђида. Некадашњи Дјидо је са Мошом Пијаде у мом Дурмиторском крају 1941. године побио све сто је ваљало, од угледних домаћина до врхунских интелектуалаца тог краја. Десетковали су и Тадиће, па ме чуди зашто се садашњи потомак пријети и нама невиним. Тај некадашњи Ђидо 1939. године потписао је текст са псеудонимом “Затарац” (родна кућа му је била, гледано од Дурмитора, са друге стране Таре, па се онда њих назива Затарцима) у коме је позвао све, прије свега усташе, “да се заједно са комунистима боре против српског хегемонизма” (читај српског народа). Опа бато, рећићете, а ТВ Подгорица је прошле године направила серијал о том Ђиду и прогласила га “највећом црногорском личношћу 20 вијека”. Додуше, није он дао Хрватима Превлаку или неку од нахија ЦГ, већ српску Барању и још понешто српско.

Садашњи Ђидо (за кратко вријеме три пута се појављује малтене заредом у “Утиску”са различитим пацијентима) медијски шамара све редом и партијске неистомишљенике и професоре и академике, политичаре, наравно у дослуху са утискачицом, која стварно мисли да смо сви овце и да не разумијемо њена питања (како кога и шта пита) и називе утисака.

Тужно је било гледати у последњем (радо бих написао задњем) “Утиску” једног партијског руководиоца и једног професора како су се понашали. Један као млада, држао је руке прекрштене, а други се ничега не сјећа, односно присуствује састанцима али како изађе са састанка наступа потпуни заборав због јаког душевног потреса.

Када говоре партијац и професор, миксер слике “хвата” Ђида како прави неукусне гримасе, а богами и како припрема цитате. Ђидо је свијест и савјест емисије, други учесници су заморчад. Утискачица се “ухвати” неког питања и не пуста жртву док не одговори. Подиже тон, прекида, ословљава са Ти од шефа државе до Ђида. Тако пита партијца “да ли би се састао у једном пријестоном граду са дамом” (позната дама са цвијетом у коси), а он почне да стеже руке прекрштене на грудима, би да се сретне, па не би, па би ако би му преостало вријеме, па не би, а утискачица стално понавља, понавља питање, стисла га као змија жабу. Нема свој став, па не може да каже ни да ни не.

Ђидо цитира професора: ”Рекли сте да вам је СРС природни савезник”. “Не, никада то нисам рекао”. Утјерују један другог у лаж. Дјидо се смије, ужива, смије се и утискачица. Ђидо хоће са социјалистима: “Председник је рекао да су демократе са социјалистима увијек били везани пупчаном врпцом”. Интернационала болан интернационала. Пренијеће они на леђима све умрле социјалисте у Алеју великана и то у црним кошуљама ако треба. Неће више играти и пјевати када социјалисти умиру. И треба да их пренесу. Били су, руку на срце, бољи од оних које је ДОС тамо сахранио последњих година.

CHIZOPHRENIA GRAVIS

Имате ли у овој земљи уопште стида, да ли се владари умију застиђети. Моја баба је говорила када смо били мали и неваљали: “Стидите се ђецо од гузице”. Већ је тара превршила мјеру. Србију би требало ставити под патронат, поставити губернаторе и гувернере.

На крају (иако нема краја), требало би споменути гледаоце који учествују у “Утиску”, гласају. “Прво гласај, гласај”, нападно диже тон утискачица. Однос према гледааоцима је чисти безобразлук. Утискачица их прекида у сред ријечи, вербално шамара, смије им се, уз неукусне реплике. Нешто је толерантнија према намјештеним истомишљеницима. Тужно је и ружно сто је утискачица у последњем “Утиску” злоупотријебила чаробни глас и дивне пјесме Едит Пиаф.