Љубиша Спасојевић: ДИНКИЋЕВА ИГРА Постављено 09.08.2008
Тема: Љубиша Спасојевић
ДИНКИЋЕВА ИГРА
Самопостављање М. Динкића за преговарача цене НИС-а у оквиру Енергетског споразума Србије и Русије, наивнима се може учинити као добар потез, јер би требало да ова компанија буде плаћена три до четри или више пута од договорене, па ће власници бесплатних акција уживати у богатству које их је снашло. Мало мање навни рачунаће колико ће провизије од овог посла наречени ставити у џеп било да НИС откупе Руси по вишеструко већој цени од договорене (а неће), или то учине МОЛ или ОМВ, па ће се адекватно одужити њиховом лобисти.
Међутим игра коју игра овај душебрижник Србије је много опаснија и штетнија по Србију од износа некаквог „бакшиша“ и уствари је изузетно штетна по наше националне и економске интересе, да не употребимо неку јачу реч. Кроз бригу за власнике бесплатних акција и ангажовање америчке компаније за процену вредности НИС (тако да се увек може позвати на њене „објективне“ налазе) обезбеђујући себи тиме ореол најбољих намера, крије се акција избацивања руског економског, политичког и стратешког присуства из Србије, а тиме и са Балкана. Циљ је натерати Русе да промене трасу гасовода, тако да она обиђе Србију и да одустану од куповине НИС. Наиме, изградњом гасовода кроз Србију и инвестицијама у НИС, Србија би постала регионална енергетска сила, дошло би до општег економског просперитета, што би омогућило да житељи наше домовине увиде да је бољи живот могућ и без чланства Србије у ЕУ, чиме би се бајка о обећаној земљи тужно завршила, Србија с временом ишчупала из канџи ЕУ/САД, ослободила њихових уцена, а овдашњи приповедачи те бајке сишли са власти, без шансе да се на њу врате. Према томе ова руска инвестиција би уједно донела крах илузија о америчким инвестицијама у њихове људе овде.
Реализацијом ове инвестиције угрозио би се и садашњи анти српски фронт у ЕУ чије су најслабије тачке уз Чешку и Италија (присетимо се демонстрација испред базе Авиано из које су полетали авиони који су бомбардовали Србију, као и позитивне улоге италијанских војника на Косову и Метохији). Наиме, пошто је гасовод заједничка инвестиција Русије и Италије, угрожавање српских интереса од стране српских душмана у ЕУ би било и угрожавање италијанских.
М. Динкић ће вероватно добити шансу на „Нашем праву да незнамо ништа“ да образложи детаљније свој грандиозни план, пошто је реаговала руска држава кроз уста трећег човека руског МИП, бившег амбасадора РФ у Србији госпдина Алексејева. С обзиром да „Наше право да незнамо ништа“ том приликом неће обезбедити опонента мајстору манипулација Динкићу, дотични би требало јавности Србије да одговори на следећа питања:
-Колико ће добити привреда Србије и сама Србија ако Русија одустане од Енергетског споразума ( овде урачунати и изгубљене таксе за транспорт гаса у износу од минимум 150 милиона $ на годишњем нивоу) и изгуби шансу да постане енергетски лидер региона?
-Колико ће у том случају вредети бесплатне акције ове компаније?
-Шта ће се десити са инвестицијом „Фијата“ и осталих произвођача аутомобила из ЕУ који су најавили изградњу фабрика у Србији, када Руси због пропасти Енергетског споразума аутомобиле произведене у Србије не ставе на бесцаринску листу?
-Колико вреди губитак могућности да се путем гасовода и других руских инвестиција повежу економски. па потом и политички Србија, РС и Црна Гора?
-Зашто оволику брижност није показао приликом бандитске приватизације која се током свих ових година дешавала и још увек одвија у Србији, при чему је продаја Сартида најеклатантнији пример, јер је купљен за 26 милиона долара, а стварна вредност је 580 милона $?
Колико је Енергетски споразум у опасности говори и други долазак по истом питању министра за кризне ситуације РФ Сергеја Шојгуа у Србију, као и изјаве Ђелића којима покушава да ублажи Динкићеве намере.
И на крају још једно појашњење. Никако из ове опасне и штетне работе не треба искључити садашњег председника Србије, јер није демантовао, нити осудио његовог коалицоног партнера.Поред тога, у тој коалициј се налази и огорчени противник Енергетског споразума Н. Чанак, а ова коалиција има подршку ЛДП, која је отворено против споразума. Изјаве Б. Тадића да је овај споразум врло битан за Србију треба упоредити са делима (одбијање да се овај документ стави на седницу Владе, па је то учињено тек када је стављен и фантомски ССП, заказивање седнице Скупштине за септембар уместо да се споразум ратификује по хитном поступку, што је могао да спроведе без проблема с обзиром на расположење и опозиције по овом питању). То је такође одбијао да учини и у прошлом сазиву Скупштине, када је Влада била у оставци, јер та Скупштина није имала „демократски капацитет“, иако је могла да ратификује документе од битног значаја за Србију.Уосталом речи и дела овог врлог политичара нису само по овом питању дијаметрално супротна.
Не може га оправдати ни чињеница да о томе шта ће се радити у Србији не одлучује он. Ово потврђује и олимпијски сусрет Буша и Тадића који је искоришћен за пријем нових инструкција. „Наше право да незнамо ништа“ нас је обавестило о још једној полуистини, а та је да је српски председник одбрусио америчком да никада неће признати независност Косова, међутим пошто не дознадосмо шта је Американац одговорио, логичан закључак је да је наш председник следећи политику владе о успостављању добрих односа са САД то и рекао, али у себи. Зато је ова вест полуистина.Остаје да ту реченицу на исти начин понови приликом сусрета са Путином и Хуа Ђин Таом, јер би га у противном Буш могао чути.
