Србија здесна још није свесна

Термине лево или десно треба схватити крајње условно: примеренија је подела странака на прохашке и антихашке оријентације, на пронатовске и антинатовске, евроентузијасте и евроскептике

Данас се покушава да се поново ревитализује натегнута подела на десну и леву Србију, по којој би прва била на бини и око бине на Тргу Републике на протесту против хапшења Караџића, а ова друга би била она која је Караџића ухапсила или то хапшење подржава. Повод за митинг нам говори како је подела лево–десно превазиђена. Уместо те вештачке поделе ближа истини је подела по питањима Хага, НАТО-а и ЕУ. Тако би било примереније поделити странке на оне прохашке и антихашке оријентације, на пронатовске и антинатовске. С тим да је однос према ЕУ мало нијансиранији јер заправо и не постоји антиевропска политичка снага, већ постоје евроентузијасти којима ниједна цена уласка у ЕУ није превисока, па ни Косово, и на евроскептике који негде (како ко и како кад) постављају линију испод које не би ишли.

Стога термине лево или десно треба схватити крајње условно. Каква је, на пример, то левица која не мари за социјалне невоље великог дела становништва и која у сарадњи са странцима и тајкунима распродаје оно што је остало од Србије. Један Михаило Марковић је подржао, иако стари левичарски мислилац и идеолог, патриотску владу, а не ову која је пронашла свој готово заборављени „леви идентитет”. Са друге стране, Млађан Динкић или Вук Драшковић сматрају се „десницом”, а нимало им не смета што су у наводно левичарској и „социјално одговорној влади”. Исто тако социјалистима нимало не смета то што ће ово бити влада са наглашено неолибералним програмом у коме за „социјално” има места само у постизборном маркетингу. Нова српска транзициона елита се представља као доминантно лева, а истовремено врло често расистички неолиберално гледа на обичну српску сиротињу, па је стога природно што левичарски и социјални ставови доминирају код радикалских симпатизера. У Србији је политичка постмодерна дошла до свог врхунца, ту није ништа као што изгледа, стога јер је мало аутентичног.

Два блока

Зато је боље говорити о патриотском и проевропском политичком блоку, од којих овај први показује заметке алтернативног антиглобалистичког дискурса, док је насупрот њих јасно глобалистички оријентисан естаблишмент. У том погледу је „патриотски блок” некако ближи општенародном осећању велике историјске неправде која нам се чини (Косово, Хаг...), а и добрим делом акумулира социјалну фрустрацију оних које „пуритански” настројени интелектуалци називају „транзиционим губитницима”. Патриотски блок нема своју јасно формулисану идеологију (а о стратегији и да не говоримо) иако у једној мери артикулише национално и социјално незадовољство обичног осиромашеног човека. За утеху им није ни чињеница да ни владајући режим нема никакву стратегију ни у једној сфери јер су то они компензовали супериорним маркетингом. Стога, иако патриотске снаге немају јасну медијску причу, а ни своје електронске медије као њихови политички противници, па чак ни спонзоре тајкуне као друга страна, а о страним „пријатељима” и да не говоримо, они ипак успевају да добију пола или више од пола гласачког тела (да подсетимо, бирачи СПС-а су изузетно патриотски и антихашки настројени). Но, друго је питање у којој мери су могли и смели „да се усуде” да формирају „национално одговорну владу” јер су стизале озбиљне претње дестабилизацијом Србије.

Под притиском Запада који је агресивно подржавао проглашење независности Косова и политичких маневара Тадића и ДС-а којима се рушио консензус око Косова је и настао тренутни „патриотски блок”. Иако разлике међу њима нису мале, оне тренутно бледе пред тешким искушењима и медијским и другим притисцима. Као и у Милошевићево време, маргинализација и репресија уједињује опозицију. Осим тога, њих повезује оправдано незадовољство политиком Запада и домаћих европејаца који, по њима, опасно прелазе границу отворене колаборације. Мање од овога, али не и без значаја, интегрише их осећај социјалне неправде који је реално присутан у сиромашној Србији у процесу транзиционе колонизације. А најмање их, за сада, повезује некаква национална или народњачка идеја или идеологија.

Национално опредељени и антиглобалистички политички покрет није још прешао из оног националног по себи у национално за себе. Они тренутно представљају тек нешто више од издувног вентила оправдано фрустрираног становништва Србије, а у мери у којој постану више од тога зависиће и њихова судбина и судбина домаће политичке сцене.

Патриоте имају проблеме не толико са владајућим „европејским” естаблишментом већ пре свега у свом табору. Они су заправо на политичкој маргини, немају медије, немају интелектуалну и културну логистику што због објективних историјских разлога, што због неразумевања модерних механизама политичког деловања и друштвеног утицаја.

Транзиционе ране

Политичке организације су им у односу на демократе инертне, а фали им и свежих идеја. Стога ће, иако имају симпатије доброг дела јавности, морати много да ураде на плану кадровске обнове, освајања медијског простора и организовања политичких активности које би требало да имају за циљ долазак на власт.

Оно што одмах упада у очи као системски недостатак је мањкава или непостојећа економска политика. Економска питања нису имала своје место у њиховој кампањи, иако су радикали имали солидан старт у знаку јаче социјалне реторике. За разлику од њих „проевропљани” су демонстрирали медијску кампању фокусирану на економске страхове и наде великог дела популације. Инфериорност у економској сфери је последица тога што национална опозиција није о томе озбиљније промишљала, па нису ни успели формулисати програм који би био алтернатива владајућем који од петооктобарских промена не доноси ефекте осим да су сиромашни још сиромашнији, а богати још богатији. Неолиберална парадигма је у Србији постала права догма које су се до сада слепо држали сви и нико се није осмелио да је доведе у питање. Онај ко би изнедрио нову и позитивну развојну стратегију на темељима рационалног економског патриотизма, придобио би добар део неопредељеног бирачког тела који је владајућом политиком незадовољан.

Неолиберална политика је опустошила социјални хоризонт па би онај који са мало више разумевања и конкретних лекова за „транзиционе ране” могао добити додатну подршку јавности. У мери у којој „патриоте буду овог свесне и колико напора усмере у овом правцу изградње идеолошке самосвести и конкретизације своје позиције имаће и успеха. Пре свега морају бити свесни свог и националног пораза да би могли да крену даље. При свему томе наравно морају остати доследни својим фундаментима, а пре свега националној причи, насупрот популарног спиновања о крају националне идеје у Србији и доминацији искључиво економске проблематике.

Најбоља илустрација да неартикулисано социјално и национално незадовољство представља главни енергетски канал политичке сцене показују и омладински покрети. Иако долазе често са маргине, ови покрети „младих гневних људи” показују како левица или псеудолевица више не може да мобилише младост у Србији. Насиље које се ту и тамо јавља (а које је смешно у односу на оно шта се дешавало у Паризу или Будимпешти) само говори о степену фрустрације нових изгубљених генерација о којим очигледно нико није мислио. За људе окорелих идеолошких стереотипа је било изненађење када су на улици видели младу и урбану популацију како оштро демонстрира са паролама попут „Косово је Србија”. Очигледно је да тај талас незадовољства који је постојао нарочито после трауматичног самопроглашења косовске независности „патриоте” нису искористиле, па су стога изгубиле и темпо и шансу да дођу на власт ове године. Бранко Радун

[објављено: 03/08/2008]

Политика