Друштво: Боље бити кум него страначки функционер Постављено 18.08.2008
Тема:
Партијска држава
Боље бити кум него страначки функционер
Људи мењају партије због политичких уверења, личне користи, али и из пуке жеље да буду део победничког тима
Страначка припадност и даље битна за запошљење (Фото М. Игњатовић)
Грађани су гласали, власт је формирана на свим нивоима и сада је очигледно ко су добитници, а ко губитници избора одржаних 11. маја. А ако некоме то ипак није јасно, нека погледа из којих странака људи одлазе. Вероватно најзначајнији међу онима који су отишли из Демократске странке Србије, јесу тројица чланова београдског одбора, Владимир Тодић, Влада Добросављевић и Иван Марков. Кажу, због неслагања с политиком странке.Тројица сада бивших чланова Коштуничине странке нису се изјашњавала да ли ће потражити друге партије које би биле више у складу са њиховим политичким уверењима. Пракса говори да велики број оних који оду из једне заврше у другој странци. Што из уверења, што због неке конкретне личне користи. Или, због уверења да ће имати личну корист.
– Људи мењају странке из различитих мотива, који се увек прикривају причом о изневереним политичким уверењима. Неће нико признати да би он да сачува позицију и да му је најзгодније, у вези с тим, да промени партију. Нико није толико искрен, чак ни према себи. Вероватно има и неких који се у овим политичким турбуленцијама одвајају од својих странака по неким ставовима. Али, наравно да се не би одвојили да та странка опет има власт. Онда би можда и опростили то што се ипак негде не слажу. Али, ако су губитници на изборима, или не уђу у власт, онда им то буде добар алиби – сматра Бранко Радун, политички аналитичар, сарадник „Нове српске политичке мисли".
Промена партије због политичких уверења, наравно, како каже, није мотив без значаја, али је, по мишљењу Радуна, тај мотив знатно мање значајан од неких личних интереса.
– И нису то само материјални интереси. Неко можда само жели да буде виђен у победничком табору, па и ако нема неке користи од тога – додаје он.
На жељу људи да буду део победничког тима, као један од мотива за учлањавање у победничке партије указује и Марко Благојевић, програмски директор Цесида, који истиче да не постоји начин да се процени колико је људи у партије ушло ради материјалне користи, а колико из уверења.
– Сигурно је да свака партија бележи раст чланства кад дође на власт – каже Благојевић.Као „најпластичнији" пример за овакав став политички аналитичари од 2000. године најчешће наводе случај ДСС-а, који је нагло нарастао када је лидер странке постао шеф државе.
Драган Шормаз, заменик председника Извршног одбора ДСС-а, признаје да у партијама има оних који су ту само ради личних интереса, карактеришући то као „рецидив из комунистичког времена –људи мисле да им чланска карта доноси привилегије". Има у Србији, према његовим речима, још трагова партијске државе, али знатно мање него раније. Систем се мења и партије све мање могу да чине својим члановима. Потребно је време, каже Шормаз, да бисмо се и у том погледу приближили развијеним државама.
„Па и у њима има и кадрирања и легендарних прича о расподели места у управним одборима. Свуда се одређени број људи мења са променом власти и то је нормално, јер мењате ствари и потребни су вам људи од поверења, али они, наравно, морају да буду и стручни за одређени посао", каже он.
Када је реч о варирању чланства у његовој партији, Шормаз каже да то није баш тако како делује на основу медијских написа.
„Медији обрате пажњу на појединце, као што су ови у Београду, иако то нису неки за страначку организацију значајни чланови. На крају, то је и добро, јер видите ко је вера, а ко невера ", каже Шормаз и, не желећи да наведе колико ДСС сада има чланова, додаје да је, после свега, ДСС дошао на „праву ствар".
Нада Колунџија, члан Председништва ДС-а, не зна колики је тренутно број чланова њене партије, али истиче да од 1990. године број чланова, симпатизера, па и грађана који гласају за ДС, стално расте, чак и у опозиционом раздобљу од 2003. до почетка 2007. године. Она сматра да је „време за идеје које ДС пропагира, највише утицало на пораст чланства".
– Наравно, не искључујем да постоје појединачни случајеви који у странку улазе имајући на уму некакве своје личне интересе. То је просто део људске природе и не могу да процењујем у ком проценту таквих људи има. Али, највећи број је вођен идејом да циљеви које ДС жели да оствари јесу циљеви који су у најбољем интересу грађана – истиче она.
Да ли у Србији на почетку 21. века важи правило које је важило у другој половини прошлог века – да се мора бити у победничкој партији да би могао да рачунаш на радно место?
Бранко Радун оцењује да чланство у партији уопште није битно, колико су битне везе са људима у врху странака или онима који имају утицаја у странкама (финансијери, рецимо).
– Мислим, чак да је више људи који су се, мимо партије, а преко партије, некако позиционирали. Боље је бити кум некога из врха партије него, рецимо, члан главног одбора. Многи од оних који су у главним одборима, немају неке користи. Људи су често наивни па мисле да ће им учлањење у партију помоћи да реше неке проблеме – истиче он.
Према његовим речима, по томе колико се партије користе за остваривање личних интереса Србија је отприлике на нивоу других транзиционих земаља. Али, могло би се рећи да има једну, балканску специфичност – рођачке, пријатељске, кумовске и друге везе које су можда и јаче од страначких.
Владимир Гоати у књизи „Партијске борбе у Србији у постпетооктобарском раздобљу" наводи да „у Србији укупан број партијских чланова показује чудеснупостојаност" (око 600.000), док се „удео појединих партија у чланству битно мења". Најважније партије ДОС-а, „ДСС и (знатно мање) ДС су, заправо, 'запљуснуте' 2001. таласом нових чланова".
Владимир Гоати
Позивајући се на писање „Политике", Гоати је навео да је почетком 2002. године ДСС имао 53.000 чланова, што је, „према нашим проценама, између 12 и 15 путавише него што је ДСС имао средином двехиљадите. Он је додао како се претпоставља да је највећи број чланова ДСС имао почетком 2003. године (100.000), да је после тога почело осипањеи да се партија сузила на званичних 50.000 чланова у јуну 2005.
Гоати је навео да је због инвазије „преобраћеника" ДС крајем 2000. одлучио да привремено заустави пријем нових чланова. Број чланова ДС-апочетком 2002. је, према официјелним подацима, износио 103.251,што је 42 одсто више од броја чланова те партије две године раније, док је крајем 2005. у ДС-убило око 130.000 чланова.
На страни тадашњих губитника број чланова је осцилирао. СПС је пре 2000. имао око 350.000. чланова, средином 2002. близу 100.000, „да би се тајброј крајем 2005. свео на једну трећину", како наводи Гоати. Према истом извору, радикали су почетком 2000. имали тек коју хиљаду чланова мање него средином 2005, око 130.000, али уз осцилације које су се десиле у међувремену. После 5. октобра тај је број преполовљен, док се крајем 2003. чланство попело на око 80.000.
Влајко Сенић прошле године није ништа објашњавао, само је отишао – из Српског покрета обнове у Г17 плус. Тај „трансфер" одјекнуо је далеко јаче него одлазак градских функционера ДСС-а, јер је Сенић био потпредседник СПО-а, странке која је на јануарским изборима прошле године остала испод цензуса, а он је прешао у странку која је задржала власт и опет је добио функцију у Влади Србије. Из исте странке, али уочи избора, отишао је и тадашњи министар трговине Бојан Димитријевић, који је прешао у ДСС, али он није остао у власти, иако ДСС јесте.Мехо Омеровић је из Социјалдемократске партије прешао у Љајићеву Санџачку демократску партију, а из исте партије је отишао нешто раније и Слободан Лаловић, учланивши се у ДСС. Још раније, из Демократске алтернативе отишла је Нада Колунџија и сада је у ДС-у. Са Човићем је раније био и Оливер Ивановић, а сада је он у Г 17 плус. Благица Костић је из СПО-а прешла у Покрет снага Србије, Горан Јешић је био члан Грађанског савеза Србије, а сада је у ДС-у. Социјалистичку партију Србије (иако се СПС може сматрати победником протеклих избора) управо су напустили Михаило Марковић, Милорад Вучелић и Александар Вулин који формирају своју странку.
