Александар Димитријевић

СВАКА ПЕТОКРАКА СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ

Требало је да прође скоро два месеца па да славујев љубавни зов интернационалних демократа из Србије, отпеван 11. маја, по нотама скупштинских избора, добије одзив прихватања. Међу брачним понудама, десно нагинњуће демократе из Србије, стегнуте шпанском крагном неолиберала, прихватиле су ону послану из гнезда са лева, од социјалиста, и од њих недавно изпилелих птића кркобабић марковића.

До јуче бездушни политички противници тако су одједном допели у љубавни загрљај. На први поглед то је чудно и невероватно. Али, с обзиром на простор у којеме је дошло до таквог догађаја, где су и саме немогуће ствари могуће, све то убрзо постаје разумљиво, донекле. Нешто мало бриге долази до сазнања код преосталих разборитих глава. Наиме, свака политичка веза, која почива искључиво на материјалним интересима, не обећава стабилност, него прети свакаквим могућим обртима успут. Све то свакако по глави бирачког тела, одавно слуђеног и погледа помућеног народа у Србији.

Пошто су снаге новог светског поретка, окупљене у политичко-економском блоку под распознавајућим називом демократија двадесет првог века, однеле коначну победу над својим старим конкурентом у остварењу једне светске државе, комунизмом, 1989. године, остале су им као последња препрека на путу остварења универзалног друштва, још једино националне снаге у земљама задржаним у свом развоју. Због тога демократе двадесет и првог века немају стомак за оно што мирише на национални идентитет.

Стога није било могуће да снаге националног опредељења у Србији остану, односно поново освоје власт у земљи. Из истог разлога, на први поглед неприродни савез између снага које у Србији показују наклоност универзалној демократији, оних које су орјентисане према Европи са једне стране, и генетски модификованих комуниста у облику социјалиста, са друге стране, добио је благослов од надлежних за “регион”, за политички брак, а све у настојању увођења нове демократије у слепо црево Балкана.

Поред благослова нове интернационале, пристиглог из Брисела, Стразбура и Вашингтона, постоји и један сасвим природан разлог за тај политички брак између светских демократа из Србије и давно отписаних социјалиста. Управо тај разлог чини њихову везу готово природном. То је њихова заједничка прошлост везана идеологијом комунизма и титоизма. Док интернационалне демократе из Србије своју предност у политичком старту имају да захвале очевима, који су сви скоро одреда били истакнути комунисти, дотле, социјалисти сами представљају неплодни изданак комуниста, идеолошки потпуно обезглављених у тренутку губитка политичке власти.

И једни и други имају заједничког идеолошког непријатеља, а то је национална традиција и национална држава, иако су често знали да прикрију симулирајући патриотизам и национализам. Показало се такође да и једни и други подједнако мали значај придају идеолошкој доследности као основи политичког деловања. Социјалисти су у једном тренутку, на изглед, тако чврсто стајали иза комунистичке идеологије, док су интернационалне демократе погазиле своју идеологију ступањем у политичку заједницу са социјалистима. Тако и једни и други узимају идеологију као средство ради стицања моћи и материјалне користи. Оног тренутка када та корист престаје да буде извесна, и једни и други спремно напуштају своју идеошка уверења која их “ограничавају” на путу освајања власти. То су једном већ урадили очеви данашњих интернационалних демократа Србије када су одступили од комуниста и комунизма, а то су исто урадили и социјалисти почетком деведесетих година прошлог века када су се повели за ауторитарно модификованом идеологијом балканске социјалдемократије, зачинене јефтиним ратним патриотизмом.

Задатак да оживи, већ скоро десет година парализовану политичку сцену у Србији, добиће ових дана влада рогова у врећи. И то није случајно, јер тај рецепт уједињења долази из истих кругова који подржавају домаће интернационалне демократе, све у настојању дисквалификације национално обојених странака и националне идеје уопште. Зато исход такве политичке заједнице може лако да се замисли као даље продужавање државне и привредне агоније. А то је једини начин да домаћа елита на власти и њихови ментори наставе да уживају у плодовима контроле над ресурсима Србије и распродаје такозване друштвене имовине.

КОАЛИЦИЈА ПРОТИВ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Постоје две снаге једнако пресудне за опстанак сваког политичког ентитета, било као друштвене заједнице, било као појединца. На истим основама почива свако удруживање, свака друштвена заједница, било да је реч о држави, народу, политичкој странци или породици. Пре свега, реч је о слободи и социјалној правди. А затим, реч је о питању идентитета, то јест културно-историјском обрасцу, чија суштина чином остварења, по свом значају, ослобађа снагу која далеко надмашује сваку другу егзистенцијалну и делотворну снагу из сфера физичког и материјалног живота. Оба ова принципа свој најдубљи израз добијају у систему вредности и веровања. Оба ова принципа недостају из вредносног и политичког система, како интернационалних демократа из Србије, тако исто и социјалиста, њихових партнера у влади.

Интернационалне демократе својим идентификовањем са вредносним системом Европе у самом заметку одбацују свој национални идентитет, иако се труде да то замаскирају. У културном погледу свој поглед на свет поистовећују са инидивидуалистичким атомизмом Запада, који на генералном плану одбацује сваки јасан концепт идентитета, опредељивањем за индивидуализовану егзистенцију од данас до сутра, вођену чистим мотивом егоизма и пуким материјалним интересима. Њихови будући партнери у власти, социјалисти, мумификовани историјом, виде своју једину шансу за опстанак у паразитској симбиози са другим живућим политичким организмом, у чијем посвојеном идентитету и теориском систему, простом мимикријом, проналазе могућност свог политичког опстанка. И док вредности протестантске етике у политичкој сфери, које су уткане у историјско и културно наслеђе Запада, стоје за њега као природно стање, дотле покушај њиховог увођења у културни организам народа са других историјских простора, представља насиље јер потире њихов аутентични идентитет.

Са своје стране социјалисти произашли из идеолошког наслеђа комуниста, немају другог идентитета до интернационализма (иако су кокетирали са патриотизмом), који је сам по себи неодређена и вештачка творевина. Основни политички циљ некадашњих комуниста био је успостављање једне универзалне, светске државе са влашћу пролетаријата. Зато комунисти нису у стању да прихвате културну традицију, што је основно обележје сваке националне државе, јер је у супротности са њиховим недостатком идентитета. У остварењу свога политичког циља, то јест освајања власти, природно је било да употребом насиља превазиђу све што има обележје националног и верског, као форми културног и политичког идентитета једног народа. Својом диктатуром пролетаријата у друштву комунисти настоје да укину идеолошке диверсификације сваке појединачне друштвене групе и националне државе.

Из истог разлога српске демократе двадесет и првог века, као и њихови партнери у власти, социјалисти, формално игноришу а суштински одбацују веру, јер је вера облик изражавања културног идентитета једног народа. Још више, у Србији, игнорисањем и маргинализовањем светосавља, они потиру саме основе српског националног бића и његове државности. Одбацивањем вере у Бога, одрицањем од српске националне и монархијске традиције, они поништавају српску државу и културно биће српског народа.

Пошто су за име власти жртвовани вера и држава, следећи корак јесте напуштање своје културе кроз одрицање од свог језика и писма, потпуним присвајањем културних вредности Запада. Тиме је са културном абдикацијом процес негирања националног бића доведен до краја, па народу, као гомили безличних појединаца, не преостаје ништа друго него да се баци у загрљај безличне гомиле њима сличних у једном универзалном светском друштву а у перспективи у у једној глобалној држави, чији управљачи су брижљиво однеговани дуготрајном политичком и верском борбом кроз историју. На тај начин интернационалне демократе и социјалисти оперишући истим вредносним системом, истим облицима политичке власти, подстичу побуну против природног реда ствари и сопствене традиције, у чему се препознају и тако постају партнери у истом задатку укидања националних држава и ограничавања права и слобода појединаца на припадајући им културни идентитет.

У политичком браку из рачуна, а то је освајање власти, двоје бивших љутих противника, који су у идеолошком погледу на супротстављеним странама, што је до сада у свету незабележен случај, са изузетком држава бившег социјалистичког блока, не треба да буде очекивана дуга веза. Свакако не на опште државно и народно добро. У њиховој међусобној потреби да ступе у заједничку везу, само се види њихов обострано политички очајни положај и незајазива потреба за влашћу и материјалном користи као искључивим политичким покретачима, док је све друго од споредног значаја за њих.

После још увек свежег политичког и економског искуства код већине становништва Србије, приређеног од стране данас опет актуелних политичких играча, социјалиста и њима сличних, удружених са “демократама за Европу” и њима сличних, не остаје много простора за радовање. Поучени искуством социјалиста, који, док су били на власти почетком деведесетих година прошлог века, нису били у стању да пронађу боље решење у дијалогу са међународном заједницом, него да је готово сву окрену против себе што је један од главних узорка српских пораза, тешко да је могуће очекивање квалитетно другачијијег исхода од истих на власти, у непосредној будућности.

На другој страни, у искуству интернационалних демократа из Србије, који су као свој главни политички адут у борби за власт употребили позив Западу да бомбардује њихову земљу, а затим себе прогласили политички малолетним да самостално владају, препустивши се старатељству Запада у управљању земљом, српски народ исто тако може да очекује не мање мрачну непосредну будућност од истих на власти. Једно је сасвим извесно, са њима нема неизвесности, добро нам се не пише.