Вишегодишња криза у Србији ових дана доживљава кулминацију. Постоје два ниова на којима се она може пратити. Један је секторски ниво на ком се истраживач бави развојем и стањем појединачних система у једном друштву. То су сви они партикуларни сектори организације који покривају једну област људског деловања као што су економска, безбедносна, демографска, правосудна, културна, медијска, верска, научна или било која друга политика. Подаци и индикатори (који се све ређе могу наћи у нашим медијима) о стварном стању појединих области су више него алармантни. Нпр. економска политика вођена од 2000.г. наовамо је готово пред колапсом. Подаци изнети на неколико скорашњих стручних скупова показују једну несрећну, презадужену земљу чији спољнотрговински дефицит стиже и до 10 милијарди долара годишње, која нема шта да произведе и да прода другима, где су плате у јавној управи вештачки напумпане како би се грађани корумпирали пред изборе и како би се демфовала прича о Космету, земљу која је на самом дну светске лествице по компетитивности, компаративним предностима и одливу људског капитала.

У класичној политичкој теорији поред економске моћи, постоје још два основна сектора из којих једна држава црпе снагу. То су демографија (људи који живе на њеној територији, који поризводе њену економску моћ и чине потенцијалну војну снагу) и војно-безбедносна компонента. И овде је ситуација изузетно лоша. Одлив мозговао о коме се толико кукало деведесетих несмањеном жестином је настављен и у овој декади. У исто време настављено је са падом наталитета тако да годишње губимо између 30 и 40 хиљада становника. О свему овом држава нема никаву озбиљну политику.

Прича о војно-безбедносном сектору је вероватно један од најболнијих сегмената српске транзиције. Да нема повремених чланака Мирослава Лазанског у медијима се о овим проблемима не би ни говорило (шта би са цивилном контролом безбедносног сектора и са транспарентношћу реформи?) По свему судећи војнобезбедносна и одбрамбена моћ ове државе је дебело нагрижена. Понашање војног и државног врха током косовске кризе показало је да се српска војска више не припрема за одбрану наше територије.. Из војног врха су систематски померани генерали који су учествовали у одбрани земље од агресије 1999.године, они који су стекли богато ратно искуство, а промовисана је једна нова генрација којој је важније да развија војно партнерство са гардом из Охаја него да брани сопствену земљу.

Но у вом тренутку постоји један још важнији и фундаменталнији ниво кризе о коме ћу овде говорити. У Србији је угрожен сам систем либералне демократије као најважније тековине 5. октобра. У сваком друштву, наиме, постоје спорови о томе како би оно требало да се развија и шта су његови приротети. Ове различите тенденције испољавају се преко политичких програма које износе политичке странке. Либерална деморкатија је набољи постојећи политички систем пре свега зато што обезбеђује најбољи систем мирног разрешавања друштвених сукоба, мирног надметања и трансфера власти. Демократска правила игре су гарант стабилности и сигурности за све грађане дате политичке заједнице.

Слободан Милошевић је владао супортно тим правилима и на различите начине је опструисао слободну политичку утакмицу. У неколико случајева (1996. и 2000.год.) био је спреман и да фалсификује резултате избора како би спречио да власт врше његови политички противници. Када смо 5. октобра 2000.г. извршили промену власти, надали смо се да ће Србија ући у један миран период у коме ће се коначно Устав и закон поштовати. Нажалост носиоци власти и јавних функција показали су да ће борба за остваривање владавине права у нашој земљи бити дуга и изузетно тешка. Међутим бар једна тековина 5. октобра до ових избора је била неупитна: слобода избора и могућност слободног изражавања воље бирача коју након избора нико није размишљао да доведе у упит. Дакле сви избори су заиста били фер и коректни, странке су имале једнаку могућност представљања својих програма и након избора је власт образовала она групација или коалиција која би успела да састави скупштинску већину.

Понашање Председника Републике Бориса Тадића у последња два месеца је први, веома опасан преседан те врсте. Господин Тадић и припадници његове странке су више пута претили да ће опструисати функционисање система уколико се на београдском и републичком ниову не формира власт која би њима била по вољи. Ова врста понашања је јасно противуставна, неприхватљива и директно угрожава уставни и правни поредак државе Србије. Она угрожава саму изборну либералну демократију као најважнију тековину 5. октобра и прети да сукобе између грађана и сукобљених опција поново избаци из институција те да ауторитаризам и улицу понов инсталира као поприште политичких сукоба у Србији. Председник Републике је изабран 3 .фебруара ове године на таквим слободним изборима (поражени противкандидат му је одмах честитао), али се он отада не понаша у складу са својом функцијом већ и даље противуставно наступа пре свега као председник Демократске странке. Члан 115 Устава јасно дефинише неспојивост функција: Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или делатност. Позиција председника парламентарне странке несумњиво јесте јавна функција. Иначе овај члан је дословно преписани став 7 члана 86 Устава из 1990.г. и морамо се подсетити да је Слободан Милошевић онога тренутка када је био изабран за председника државе замрзавао своју функцију председника странке. Дакле Милошевић се за разлику од Тадића бар у овој одредби придржавао устава. Председник Тадић и својом јавном делатношћу у својству председника странке али и својим дискурсом и низом изјава крши и члан 111 Устава који одређује да Председник изражава државно јединство Републике Србије. Супротно овој одредби, у последњих десеетак дана кампање и након избора Тадић инсистира на продубљивању подела између грађана и на непривхатљивом дискриминисању изборне воље значајног, а можда и већинског дела грађана. Уместо да поштује формалне критеријуме изборне демократије он се упустио у веома опасно вредносно разврставање (не)прихватљивих програма и странака.

Господин Тадић је тиме показао склоност ка веома опасном бонапратистичком моделу понашања дајући изјаве према којима би он а, не грађани Србије, требало да дефинише шта је стварна изборна воља грађана. Његова изјава дата у самој ноћи и понављана више пута од стране његових сарадника, према којој су наводно грађани Србије тиме што су у великом броју гласали за Листу за европску Србију показали вољу да она и прави власт, јесте изузетно опасан преседан. Ова врста спиновања коју под утицајем веома лоших саветника Тадић користи јесте нешто што је неприхватљиво у било ком истински демократском друштву. 39% је мање од 50 % и никаквим притиском јавног мнења, медија или било којом другом врстом симулације и пропаганде не може се претворити у 51%. Председнику би неко требало да објасни да овде не живе идиоти и да примитивна пропаганда којој све чешће прибегава вређа здрав разум и достојанство људи којима влада.

Дакле, ако ова листа може да нађе партнера са којим би досегла 126 посланика онда то заиста и јесте воља већине грађана и она и треба да твори власт. Али ако то није случај онда је понашање господина Тадића директно противуставно, и он треба да сноси моралне, политичке и правне последице свог противуставног деловања јер се први после 2000.. усудио да прети да је спреман да угрози темељ изборне демократије у Србији. Како иначе тумачити његову тврдњу да су представници друге стране покушали да направе „математичку већину“? Каква друга већина постоји у демократији? Ако се појави друга парламентарна већина он ће бити дужан да њеном представнику повери мандат без обзира на његов лични став или жељу. Ако већине нема иде се на нове изборе.

Понашање функционера Демократске странке Алимпића који је упркос јасно постојећој већини у скупштини Београда и већ потписаном коалиционом споразуму представника те већине, одлучио да максимално одлаже формирање нове скуштине и тиме да опструише функционисање града јесте изгледа доказ да је ова врста става која угрожава праксу и дух либералне демократије постала манир ове странке. Вредносне дисквалификације људи који имају другачије политичке ставове и бескрупулозна одбрана својих позиција свим средствима полако чине Демократску странку антисистемском. Само су комунисти на овим просторима претендовали да позивањем на неке више циљеве оправдају своје суспендовање демократије. А господин Алимпић то више и не крије у јавним наступима тврдећи да хоће да максимално одложи и спречи формирање градске валсти која ће „бити лоша за грађане Србије“. Заказивање седнице за 14. јул значи да ће до истекна законског рока за образовање власти (22. јул) одборници имати свега пет-шест радних дана и да ће Демократе вероватно покушати да опструкцијама спрече да формирана већина конституише нову власт и да тако супротно вољи грађана изборе расписивање нових избора у Београду.

Оваквим понашањем ДС је на ивици да пређе рубикон парламентаризма и да крене ка диктатури. Шта се десило са странком која је била мотор борбе против Милошевићевог ауторитаризма? ДС свакако није она странка која је све до 1997. у свом програму имала борбу за уједињење свих српских земаља. Већ је сам Зоран Ђинђић доста променио у имиџу и перцепцији странке после 2000. Међутим њему ни на крај памети није падало да направи оваквог данашњег носиоца глобалне политичке коректности. Ђинђић је човек који је одмах после избијања побуне на југу Србије јасно изјавио да је спреман да уђе у рат, и вероватни разлози његовог уклањања леже у томе што је то био последњи човек у Србији који је хтео да војску и друге безбедносне службе користи за оно што им је намена. За одбрану целовитости и интегритета државе.

Данашњи ДС је занимљива комбинација СПС-а за 21. век (странка власти која је на интересним основама интегрисала најбогатије слојеве друштва) и идеологије некадашњег Грађанског савеза Србије. Већ је опште место да њени функционери данас понављају флосколу о томе како је Србија крива за ратове 90-их и сл. Међутим све то не би било довољно за овакво понашање да нема озбиљног „пумпања“ од стране спољашњих центара моћи.

Овде долазимо до једног страшног проблема за све нас који смо образовани на начелима западне либералне демократије и који смо дуго сматрали да западне земље заиста по правилу свуда подржавају развој демократије. Овакво понашање Брисела и пре свега Вашингтона током данашње кризе је тешко схватљиво из те перспективе. Амбасадор САД господин Мантер директно се укључио у јавно спиновање и усмеравање политичке воље грађана Србије. Прошле недеље је дао неколико интервјуа који немају никакве везе са елементарним правилима дипломатског понашања. Посебно су занимљиве флоскуле које је директно преузимао од пропагандне службе ДС.

Оно што коначно треба схватити јесте да западне земље нису нужни пријатељи и промотери демократије у свим земљама. У међународним односима воде се пре свега геополитиком и својим интересима па се деморкатија промовише тамо где су на власти пријатељи, а где год народ може да одлучи другачије, помажу се ауторитарни режими и политичка манипулација. Господин Мантер нажалост само следи начела спољне политике коју једнако развијају оба табора у америчкој теорији: и републикански неоконзервативци (Кејган, Подхорец, Краутхамер) и либерални интервенционисти (клинтонова администрација). Разумљиво је што након десет година овладавања разним секторима у Србији, Запад не би волео да види нпр. генерала Делића на челу Министарства одбране. Али грађани Србије имају право да Делића поставе на то место ако тако гласају. Огроман је проблем што се ДС отворено ставља у службу политике која мисли да они више на то немају право и на таласу таквих препорука почиње да угрожава темеље демократије у Србији, стављајући у функцију ове опасне работе најјачу организациону машинерију, медијску силу па чак и имплицитне претње злоупотребе војне силе (посета Поноша седишту НАТО-а два дана после избора).

Верујући да у самој Демократској странци и даље постоје озбиљни људи који могу да размисле о последицама својих поступака, апелујем на њих да се врате у границе уставности и изборне демократије. Нека их не завара релативна слабост и неорганизованост партија које су са друге стране. Оваквим поступцима против себе ће подићи много шири блок свих нас који смо данас политички неопредељени, али не желимо да постанемо робље које живи у окупираној земљи. Србија није ни Хаити ни Панама ни Доминиканска Република и са неким стварима се овде не сме играти. Последице угрожавања демократије и крхке, али постојеће стабилности могу бити страшне, а знаће се ко сноси кривицу за то. Уставите се док је време.

НИН