Резултати избора начинили су Ивицу Дачића најпожељнијом удавачом у Србији.Вољом бирача ружно паче је преко ноћи постало најлепши лабуд о чија златна јаја се отимају два просца уз досада невиђено мешетарење домаћих и иностраних проводаџија. Тужно у овој причи је то што код оба просца и проводаџија, опредељујући фактор за одлуку нису младини квалитети, него мираз који доноси у брак. Млада није ни наивна ни невина (о томе говори и чињеница да са собом у брак доноси и два детета, од којих је једно заведено жутом шећерлемом већ отворено показало наклоност одређеном просцу) и одлучиће не по срцу, које јасно куца за једног ђувегију, већ на основу понуда једног и другог младожење, тако опет доказујући да је најстарији занат на свету уствари политика.
Но када се оставе племенита осећања и жеље по страни (социјални програм, економски просперитет, територијални интегритет) у овај брак из рачуна млада ће ући на основу тога ко да више. СПС коалиција што се тиче министарских места, УО и осталих намештења и од једне и од друге стране добија сличне понуде. Остаје одлучујући фактор, а то је договор у четири ока, у коме несумњиву предност има кандидат који је највећим делом учествовао у власти, јер је тако највише стекао и следствено томе има и највише да понуди. У овој трговина заборава за заборав, или како ономад рече г. Тадић бола за бол, који се најлакше лечи мелемом власти без части, председник ДС нуди заборав за мрачну прошлост СПС, прање биографије, показујући тако папску моћ да (про)даје опроштај грехова.
У замену за тај заборав г. Кркобабић треба да заборави ко је пензионере дотерао до границе изумирања и да поверује да ће из просијачког шешира државе пред банкротом, под чаробним штапићем великог илузионисте, који је државу а и пензионере довео до нестајања, израсти божићна јелка на којој ће бити поклон за сваког, па и њих.
У замену за тај заборав г. Марковић треба да заборави (а очигледно и јесте) да ДС није никако помогла развој Јагодине, па чак ни културно, јер је г. Брајовић пропустио да организује гостовање Бетовена у граду Јованче Мицића, али зато није пропустио да покуша да организује изложбу шиптарских „уметника“ у Београду, на којој је требало да буде изложена (и била је петнаестак минута) слика српског крволока Адема Јашарија у природној величини и да потом осуди патриоте који су то спречили, а „уметницима“ обећа наставак исте, чим се за то створе повољне околности. Овај његов пропуст донекле је надокнадио ДС кандидат за премијера г. Пајтић, који исту изложбу у Новом Саду подржао и одбранио од снага хаоса и безумља, које су тражиле да се затвори. Очигледно му је ова акција велики плус у биографији и кандидатури за првог министра, а наречени „уметнички перформанс“ је био увод у освајање власти у Новом Саду и Војводини, баш као што је и пропаст те изложбе у Београду била најава промене власти у престоници.
У замену за тај заборав г. Дачић треба да заборави сатанизацију, хапшења и друге видове прогона чланова СПС које је спроводила ДС, као и оно најбитније - жељу оних који су гласали за СПС да се по завршетку избора формира патриотска влада са СРС и ДСС. Заборав за заборав + бол за бол = долазак и опстанак на власти, али без части.
Али ова прича је прича и о принципима, односно штетности истих, што је један од најбитнијих услова бављења политиком. По завршетку Другог светског рата Американци су пружили уточиште једној дивизији (10.000) нацистичких злочинаца које су употребили за обавештајни рат против донедавног савезника СССР, као и научницима чији су изуми донедавно убијали савезничке цивиле и војнике. Ти научници су пак помогли да се створи атомска бомба и побије 300.000 цивила немачког савезника Јапана. Овај врховни принцип немања било каквог принципа касније су САД демонстрирале а и даље то чине у Србији не поштујући УН ни међународно право (бомбардовање, употреба забрањеног оружија, комадање територије, мешање у унутрашњу политику путем подржавања свим средствима оних који ће у нашој држави спроводити њихове планове).
Домаћи следбеници овог принципа и што стари, што нови миљеници великог брата нам управо доказују колико је ученик надмашио учитеља , формирањем за већину бирача незамисливе коалиције СПС – ДС. На другој страни, Коштуница који је враћајући мандат народу отишао са власти због за њега највећег принципа, очувања територијалне целовитости Србије уз СРС је губитник ових избора по најјаснијој могућој рачуници – броју посланика у Скупштини Србије. Имати прави принцип и борити се за њега у политици, у Србији је очигледно погрешно.
Макијавели би био веома поносан на његове српске следбенике.
