МА(Н)ТИЈА ДЕФЕТИЗМА

Морамо признати да смо у младости били љубитељи Матијине мисли и поезије. И данас мислимо да је Матијина поезија значајна у нашим националним оквирима. Она је поново унела дух српске традиције и народног епског језика у песништво и беседништво. Међутим, у себи она крије велике опасности. Она јесте национална, али је и политички коректна, то јест успева да буде и српска и прихватљива и онима који нису посвећени националном интересу и традицији. Осим тога она звучи „локално-црногорски“ пошто је сасвим утемељена у црногорској варијанти Српства. Стога носи са собом неколико проблема које црногорско Српство до данас није успешно решило:

Српство а пре свега „црногорско Српство“ је код Матије епско, оно је везано за агон према Турцима и у њему нема, као код Његоша, оног коначног, општељудског и наднационалног измирења над универзалном људском трагедијом. Тога осим код Његоша има и у грчком епу и у грчкој трагедији. Тако једнострано схваћен Његош представља утемељивача националног идентитета у негативном смислу. Идентитет као антидентитет. Тако Матија и модерни идеологизовани „Срби“ и „Црногорци“ схватају себе само у светлу антагонизма са Другим. Код модерних Дукљана то је антагонизам према Србима, а код „Срба“ је то антагонизам према неком конкретном или апстрактном који прети „племену“.

Нестанком основа ове негативне идентификације укида се биће Српства у модерном црногорском схватању „националног“ и код српских и код антисрпских идентитета. Када песник каже „откад нема Турака нема ни Црногораца“ он заправо дефинише то најјасније. Матија је то изразио у чувеној поеми «Унук Алексе Маринкова плаче над Црном гором».

Решење не види, само констатује поражавајуће чињенице:

Њин падиша мртав кући дође

А наш царе из гроба не уста,

Залуду смо у крст увођени,

Доспели смо себи иза леђа.

Крајње немогућа позитивнe национална идентификација:

Бећковић, а то му се мора признати, је подробан патолог наше националне трагедије. Њој је посветио своју највећу поему: «Кажа», која говори о стању перманентне националне катастрофе. Поред антиидентитета као одлучујућег стуба националног вредносног система (сломљеног победом над Турцима), он придодаје немогућност стварања позитивног идентитета. У том смислу, написао је низ песама које у којима су околности такве да је тло за позитиван став немогуће или узалудно: «Балада о жаби», «затвореникова песма», затим у којима су приватност и интима немогући «Кокошка», у којима су преовлађујућа осећања сасвим инхибирајућа («Кукавица», «Нада», «Кад бих знао да бих се поносно држао», затим опис уништења природних, породичних односа и приватног идентитета: «Очинство», «Синство», «Чији си ти мали», «Отац»...

Преоптерећеност Смрћу и страдањем

Елаборирање катастрофа из прошлости је некада корисно, али кад је потребно да национална или нека друга заједница делује оперативно, оно је више него инхибирајуће. Баш као што специјалиста патолог није за лечење акутног синдрома, тако ни Матија (и њему слични) својим дубоким песимизмом не могу помоћи у моменту када је потребно „пресећи“ у критичним тренуцима који се односе на садашњост и будућност. Патолози и негативисти могу да врше обдукцију на лешу, али не и да лече болесника. Такав „форензичар“ може да служи као водич за проналажење узрока болести и смрти пацијента, али аутопсија над националним телом искључује и теоријску могућност излечења. А у васкрсење се одавно не верује.

У његовој поезији нарочиту битност и снагу има поема «Ћераћемо се још», која осмишљава самосадржајност страдања и борбе без да и једном понуди реални циљ. Није јасно ни против кога се боримо или ради чега се боримо. Пошто је народ поднео тешке патње, сиромаштво, страдања и катастрофу, он не може да ужива у овоме као песник који је славу задобио на општенародној успомени на старе „историјске ране“ али и на буђење националног покрета крајем осамдесетих година прошлог века. Тада је изгледало да Србија и Срби имају јасан и реалан национални циљ. Чак и тада је написао песму «Бодеж». Осамдесетих су његове песме оптерећене негативним и често смрћу те су ишле чак до демонолошке иконографије – «Псоглав», «Кажа о Чминти».

Национална дезоријентисаност:

Још пре песме «Ово и оно», Бећковић је на више места изнео своју пречесту употребе личних заменица у поетици народног језика и остао њихов роб. То није случајно, пошто ни по негативном ни по позитивном принципу националну идентификацију не може означи. Отуд је код њега најтеже да изврши «именовање» људи. Најлакше је говорити у заменицама јер се тако ништа не ризикује и не дефинише. Са животињама му је неупоредиво лакше, као на пример у песми «Овце».

Аутистична локална оријентација:

«Богојављење», поема о врхунском, најапстрактнијем односу са суперегом, за Бећковића је свакако присна, мајсторска и чак виртуозна у поетици, али је социјално сасвим провинцијална. Он оно најбитније ограничава на своје племе, на свој локални круг присности, из којег никад није могао да изађе. Радомир Константиновић који је истовремено идеолог „филозофије паланке“ и њен најјаснији примерак (а нарочито његови епигони и следбеници) је уочио да се Његош својим генијем и универзалном поруком уздиже изнад локалног и паланачког у српској култури. Матија Бећковић, ма колико желео да је другачије, остаје у оквиру локалне „филозофије паланке“. Иако формално личи на Његоша он му је суштински супротстављен. Његош је кроз српско осећање света достигао једну универзалну поруку, док је Бећковић кренуо од српског и свео се на локално „црногорско“ или „српско“ у смислу уског и паланачког. Његош је био песник борбе и победе која има историјски смисао и утемељење у светосављу, док је Бећковић песник песимизма, дефетизма и пораза. Његош је песник великог трагизма, али и наде у животно и национално васкресење док је Матијина борба сипљива и кратког даха јер је неутемељена у традицији вере у васкрсење. Код првог је борба у служби једне више небеске реалности (Луча Микрокозма) а код другог је то маниризам борбе ради борбе, без правог циља и смисла („ћерање ради ћерања“).

Петар Први Петровић и његов наследник Његош су имали проблем са племенским партикуларизмом код црногорских племена који су са тешком муком и не без сукоба морали превазилазити. Данас српство са таквом политичком елитом поново постаје жртва регионалним партикуларизама (црногорски, србијански, војвођански... ). Данашња Србија и Црна гора подлежу тим регионализмима који се у Црној гори претварају у пројекат нове нације. У том погледу се деловање Бећковића и осталих „теразијских Црногораца“ показало као романтичарска реторика без значајног садржаја, а неретко и као демагогија која није успела да допринесе утемељењу црногорског идентитета у српској традицији. Српство је код њега нешто мртво и архаично, што никако не може да придобије младе људе.

Стога је такво „ретро србовање“ заправо имало контраефекат код младих људи Црне горе. Као што је „епско српство“ Вука Драшковића имало поразне ефекте по национални покрет у Србији током деведесетих. Из песме «Везивање за мрца», то може и да се види зашто је такав национални препород не може извршити на таквим основама и од стране таквих људи – наиме на лешевима се не може градити држава, а о томе су говорили и отац Јустин Поповић и Данко Поповић, кроз лик свог Милутина – «Књ. О Милутину». Национална идеја код Драшковића и Бећковића није животна, она је више постмодерно поигравање традицијом и традиционалним обрасцима говора и мишљења него жива енергија која активира и уједињује. Српска и традиционална форма, али не и суштина – суштина ту заправо ни не постоји. Стога је такав национализам без снаге и идеје и он ће на првом искушењу подлећи притиску. Са таквим „србима“ антисрби нам нису ни потребни.

Бећковићев опус, као и код других таквих „националних величина“ је пребирање по остатцима мртве прошлости која нема снагу да покрене људе, да им да надахнуће и идеју шта да се ради у новом времену суочених са новим изазовима. Не она је само језичка и стилска археологија која има мало или нимало везе са реалним животом, а нимало са будућношћу. Све у таквој „поетици“ постаје умртвљено и некако мрачно и негативно, као у неком гробу или у бољем случају у прашњавом музеју.

Осим тога ту се често претерује са локлализмима и архазимима, остаје се на нивоу племена и села – «Горњи и доњи крај», итд. Међутим, сасвим су им ван визуре ствари које су напредне, лепе и позитивне. Нема ту излаза и идеје шта де се чини осим да се мазохистички ужива у пребирању по сопственим негативним и трагичним сећањима. И кад пише о свом родном крају, дијалектика излагањеа логаритамском прогресијом уводи инат, пркос, хвалисавост (с дозом хумора) и убрзо прелази на проблематику лажи, греха, крађе, мржње, да би се на крају и људи и природа изопачили у трулеж и пропаст а сценом завладала безнадежна „мрзост опустошења“.

Има само Чемерно

Нигде нема медно и шећерно

(Кажа о Чминти)

Или

Азбука спаде на три задња слова

(Чији си ти мали)

Оваквих примера је много код Матије и код сличних „националних песника“ и они најчешћу извиру из непосредног географског окружења, као да се из «Вељег и Мртвог Дубоког» изливају на сво Црногорско Српство одакле се преливају и на сво остало српство. Једноставно ту нема ни излаза ни наде у лични и национално-историјски преокрет. Ко год чита такву поезију или слуша такве „пророке српске трагичне прошлости и жалосне будућности“ једноставно губи сваку наду и жељу да нешто учини на националном плану. Плитак и у светлој традицији неутемељен национализам је обавезно „бапски кукаван“ и негативистички.

Политичка опозиционираност према спољном свету

Бити „антипротиван“ свему је некако стил модерне српске националне елите како политичке тако и културне. Опозиција свему и огорченост према свима је заразио националну елиту у тој мери да можемо говорити о патолошком мазохизму и неуротичној депресији која се изражава у оном „ништа то не ваља“ и „пропали смо“. То је израз немоћи и немогућности «баба, које су сачувале језик», да превазиђу свој песимизам, већ су одлучиле да остану у своја четири зида и да се опозиционирају свему новом, напредном и разувере мушке потомке од акције, борбе и оперативности. Они гуше сваку акцију својим духом који се изражава „није још време“ или „то није потребно“ или оним „ипак је испало добро“. Посебна је дисциплина те бабске школе мишљења да се налазе различита оправдања де се избегава одговорност и борба за националне циљеве. Стотину ће наћи разлога да образложе свој дефетизам, кукавичлук и неспосбност. Стога су Бећковић и Драшковић најјаснији поетски и прозни изрази модерне српске малодушности и туробног безизлаза.

Овде је згодно упоредити Бећковићеву поетику кукања («Кукавица», «Унук Алексе Маринкова плаче над Црном гором» и «Лелек мене» су посвећене искључиво кукњави), која је присутна у скоро половини његовог поетског опуса, са нарицањем Сестре Батрићеве из Горског Вијенца. Док Његошава поетика туге анимира на херојску акцију, Бећковићева је инхибирајућа. То је суштина супротности Његоша и Бећковића (и осталих „бећковића“). То је поетски дефетизам који се успешно маскирао у традиционализам његошевског стила. Као што облачење мантије не значи и облачење врлине, тако и кићење реториком српске традиције не значи и то да смо равни тим на које се позивамо. То је заправо кукавичије јаје које се подмеће кроз разне „бећковиће“ и представља се као израз аутентичног српског духа.

„Опозиционираност“ свету је код Матије сасвим аналогна повратку по инспирацију у «језик баба», а и личном повратку из Сенте у родно Веље Дубоко. То што је педантан поетски патолог катастрофе Српства у Црној гори, значи да је успео да окупи крхотине националних вредности у тој земљи после велике катастрофе и разочарења 20. века (види песма «Кости»), али ништа више од тога. Оно неће породити нешто ново и позитивно нити то жели. Наравно осим ако националну кукњаву не сматрамо неким нарочитим достигнућем. Верујемо да су и поменуте „бабе“ биле агилније и способније но нових „идеолошких нарикача“ које изгледа да ништа не знају доли да говоре песимистичним „језиком баба“.

Изгубљени ерос херметичне опозиционираности

Незахвално је уплитати се у приватност аутора, али је то неизбежно, пошто је она сва инспирација овог аутора, мада то можда не изгледа тако. Све његове естетски изванредне песме и поеме су посвећене покојној супрузи, а једна винска и неколико ведрих песама везане су за тај период. Као што је то обичај код Црногораца, психолошки врло везаних за мајку («Откад главу промолих из мајке») наступање животних обавеза убрзо у њима убија танку нит ероса и живот им се чини мучним а неретко и катастрофалним. Тако је и са Бећковићем стваралаштвом. То је једноставно речено као Бранко Радичевић „окренут наглавачке“ или још боље као „православни Рамбо Амадеус“.

Поред овако истрошених сила воље за животом, не може да се нађе гориво за животну позитивност, па се она пројектује на етноутопију, коју Бећковић, на сву срећу, тражи тамо где јој је место – у религији. Но то није религија Његошева како је описује Владика Николај као религију тешке борбе и вере у васкресење, већ је то меланхолична и слабашна вера, такорећи једва утешно маловерје. А како је вера темељ човека, таква слаба вера рађа и такву дефетистичку политику непрекидног одступања и (не)свесног призивања пораза. Чини се да песник воли на неки первезан начин патњу и поразе да би имао „велику тему“ за своје песништво. Песник можда и има право на то али не и неко ко има тако велику амбиција да утиче на политичку елиту и свој народ.

Почетно исцрпљена воља за животом, на измаку својих песничких снага, тражио је свој објекат и своје нагоне, али још осамдесетих се од њих „препао“, што је осведочено у поемама «Кажа о Чминти» и «Псоглав», које је идентификовао као ужасна, непријатељска бића. Не решивши проблем њиховог идентитета, песник се заплео у «Ћералистику и ћерологију», конзервиравши национални активизам у херметични систем бесмисленог «ћерања», које је дијалектика одржања система крионизованог у течном азоту бесмисленог антагонизовања „према ко-зна-коме“.

Уз сву његову виртуозност, ми морамо да му признамо и да је његова дијалектика наше националне патологије тачна. Међутим, не морамо да делимо болесну и некрофиличну љубав према том патолошком стању, нарочито ако нас она спутава да се реално боримо за конкретне личне и националне циљеве. Стога је за дух погубно претерано „слушати“ те и такве „песнике“ и „мислиоце“ који око себе шире немоћ и слабост, који оправдавају сваки пораз и покривају наше грешке „судбином“. Фатализам није добар ни у поезији, а камоли у политици у којој се само борбом може нешто постићи. Но какве смо „пророке пропасти“ слушали добро смо и прошли. Наравно то не значи да би прошли много боље да их нисмо слушали јер много тога од нас није зависило, али је сигурно да један народ нема шансе за опстанак ако њиме овлада дух дефетизма и „бапске кукњаве“.

Тема на форуму