СЕЋАЊЕ НА ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

           Српском народу су из идеолошких разлога ускраћене многе спознајне вредности које се односе на пробој Солунског фронта 1918. године. Деценијама се готово ништа није писало ни знало о догађајима и људима који су пре деведесет година кренули у одлучну борбу за ослобођење Србије која је стењала под окупаторском чизмом аустроуграске, немачке и бугарске солдатеске. У годинама после Другог светског рата из уџбеника историје је  прогнано све што се односило на војевања српске војске на Кајмакчалану; поратне генерације нису биле у прилицу да било шта прочитају о чувеним српским војводама, генералима и, уопште, људима – обичним војницима и добровољцима, који су исписивали најславније странице у историји слободарске борбе српског  народа. Имена тих људи помињана су само у пежоративном смислу. Термин “солунац”, на пример, изговаран је само у случајевима када је некога требало етикетирати као “великосрбина”, односно непоправљивог српског националисту. Обично се није  писало добро ономе на чију је адресу тај израз упућиван.

          И данас је, нажалост, евидентно сиромаштво садржаја који се односе на борбе вођене пре, током и после пробоја Солунског фронта. Мало се, посебно међу младим нараштајима, зна ко су били војводе Степа, Путник, Мишић,  Бојовић,   команданти добровљачких одреда попут војводе Вука и његовог ратног друга Воје Танкосића. Заборављене су, такође  српске хероине Милунка Савић и Јелена Шаулић. Вео заборава прекрио је мајора Драгутина Гавриловића и његово легендарно обраћање браниоцима Београда 1915. године. Готово се ништа не зна о добровољачким саставима какви су били Сремски и Власински добровољачки одред, Добровољачки одред на Кајмакчалану, и непоновљива   Прва српска добровољачка дивизија која се, после тешких борби вођених у Добруџи, обрела на Солунском фронту и, после пробоја, највише допринела брзој капитулацији Бугарске.

          Ове године, када се навршава пуних девет деценија од пробоја Солунског фронта и исто толико од присаједињења Војводине матици Србији, нема никаквих назнака да ће се ти датуми на било који начин обележити, а Срби у земљи и ван ње подсетити на те величанствене историјске догађаје. Иако су на прагу датуми пробоја Солунског фронта (15. септембар) и присаједињење војвођанских области Краљевини Србији (1.децембар), ниједно од ресорних министарстава није се огласило планом и програмом о евентуалном обележавању ових значајних догађаја наше националне историје. Бројни електронски и штампани медији такође, до данашњих дана, не нађоше потребу да о томе напишу или проговоре коју реч. Постало је, изгледа, модерно да се, ради светле европске будућности, не осврћемо на прошлост, без обзира што се из ње могу извућу драгоцене поуке управо за лепшу будућност данашњих и долазећих генерација.

          Да све ипак не буде тако црно када је подсећање на српску историјску прошлост у питању, постарало се, скромно – у складу са својим материјалним и кадровским могућностима, Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. Објављујући  више прилога о пробоју Солунског фронта и присаједињењу Војводине матици Србији, Удружење је у свом гласилу “Добровољачки гласник”, начинило знатан помак у њиховом отрзању од заборава. У најновијем броју тог часописа, наиме, објављени су на те теме прилози истакнутих српских аутора, међу којима су академици, професори доктори и други научни радници који се баве истраживањем наше историјске прошлости.   

          Међу потписницима изузетно сериозних текстова су, поред осталих, академици Владо Стругар и Владимир Стојанчевић, професори доктори Михаило Војводић, Петар Опачић, Драго Његован… Осим њих, међу ауторима се налазе и активни учесници у пробоју Солунског фронта и борби вођених до коначног ослобођења Србије. Тако, на пример, из часописа “Ратник” преузети су прилози ђенерала Милоша Дј. Станковића  и пуковника Младена Ст. Ђуричића, који пишу о пробоју Солунског фронта, односно борбама које је Југословенска дивизија, састављена највећим делом од добровољаца Прве српске добровољачке дивизије, водила до Царевог Села.  

          У оквиру тих прилога су и аутентични борбени извештаји, настали у току ратних операција, што даје посебан историјски печат садржајима објављеним у “Добровољачком гласнику”. Посебно је, уз то, значајно што су то писали људи који су командовали јединицама српске војске у току пробоја Солунског фронта и после њега. Квалитет, сериозност, аутентичност и историјска вредност тих садржаја проистиче, дакле,  из чињенице да се међу ауторима, поред наведених академика и доктора наука, налазе савременици и учесници ратних збивања 1918. године.

          Изузетну пажњу привлаче и текстови о присаједињењу Војводине Краљевини Србији 1918. године. У уводном делу наслова, посвећеном обележавању 90. годишњице присаједињења, говори се о значају  карловачке Мајске скупштине  1848. године на којој је, поред осталог, обновљена Српска патријаршија, укинута 1766. године. Посебно се, с тим у вези, истиче  проглашење аутономне Војводине Србске у оквиру Хабзбуршке царевине (унутар Угарске краљевине), састављене од области Срема, Баната, Бачке и Барање. Истовремено, о оснивању и раду првог Српског народног одбора у Војводини, формирању Српске народне гарде и доласку српске војске у Велики Бечкерек (данашњи Зрењанин), веома илустративно пише професор Милан Дјуканов.

          Инструкција и директива о пробоју Солунског фронта такође су аутентични документи једног од прилога који је преузет из публикације “Српска војска и Солунска офанзива”, аутора генерала Милана Недића, активног учесника у борбама вођеним на Солунском фронту. На основу Инструкције, коју је крајем августа 1918. издала Савезничка команда Источне војске, “сав терет пролома и почетка офанзиве” пао је на српску војску. Врховна команда је на основу тог документа донела Директиву о начину ангажовања српских армија и дивизија током Солунске офанзиве.   

           Удружења ратних добровољаца је у вези са обележавањем 90.годишњице пробоја Солунског фронта остало, нажалост, усамљено. Никаквих наговештаја нема да ће држава, друштвене и друге организације предузети било шта што би подсетило Србе и Србију на људе који су, ношени родољубљем, исписивали најславније странице историје српског народа.

                                                                                            Радисав РИСТИЋ