Oliver Vulović

Bolno budjenje anabeoznih Srbija

Nedavno sam prisustvovao jednom predavanju o endemskim biljkama u Srbiji. Saznao sam da osim do sada široj javnosti poznatih endemskih biljaka, postoje i dve, ne baš tako poznate, koje se zovu Ramonda Serbica i Ramonda Natalija, ili kako ih još nazivaju Ramondija Serbica i Ramondija Natalia. Naravno, pronašao ih je na Rtnju, gde ih više inače nema, i klasifikovao ko drugi nego Josip Pančić još 1855-e godine. Prva je dobila ime po državi u kojoj je pronadjena a druga u čast kraljice Natalije Obrenović. Ove dve biljke nastanjene su još samo na dva mesta u Srbiji, u Sićevačkoj i Jelašničkoj klisuri.

Za ove dve biljke, osim što su Endemske, reliktne i malo raprostranjene, važno je napomenuti još dve izuzetne, samo njima osobenim veličanstvene pojave. Kao prvo, one prkose osnovnim potkama Darvinove teorije evolucije, jer su dve gotovo iste vrste koje žive na istom prostoru a nisu jedna drugu potrle, to jest, nisu u takozvanom biološkom sukobu ili ti, kako to stručnjaci zovu ,simpatriji. Druga, još čudnija pojava je, da ove biljke mogu usred veoma nepovoljnih vremenskih uslova (stravične suše i hladnoće), da praktično obustave svoj život, obamru i pri prvoj promeni vremenskih uslova na bolje, da se vrate normalnim vegetacionim pocesima, to jest, da ožive, omlade, ozelene i opupolje se. Takav proces se zove Anabeoza. Naučnici su dugo tragali za egzaktnim razlogom postojanja i suživota ove dve vrste blljaka i jedino do čega su došli kao zaključka opstanku naših prelepih Ramondija je baš to čudnovato 'zajedništvo '.

Bio sam opčinjen novim saznanjima i jedva sam čekao da stignem kući i istrkeljišem internet i još više saznam o ovom još jednom iz niza bogatstva moje domovine. Naravno, u Srbiji je sve politično, od samog postupanja vrha države, do skroz po dubini, života običnog, malog i jednostavnog srpskog čoveka. Tako sam i ja surfujući, tražeći nove podatke, koje bi mi potkrepili znanja stečena na pomenutom predavanju, jednim uvom ipak slušao i najnovije vesti na televiziji, koje su bile prebogate najtežim kvalifikcijama koje su jedni drugima nemilosrdno upućivali politički predvodnici dveju suprostavljenih Srbija. Za razliku od prelepih srpskih Ramondija, 'visoka' srpska politika debelo, svakodnevno potvrdjuje onaj majmunski deo pomenute Darvinove teorije, kako po stilu vodjenja, kako po njihovom posmatranju onih koji su ih na ta mesta izabrali.

Izgleda kao da su oko naše države nastale nove okolnosti, jer tik po oslobadjanju Orića i Haradinaja svih optužbi za zločine nad našim narodom, Prva Srbija se probudila iz svoje anabeoze u koju je namerno ušla kupujući vreme za Koštuničino svrgavanje i tako brutalno vratila djindjićevskom putu anacionalne pragmatike i našim neprijateljima izručila dr Radovana Karadžića, te tako drugu, nacionalno svesnu Srbiju, isto brutalno drmnula iz kozmetičke anabeoze, koja se u poslednje dve godine odlikovala zapadnjačkim načinom vodjenja politike otpora anacionalnim strvinarima, koje su ovi prvi protumačili kao slabost Druge Srbije a ne kao njen očajnički pokušaj, da se izrazimo opet jezikom biologa, da što više umanji onaj majmunski i onako neistiniti deo Darvinovih umotvorija i pokuša da ukine spolja u Srbiju uguranu političku simpatiju, i pokuša, za razliku od Prve Srbije, da dodje do zajedništva bez pučeva i paljevine institucija. Opit nije uspeo. Druga, ona nacionalna Srbija je nizom sitnih poraza dovedena do konačnog političkog poraza, kojeg su ulične demonstracije i pretnje sa konferencija za štampu gotovo sigurno samo poslednji trzaji pred odlazak u sada istinsku duboku anabeozu iz koje se verovatno neće skoro probuditi.

Pripadnici Druge, poražene Srbije, a što je jednako i porazu cele Srbije, čega je svesna i Prva Srbija ali za to iz svojih kratkoročnih i slugeranskih obaveza prema briselsko-vašingtonskim mentorima i ne haje, su u debelom procepu. Druga Srbija razmišlja o daljem načinu spasavanja države. Ona odlučuje da li sve što nam se dešava u interesu biološkog opstanka treba prepustiti istorijskom krugu, koji se ne menja od postanka čoveka, i sačekati da naši neprijatelji u celini završe svoj naum totalne dezintegracije Srbije i mirno sačekati trenutak kraja tom procesu i projektu i u pravom trenutku, trenutku promenjenih istorijskih okolnosti pristupiti mirnom, brzom i čvrstom procesu svesrpskih integracija, koji će neminovno doći, bez obzira koliko u ovom momentu okupatori imali vojnika u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori i oko njih i ma koliko se EU batrgala oko našeg konačnog poraza i svodjnja na podnošljive predkumanovske granice, kao jednog načina, ili totalno drugog, radikalnog načina borbe, te do cilja, spasa države,doći metodama sličnim koje su upotrebili naši neprijatelji stavljajući nas u sadašnji položaj.

Ma koliko neprijatelji ove nacionalne Srbije istoj pripisivali odsustvo demokratičnosti, i ako je ona do sada na miran način prihvatala sve demokratske pristupe Prve Srbije od crnogorskog referenduma, do opstrukcije borbi za Kosmet, polemika u redovima Druge Srbije je i te kako demokratska i ako oštra i akademski reska. Za sada smo svedoci da su naše dve političke Ramondije ušle u do sada najžešći proces političke simpratije od pada Miloševića i da je put do onog zajedništva koje odlikuje Pančićeve Ramondije jednako slobodan i prav koliko i putevi kroz Sićevačku i Jelašničku klisuru. Kako god da se sve ovo zavrsi, neka nam je Gospod u pomoći. Jer nam u ovoj situaciji samo Bog može pomoći.