Политика као жртва "обуздавања демократије"

Бројни аналитичари указују на моралну хипокризију као највећи проблем данашње политике. Истина је да у историјском контексту политика никада претерано, није била дисциплина коју је карактерисао морал. Историја пак бележи и веома моралне политичара. То су они људи које описујемо као државнике, попут генерала Де Гола или руског Цара Николаја II Романова. У епохи глобализације, та врста политичара једноставно је нестала. Узроци ове појаве су бројни и веома сложени.

Основни лежи у процесу "дехристијанизације" , који је захватио готово све сегменте људског стваралаштва, од уметности и културе до науке и коначно политике. Француски теоретичар Марсел Гоше с правом уочава како је "секуларизација" неизбежан процес у савременом друштву. Занимљиво је да чак и појаву "религиозног фундаментализма", овај католички теоретичар, описује као последицу "секуларизације друштва".

Глобализација је осим "драме људског духа", као тему наметнула и "бекство државе" са историјске сцене. Догодио се тежак историјски парадокс. Процес "одумирања државе", као идеал марксизма, догодио се у епохи глобализације.

У исто време идеја аутентичног либерализма, настала на интелектуалном и духовном устанку против државе, преобратила се у процесе са чудовишним размерама. Под изговором борбе против државе, у име "слободе и демократије" настали су многи актери на друштвеној сцени, који су почели постепено, да преузимају надлежности државе, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Реч је о транснационалним компанијама, невладиним организацијама и другим тајним и полутајним актерима, на економској и политичкој сцени, чији је заједнички задатак био "да убрзају повлачење државе са историјске сцене".

Овим тенденцијама, "глобализација" је представљала додатни стимуланс. Од тада до данас идеје либерализма се све мање помињу на "Западу", док се тамошњим интелектуалним и "think - thank" организацијама развијају различити сценарији одговора на феномен који је у политиколошкој литератури описан као "криза демократије".

Теоретичар Хантингтон је као одговор на овај изазов препоручио "обуздавање демократије", што је у друштвеном праксису из основа изменило западна друштва. Завршетком хладног рата и тријумфом преостале суперсиле, модел "обуздавања демократије" поприма планетарне размере. Нешто слично говори и руски теоретичар Панарин када с разлогом говори о глобалној "социјалној контрареволуцији" као најзначајнијој последици разарања Совјетског Савеза.

Модел "неолиберализма", заснован на тзв. "Вашингтонском консензусу", постаје парадигма епохе. Нови актери на међународној сцени, кандидовани су од стране транснационалног капитала и немају никакве везе са националном државом, у којој је једино могућа традиционална демократија као и политика која донекле уважава мишљење грађана. Све то проузроковало је апатију и незадовољство широких размера, чак и у најразвијенијим западним државама. Глобализација је показала своју најмрачнију страну. Под слоганима интеграције, настале се незапамћене социјалне поделе унутар сваког друштва. Данас је сасвим извесно, да је идеологија глобализма елитистички пројекат, који је разорио "традиционалну демократију". Самим тим онемогућена је појава аутентичних политичара. Одговор на овај изазов мора такође бити глобалан. Алтренатива "Вашингтинском консензусу" већ се наслућује. Појава "нове левице и деснице" у Европи, настанак концепта "партиципативне демократије" у Латинској Америци, "суверена демократија" у Русији и кинески концепт "националног социјалзма", симптоми су отпора "вашингтонском консензусу" који је попримио планетарне размере. Једино у таквим условима могућ је повратак политике на историјску позорницу.