Presudno je važno da se odupremo manipulacijama Despota Borisa. Srbiji ne treba nova despotija nego demokratske institucije. Srbiji ne treba lepši despot nego predsednik države koji poštuje Ustav. Srbiji ne treba teledirigovani predsednik, koji se puni svaki put kada poseti Vašington, nego državnik koji će razumeti svoju istorijsku odgovornost. Istorijska uloga državnika je da Srbiju uvede u svet globalizacije. Prvi sam tvrdio, nakon pada Berlinskog zida, da nama Srbima odgovara globalizacija u svakom pogledu i da je zadatak državnika da nas uvede u taj svet. Ali ne smemo da izgubimo svoje nacionalne osobenosti. Ne smemo da postanemo bezlični potrošači jedne civilizacije koja se nalazi na pogrešnom putu. Srbija i Srbi imaju potencijal. Građani Srbije traže nešto novo. Dosta je bilo obmana i manipulacija. Srbija je evropska država. Nama je mesto u EU. Ali tamo nas ne može odvesti Despot Boris EUropski. On nije državnik. On je nedorastao za veliku istorijsku ulogu. Ali i on, takav kakav je, može biti koristan za državu. Recimo, Boris Tadić može da bude odličan ambasador u Briselu. To je njegovo pravo mesto.

Ministar policije ne zna ko je uhapsio Radovana Karadžića. On tvrdi da policija nije učestvovala u hapšenju. To znači da je neka neidentifikovana grupa uhapsila haškog optuženika. Ako neka grupa ljudi počne samovoljno da hapsi po Srbiji, onda se ponovo vraćamo u vreme despota, kada su ozloglašeni kriminalci isto to radili. Kasnije se otkrilo da su to činili po nalogu Tajne službe. Ali, sam taj čin je kriminalan, jer u pravno uređenim država može da hapsi samo policija po nalogu suda ili tužilaštva. Despot je imao svoje kriminalne odrede smrti. Njegova despotija je propala u oktobarskom prevratu. Takav despotski sistem vladavine je bio poguban po državu i građane. Građani su morali da ustanu u odbranu svojih demokratskih i civilizacijskih prava. Despotija je srušena i otpočela je tranzicija. Nažalost, nakon osam godina sprovođenja strogo kontrolisane i uslovljavane demokratije, ponovo smo se vratili na početak. Zapravo, ispostavlja se da je slogan - sve je isto samo njega nema - tačan. Odnosno, programirani haos veći je danas u doba lažnih reformatora, nego u vreme mrskoga despota.

Ako smo na početku višepartijskog sistema ustali protiv despotove manipulacije naivnim i lakovernim narodnim masama, zašto to ne možemo danas? Totalitarizam je isti... Despot se nije ni trudio da sakrije totalitarnu strukturu svoje vladavine. Prezirao je strance, opoziciju i nepotkupljive pojedince. Ljude je delio na one koji su veće budale i one koji su manje budale. Imao je svoju večnu Ljubav sa cvetom u kosi i zadovoljan je bio da se ogleda u njenom zadivljenom pogledu. Ona je bila muza njegovog sumanutog i prkosnog otpora novom svetskom poretku. Predano su verovali da su baš njih dvoje Karl Marks i Roza Luksemburg novog socijalističkog pokreta u svetu. Donkihotovski su počeli da se bore sa multinacionalnim vetrenjačama, verujući da će zapaliti vatru u srcima međunarodnog proletarijata. Poslednji pokušaj je bio za vreme zlikovačke NATO agresije. Ostali su u uverenju da je trebalo izdržati još samo malo bombardovanja osiromašenim uranijumskim bombama do konačnog početka svetske revolucije. Ali građani Srbije su ih izdali. Građani to ludilo više nisu hteli da trpe. Punih trinaest godina građani su sledili svoga vođu ne shvatajući da je slep. Kada su shvatili da su obmanuti, isporučili su ga Hagu. Haški satrapi su tražili da to bude baš na Vidovdan kako bi nas dodatno ponizili. I Đinđić je na to pristao. Upao je u zamku, ne razumevajući istorijske paralele. Kada je počeo da izučava srpsku istoriju, bilo je kasno. Više nije mogao nazad.

O vladavini despota i njegove žene sam sve davno napisao. Predvideo sam šta će se sve dogoditi. Nažalost, sva moja predviđanja su se pokazala tačna. Državni i nacionalni interesi su uništeni u vreme vladavine lažnih nacionalista. Govorio sam i pisao u vreme kada su angažovani intelektualci bili despotove sluge i dvorski lakeji. Govorio sam i pisao javno ono što je većina mislila, ali nije smela da izgovori. Zastupao sam izvorna demokratska načela... Smatrao sam da bez demokratije i slobode nema opstanka države i nacije. Svako ko je zloupotrebljavao demokratske institucije i sputavao slobode bio je predmet moga napada. Tako sam se razišao i sa Đinđićem. Nisam hteo da radim protiv svojih ubeđenja. Đinđić je bio Ideolog vulgarnog pragmatizma. Uprkos neospornoj inteligenciji, propustio je veliku istorijsku priliku. Nije mogao da pobedi pohlepu i sujetu. Kada je shvatio svoju grešku i kada je hteo sve da promeni, izveli su ga na streljanje. Tako je Srbija propustila još jednu priliku. Koštunicu sam nazvao Ideologom verbalnog legalizma. Naš narod to zove - mrsomuđenje. Predvideo sam da će izgubiti vlast i da će završiti u prašnjavoj fioci nekog instituta za političke studije. Neka, tamo mu je i mesto. Pokušaj prosipanja naknadne pameti je smešan.

Koštunica danas priča da su tajkuni formirali novu srpsku vladu. Tačno. Ali to su i njegovi tajkuni. Bolje bi bilo da nam odgovori - zašto nije postao srpski Putin? Zar nije video šta radi jedan uspešan državnik? Zašto nije pohapsio tajkune? Zašto im nije nacionalizovao imovinu? Zašto je sprovodio banditsku i pljačkašku privatizaciju? Zašto Koštunica ništa nije odgovorio na hiljade dopisa manjinskih akcionara? Zašto je ćutao pred kršenjem svih zakona? Koštunica je neuspešna politička prošlost Srbije. On izlazi iz vidokruga moga javnog interesovanja.

Danas postoji političar koji je velika opasnost za demokratiju i slobodu. Političar koji se razuzdao, raspojasao i koji bahato obesmišljava demokratske institucije u državi. Političar koji je spreman na sve i kome demokratska javnost mora da se suprotstavi. Boris Tadić je taj koji daje naloge za hapšenje mimo znanja ministra policije. Boris Tadić organizuje neku svoju paralelnu policiju koja hapsi po Srbiji. Boris Tadić drži ljude u pritvoru tri dana i to javno negira. Boris Tadić prekida rad Skupštine. Boris Tadić formira vladu mediokriteta. Boris Tadić pregovara o sastavu Vlade. Boris Tadić u kabinetu predsednika Republike trguje sa stranačkim prvacima. Boris Tadić vodi kampanju svoje stranke sa mesta predsednika svih građana. Boris Tadić preti građanima Srbije i širi strah ako ne glasaju za njega. Boris Tadić plaši birače povratkom u devedesete godine, a posle izbora pravi koaliciju sa SPS-om. Boris Tadić ne dozvoljava da se formira opoziciona vlast u Beogradu. Boris Tadić je, u noći izbora, zapretio da nema vlasti bez njega. Kod Borisa Tadića 39 odsto glasova njegovih birača čine parlamentarnu većinu koja odlučuje. Boris Tadić izjavljuje - ''JA nisam država''.

Psihoanalitičari kažu da ovakve izjave zapravo znače, u podsvesti onoga koji to izjavljuje, upravo suprotno. Dakle, JA, Boris Tadić - JA sam država. JA sam dobio mandat svoje partije da sastavljam vladu. JA sam Demokratska stranka. JA odlučujem ko če voditi Beograd. JA sam garant evropskih integracija. JA preuzimam sudbinu Srbije u svoje ruke. JA mogu da raspustim Skupštinu i da zabranim odbornicima Beograda da dođu na sednicu. JA sam uhapsio Radovana Karadžića. JA sam postao vodeći evropski političar. Boris Tadić je potpuno poludeo. Boris Tadić je sam sebe izabrao za despota. Boris Tadić je postao Despot Boris EUropski.

Ako je na početku višepartijskog sistema Demokratska stranka bila stranka intelektualaca, u kojoj je bio najveći srpski pisac Borisav Pekić, ako se za vreme vladavine Đinđića stranka pretvorila u preduzeće, onda možemo da kažemo da je Boris Tadić stranku pretvorio u marketinšku agenciju. Njegove pobede na izborima su plod marketinških manipulacija i obmana uplašenih i osiromašenih birača. Strah od ratova, iseljavanja i hiperinflacije Despot Boris vešto koristi da zavede birače. Obmane da će njegovim odlaskom krahirati berza, da će se povući strani investitori koji nas pljačkaju, da će dinar propasti, da će akcije biti bezvredne, da "Fijat" i "Mercedes" neće doći, da će nas EU izolovati, da nećemo moći da se lečimo, školujemo i putujemo po svetu... samo su deo marketinških propagandnih trikova za plašenje i sluđivanje naroda. To je izborni program Borisa Tadića.

Čovek bez svojstava je opasan kada dobije neograničenu vlast. Nedokazan čovek spreman je na sve da bi se pokazao.To se vidi iz svakog nastupa Despota Borisa. Način na koji je jurio onog momka u Guči, koji mu je nešto neprijatno rekao, način kako govori, gestikulira, mangupski drži ruke u džepovima, kako nadmeno tapše sagovornike po ramenu, drži ih za vrat i glavu, iznenadni i neočekivani odlazak na Sekin koncert, košarkaški pozdravi na zvaničnim mestima, svirka i dranje u kafani "Reka", uz naručene fotografije paparaca, i sve ostalo što javno uradi, najbolji su dokazi da se radi o frustriranoj, nezreloj i nevaspitanoj osobi. Boris Tadić pokušava da stvori imidž dorćolskog frajera. Ali taj umišljeni frajer je samo takav dok su horde telohranitelja oko njega i dok sevaju blicevi i zuje upaljene kamere. Kada to nestane, on postaje praznoglavi mekušac. Psiholog, stručnjak za telekomunikacije, ministar odbrane, predsednik stranke i države, premijer u senci, komandant tajnih službi, zaštitnik i partner japijevaca tajkuna, ljubimac žena i mladih, evropski političar i marketinški mag nema nikakvu državnu viziju i strategiju, osim što neprekidno ponavlja jednu istu mantru o evropskim integracijama.

Boris Tadić spada u red modernih političara tipa Džordža Buša,Tonija Blera, Sarkozija i Berluskonija.To su estradni političari koji su eksponenti krupnog kapitala. Njihova narcisoidnost je toliko razvijena da su spremni sve da urade da bi ostali na vlasti. Vlast im vraća samopouzdanje i veru u život. Njihova modernost se sastoji u načinu komunikacije sa medijima. Oni su odlično pripremljeni glumci spremni na sve uloge. Oni su glumci u reklamnim spotovima. Tekstove im pišu drugi i kontrolišu njihovo ponašanje. Za uzvrat, oni dobijaju mogućnost da uveseljavaju javnost svojom glupošću. Rezultati njihove vladavine su katastrofalni. Amerikanci danas tvrde da je diletant Buš najgori predsednik u istoriji SAD. Bojim se da srpski Ken ide tim putem. Zbog toga je važno da se građani odupru Despotu Borisu EUropskom. Nastavljamo borbu za institucije. Građani slede novog vođu ne shvatajući da je on šarlatan. Kada to budu shvatili, država će biti podeljena i uništena.

Tabloid broj 160 7. avgust 2008.