Александар Димитријевић

ПРОПУШТЕНЕ ПРИЛИКЕ

У ово доба пете технолошке револуције  мало коме би пало на памет да пошаље документ од велике важности у обичном писму.  Код нас  се управо то догодило ових дана. Једно писмо постало је тако прва провера за нову владу. Од судбине истога писма зависила је и једна животна судбина.  Епилог свега овога, како преносе анонимни извори, јесте тај да жалба Специјалном суду у Београду на екстрадицију осумњиченог, није стигла у законском року у канцеларију суда. Шта више, писму је изгубљен сваки траг.  Тако је уклоњена и последња законска препрека за изручење господина Радована Караџића Међународном суду у Холандији. Пошто је реч о појединцу чији случај има  међународне пропорције преседана,  дато објашњење о судбини писма тешко може да држи воду.

У глуво доба ноћи, далеко од очију домаће јавности, у среду 30. јула 2008. године, необичан конвој испловио је из Београда у правцу - Сурчина. Уснули Београд, његови помодрели демонстранти и изнурени припадници специјалних снага Министарства унутрашњих послова, пропустили су тако прилику да уживо присуствују малом спектаклу.. То исто није међутим важило и за екипу телевизије Би-Би-Си-ја, која је, спремна,  свету послала свој ексклузиван извештај са лица места.

Колона од једанаест специјалних возила, међу којима највише нових  модела “ Спортски Опремљених “,  Ранге Ровер-а, измилела је у тишини из подземне гараже бившег Војног суда у Београду. Био је то призор вредан пажње. Цео тај догађај изведен је према сценарију за информацију у ударном термину вести. Уопште, била је то права прилика за утиска. За Западно-орјентисану Владу и Председника Србије то је била ретка прилика да покажу остатку света Србију каква она јесте. У потреби да државу представи у новом светлу као трансформисану, модерну и ефикасну, са речитим економским и друштвеним параметрима, изабран је најмање очекиван вид. Пружена прилика је искоришћена за полирану демонстрацију снаге, али и решености, да по сваку цену, испуни своја унапред дата обећања. Запад је, као што смо видели, тринаест година спремно чекао само на овај тренутак., да још мало примири своју савест.

Са чисто економске стране гледања, остављајући политику за тренутак по страни, цео догађај могао би да има сасвим другачије објашњење. Отписавши између осталог, пола атара, ионако већ глобалног села Дечана, како то европљани из Србије мисле, прибављена је у размени противвредност у савременој аутомобилској технологији која и не изгледа тако лоше.

Невоља је ипак у толико што постоји мишљење да је Србија из те трампе могла далеко боље да изађе. На пример, да помогне гладном и напаћеном српском становништву Косова и Метохије са осмишљеним социјалним програмом. Или да повећа запосленост у земљи, да оживи своју производно-прерађивачку делатност. То би могла да буде права слика државне ефикасности. На тај начин био би на делу представљен пример привредних реформи земље, са једне стране. Са друге стране таква активна привредна политика у земљи  заиста побољшава услове живота већине. На општем плану држава о себи оставља солиднији утисак од колоне луксузних аутомобила. Морамо да подсетимо све оне који мисле, да распродајом сопствене земље могу да стигну у Европу, да су у великој заблуди. Пут до Европе једино води кроз целовиту, јединствену, модерну, јаку и здраву државу Србију.

У том помпезном али тајанственом ноћном транспорту, Србија је отпремила у бели свет једног свог човека. Тиме је Србија са себе скинула терет који је, показало се, за њену политичку елиту, већ доста дуго био нерешива енигма. Данашња власт Србије је на тај начин, бирајући за себе лакши пут, а у нејасној вези са Србијом које више нема,  преузела на себе одговорност оне претходне. Тако је одговорност појединаца прерасла у колективну одговорност целог народа. Тако је ова данашња Србија пришла за корак ближе потпуној капитулацији оне претходне. Неуспео политички пројект владајуће гарнитуре из деведесетих година прошлог века, која је цела, или већ пред Богом на истини, или је сужањ модерног сатрапа у Холандији, постао мора и данашње Србије.

Док су једни у томе чину лиферовања појединца видели ослобађање Србије из положаја таоца једног човека, други су у томе видели предају таоца. Како било да било, излази да је један човек већ дуго стајао на путу коначног ослобађања Србије од прошлости, и њене трансформације у модерну, демократску и европску државу.  Ослободивши се од бремена тог једног човека, некима изгледа да је Србија тиме себи коначно отворила пут пред свим својим будућим дометима неслућених размера. Чудно, како тако пуно тога може да зависи од тако мале прилике.

У Београду 2008. године није било политичке снаге са капацитетом  да каже “Не” политичком притиску и на тај начин понови оно одлучно, историјско “Не”, како је то већ једном било учињено далеке 1941. године.

Чудна је, изнад свега симболична, паралела та два догађаја.  Марта месеца давне 1941. године Србија је рекла “Не” једном тоталитаризму једноумља, насиља и страха, касније оваплоћеном у радним логорима и фабрикама смрти. Данас је у питању нови, мекши тоталитаризам. Овај данашњи, поучен искуствима прошлости навукао је хуману образину. Тако је он оваплоћен у паролама слободе и демократије, фаворизовању нове технологије и “тржишта без граница”. Прикривени ефекат овог другог једнако је разоран као и оног првог. Он брише идентитет појединца, породице, народа, културе и државе. Он појединца, претвара у модерног роба, јер само ради и троши а не осећа. Он надомешта његове људске  потребе електронским и рачунарским помагалима и слободним временом, које је толико кратко да још једино стимуланси  могу да створе утисак његовог трајања. Овај нови тоталитаризам има своју економску девизу која гласи, “производити што брже и што више”. Његова политичка пароли дана гласи “тотална демократија”. То је у ствари неоконзервативизам глобалне заједнице, слободне и свеобухватне тржишне економије. Одлука 1941. дошла је од политичке елите која је имала слободарску визију и националну свест. Пропуштање прилике данас долази од политичке елите која, не само да није имала визију и алтернативу,  него је отишла још за корак даље и напустила своју традицију.

Резимирајући последње догађаје као различите политичке прилике које су нам понуђене, намеће се само један могући закључак. Српска држава и народ, а не појединци, којима је политички каријеризам наметнуо опредељење, били су позвани да дају одговоре на њих.  Зато не треба да чуди што је политичка позадина чина хапшење господина Радована Караџића у Београду, претворена у демонстрацију квалитета постојећег националног јединства. Напротив, како је то изгледало пред очима јавности, треба да забрињава.