„NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA"

Kad je 10. aprila 1941. godine putem zagrebačke radio stanice pročitan, a zatim u kraćim razmacima ponavljan zajednički proglas vođe hrvatskog naroda Vladimira Mačeka i vođe hrvatskih ekstremista Ante Pavelića, kojim se proglašuje „Nezavisna država Hrvatska“, narodne ovacije požnjeo je Maček, a ne Pavelić.

Dok je narod klicao Mačeku i „slobodnoj Hrvatskoj“, Mačekove formacije „Građanska zaštita“ i „Seljačka zaštita“, stupile su kao borbene formacije sa oružjem u ruci protivu Srba koji su se u odredima jugoslovenske vojske, usled iznenadnog hrvatskog izdajstva, u neredu povlačili. Ove su formacije napadale po ulicama hrvatskih sela i gradova srpske oficire i vojnike, koje su skidanjem oficirskih obeležja najpre javno vređali, pa ih zatim na očigled razuzdane mase ubijali.

Poznate su ogorčene borbe odstupajuće srpske vojske na sektoru Slavonski Šamac-Sremska Rača sa Mačekovim „Zaštitnicima“ gde su im članovi ovih borbenih formacija Hrvatske Seljačke Stranke (HSS) nastojali preseći odstupnicu i potpuno ih uništiti. Ilustracije radi, valja napomenuti da je srez županjski kroz sve vreme zajedničkog života Hrvata i Srba spadao među najača uporišta HSS. Ovde Pavelić ni hiljaditog Hrvata nije imao uza sebe, kao što ih je ostalom malo imao u celoj Hrvatskoj. Nikada, dakle, Pavelić ne bi mogao onom šačicom svojih pristalica izvršiti ma kakvu revoluciju hrvatskog naroda u duhu ustaških načela, da nije obilato pomognut pristalicama hrvatskog seljačkog pokreta, kome je na čelu stajao sam dr. Vlatko Maček.

Da je to tako, pozivam se na samu Hrvatsku i njeno javno mnenje. Pozivam se na nepreglednu gomilu ispisanog veličanja svega što su Hrvati kroz skoro četvrt veka razorno radili, da bi Jugoslaviju pokopali i Srbe iskorenili, kao što to neki Ante Oršanić u „Hrvatskoj Smotri“ za septembar 1941. između ostaloga piše:

„Tako su i sada u ovome ratu svi Hrvati kao jedan, odkazali poslušnost i neizvršivali naredbe, ometali veze, širili paniku, netočno gađali, onesposobljavali tenkove, automobile, avione, topove, te ostala mašinska oruđa za borbu, razoružavali srbijanske raspuštene i divljačke mase. Jednom riječju, u svima ratovima možda jedini, koji su najjedinstvenije i kao po komandi srušili i slomili balkansku frontu isto onako brzo iznutra, kao što su je Nijemci još brže slomili iz vana."

Pozivam se i na hrvatsku „Sivu knjigu“, koju je Ministarstvo spoljnih poslova „Nezavisne države Hrvatske“ izdalo u providnoj nameri, da pred svetom umanji svoju odgovornost za milionske pokolje Srba, ilustrirajući je po svoj prilici fotografijama zverstava, koje su sami hrvatski ustaši izvršili nad srpskim žrtvama, a ne četnici i komunisti nad Hrvatima, a u kojoj se o Srbiji i Hrvatskoj kaže na strani 11 i 12 i ovo:

„Eto, takva je bila Srbija, kada je Jugoslaviju gurnula u rat.
Nasuprot toj i takvoj Srbiji, tom i tako odgojenom i opredjeljenom stavu, nalazio se hrvatski narod, vjeran svojoj srednjevjekovnoj pripadnosti u duhovnom sklopu i u sve vrijeme Jugoslavije, vodeći borbu protiv nje, a za svoju vlastitu državu – u borbi protiv Versalja, stojeći već prvih dana poslije nesretno završenog rata 1918. na strani onih snaga u Evropi, koje se, kao ni on, nisu mogle pomiriti sa stvorenim nepodnošljivim i nepravednim poretkom."

Pozivam se najzad i na hrvatsku knjigu „Urota protiv Hrvatske", gde se na strani 9 nalaze napisani i ovi redovi:

„Za Njemačku, za novu Evropu predstavlja Hrvatska sa svoje strane nepokolebljivog vjernog saveznika, ne samo po mjeri žrtava, koje je hrvatski narod doprinio za svoju vlastitu slobodu, kao i za slobodu Evrope do danas na istočnom i na ovdašnjem bojištu, nego i prema čvrstoj i neslomivoj odluci hrvatskog naroda, da ostane vjeran zakonu svoga vlastitog života i obstanka, koji ga zakoni nerazdruživo vežu s Evropom i Velikim Njemačkim Rajhom – tim više, što mu je njemački narod pomogao, uspješno završiti stoljetnu borbu za slobodu i državnu nezavisnost.“

Spontano dakle, po komandi večite netrpeljivosti, hrvatski je narod u jedinstvenoj slozi udario Srbima nož u leđa.

Može li se naći ma koga od preživelih Srba staiovnika „Nezavisne Hrvatske“, ko bi danas mogao tvrditi, da iza svih onih ustaških nedela nije stajala apsolutna hrvatska većina. Nema nikakvog dokaza, da se ma gde hrvatska masa suprotstavila ustaškim zločinima nad golorukim Srbima. To je istovremeno i najteža optužba protivu hrvatskog naroda kao celine. Odamo li dužno priznanje onoj neznatnoj grupi Hrvata, koja se usled svoje malobrojne nemoći morala držati po strani, ili čak podeliti sudbinu srpskog mučeništva, može li se posle svega ovoga još koga naći, ko će ćutke preći preko miliona još svežih srpskih grobova i reći, da je to delo hrvatske manjine?!

Da bi pred kulturnim svetom sakrila do ramena umaljane ruke nevinom srpskom krvlju, Hrvatska sada baca krivicu na ratnu politiku osovinskih sila. Kao da srpskom narodu nije poznato da je ratna politika osovinskih sila kao konjunkturnih ratnih zbivanja pojam za sebe, a želja da se uništi srpski narod – hrvatski narodni program kroz vekove. Ta providna obrana, međutim, pada sama od sebe jednim kraćim objašnjenjem. Naime, ako je osovinska politika sa svoga stanovišta išla za tim da se srpski i hrvatski narod među sobom istrebe, čime onda Hrvatska objašnjava da posle 6. aprila 1941. ni jedan Hrvat u Srbiji nije bio izvrgnut ni najmanjim neugodnostima, a još manje ma kojoj od onih mnogostrukih životnih opasnosti, kojima istorija ustaških zločinstava obiluje. Ako je Hrvatskoj tolika srpska krv pomutila pojmove da ne može postaviti odnos između ova dva pojma, mi im suprotstavljamo da nema te strane politike koja bi mogla srpskom narodu ubrizgati ikakvu mržnju prema drugoj naciji kad to sam srpski narod ne bi hteo. Znači da je ono što se desilo po Hrvatskoj bila davnašnja želja hrvatskog naroda. Zato taj narod kao celina i nosi odgovornost pred kulturnim svetom za to.

Ako se uzme u obzir, da je ustaška vlada od svih oganizacija HSS po Hrvatskoj dobila izraze privrženosti i gotovosti da sudeluju u „ostvarenju hrvatskog narodnog programa“, da su mnogobrojne narodne manifestacije ustaška načela i formalno proglasile hrvatskim narodnim programom, onda su članovi ustaške vlade imali punu legitimaciju hrvatskog naroda kada su govorili, da ne treba birati sredstva kad je u pitanju uništenje srpskoga naroda. Legitimisan tako od hrvatske većine, ministar dr. Mile Budak rekao je na jednom banketu u Gospiću, srezu sa srpskom većinom, ovo:

„Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi ćemo raseliti, ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate. Tako će im se uskoro zatrti svaki trag, a ono što će ostati, bit će zlo sjećanje na njih."

Da vas upoznam, ako se do sada niste znali. To je onaj isti dr. Mile Budak, koji je u istorijskoj književnosti Hrvatske još pre aprila 1941. godine zauzeo prvo mesto. Njegovu teoriju da Hrvati nisu Slaveni veđ Goti, odobrio je ceo hrvatski narod.

Drugi hrvatski ministar dr. Milovan Žanić govorio je 2. juna 1941. godine na najvećem zboru koga je Nova Gradiška ikada videla, što znači, da je apsolutna hrvatska većina bila ustaška. On je između ostalog programa za uništenje Srba rekao i ovo:

„Ova država, ova naša domovina, mora biti hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, treba i da odu. Naša nastojanja kroz stoleća, a osobito ovih 20 godina pokazuju, da je svaki kompromis apsolutno isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugog. Mi to ne tajimo. To je politika ove države i kad to izvršimo, izvršili smo ono što piše u ustaškim načelima!“

Razume se da je zbor velikim ovacijama odobrio ministrove poglede na rešenje srpskog pitanja u „Nezavisnoj Hrvatskoj". Tako je hrvatska vlada s punom narodnom legitimacijom sprovodila istrebljenje Srba.

Katolička crkva tesno je sarađivala sa ustaškim „načelima“. Da je baš ona duhovni stub na guvnu srpskog mučilištva i da su se oko nje okretale horde fanatizovanih katolika, to je stvarnost, koja je evidentna i koja u ostalom nije zatajivana. „Katolički tjednik“, organ sarajevske nadbiskupije ili onoga istog nadbiskupa Ivana Šarića, koji je pod zaštitom svoga biskupskog dostojanstva, gonjen unutarnjim nagonom jezuitske mržnje provocirao za vreme Jugoslavije sve što je slavensko i srpsko, blagoslovio je, valjda u ime Hrista, progon pravoslavno-hrišćanske vere i u momentima teških srpskih stradanja svome kleru dao ovakvo uputstvo:

„Danas je momenat da se u katoličkim redovima za uvijek i posve obračuna sa Srbima putem katoličke buntovnosti, koja je jedina u službi pravde, istine i poštenja. Zato, neka se već jednom prestane sa glupima i Kristovih mučenika nedostojnim tvrdnjama, da se protivu zla i pokvarenjaka valja boriti u rukavicama i na fin, otmen način."

Po biskupu Šariću, zlo i pokvarenjaštvo su Srbi i srpski narod. On, međutim, hotimično zaboravlja, da jedino zlu i pokvarenjaštvu može zahvaliti, što može biskupovati u središtu srpske Bosne, kako to na nedvosmislen način videsmo u poglavlju „U jednoj ruci krst, a u drugoj mač“, odnosno rezultatima aneksije Bosne i Hercegovine. Biskup Šarić, kao Hristov tobožnji punomoćnik može zaista biti zadovoljan da se njegovi Jezuiti nisu borili na fin i otmen način kako im to on prebacuje, već su zasukali jezuitske rukave i valjda ih u ime Hrista do ramena muljali po krvi pravoslavno-hrišćanskih episkopa i sveštenih lica.

Nema možda ni jednih hrvatskih novina iz doba srpske kalvarije po „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“, u kojima nije odštampana koja od Šarićevih pesama, gde se veliča delo poglavnikovo na istrebljenju Srba. Da li je i to u duhu Hristove nauke „preuzvišeni“ biskupe?! Ustaški stožernik dr. Viktor Gutić govoreći na zboru u Sanskom Mostu, u čijem je srezu prema hrvatskoj statistici iz 1910. godine pored 23.598 Srba bilo jedva 4.656 Hrvata, ovako je protumačio stanovište hrvatske vlade:

»Nema više srpske vojske! Nema više Srbije i gegula naših krvopija. Nestaje ciganske dinastije, a i kod nas će uskoro drumovi poželiti Srba, ali Srba biti neće. Izdao sam drastične naredbe za njihovo ekonomsko uništenje, a slijedit će nove, za njihovo potpuno istrebljenje. Ne budite slabi ni naspram jednoga. Držite uvijek na umu, da su to bili naši grobari i uništavajte ih gđe god stignete. Blagoslov Poglavnikov i moj neće vam izmaći. Srbi neka se ne nadaju ničemu. Neka ih nestane iz naših krajeva i naše domovine! «

Da bi dao jačeg podstreka masovnim ubijanjima Srba, dozvao je Gutić na tribinu Hasana Šabića i javno ga sa 2.000 dinara nagradio za to što je ovaj svojim rukama ubio najviše Srba u selu Kijevu nedaleko Banja Luke.

Na skupštini u Banja Luci Gutić je produžio sa tumačenjem „hrvatskog narodnog programa“ i nagovestio ono što će posle toga preduzeti:

»Sjutra ću pritegnuti. Pucat će kičme! Preporučite to našim neprijateljima. Poručite im: Pucat će kičme, nastat će čišćenja. Nema milosrđa! Poglavnik i hrvatski ministri jedva čekaju da dođu u očišćenu Banja Luku. A to će biti jaka gvozdena metla. Poručujem, neka mi niko ne dolazi moliti za naše dušmane!«

Da se hrvatski narodni punomoćnik i punomoćnik hrvatske vlade dr. Viktor Gutić nije zadržao samo na pretnjama, to nam je dobro poznato. Poznato je to i narodima Evrope i van nje. Bilo bi prostorno nemoguće obuhvatiti sve one zločine, koji su u ime „hrvatskog

narodnog programa" u svakom kutku Hrvatske izvršeni. Njih će verovatno obuhvatiti knjiga naročite namene. Naša je, međutim, bila namera, da isključivo pomoću hrvatskih vrela razgolitimo hrvatsko zakulisje tipa Ante Starčevića, koji je u želji za hegemonijom nad srpskim življem unutar granica bivše Austrougarske star isto toliko, koliko i boravak Hrvata na ovome tlu, kojega su davno pre njih naselili srpski pradedovi.

Sve to, razume se, u nameri da srpski narod sazna stvarnu istinu o srpsko-hrvatskom „bratstvu" i da se u budućnosti čuva onoga, što bi ga moglo stati nove krvi i suza. Jer, Hrvatima je tobožnje srpsko-hrvatsko „bratstvo“ ležalo na srcu samo u toliko, u koliko je trebalo njime maskirati crno jezuitsko lice.

Prema prvim nepotpunim podacima, prikupljenim za jedva nekoliko prvih meseci ustaškog divljaštva, mogu se u jedva bledoj slici ti zločini pretstaviti ovako:

Među prvim žrtvama, koje su ponele krst srpskog mučeništva, bio je Banjalučki episkop Platon. Brutalnošću koja zasenjuje normalni pojam, ustaši su ga izveli iz episkopskog dvora zajedno sa protojerejem Dušanom Subotićem iz Bosanske Gradiške. Pod izgovorom da ga teraju u Kotor Varoš radi neke istrage, ustaši su ga noću na tome putu zajedno sa Subotićem mučili, čupajući mu bradu zajedno sa kožom i najzad ga u najtežim mukama dotukli. Ista je sudbina snašla i protu Subotića. Bacili su ih zajedno u reku Vrbanju. Kad im je voda izbacila tela, vlasti su neznajući da se radi o vladici Platonu naredile obdukciju leša u prosekturi banjalučke bolnice. U tu svrhu sastavljena je naročita komisija. Kad je, međutim, usred obdukcije utvrđeno da se radi o lešu vladike Platona, vlasti su izdale naredbu da se obustavi obdukcija i da se započeti zapisnik obdukcije uništi. Zatim su zemni ostaci vladike Platona i prote Dušana Subotića zakopani na nekom nepoznatom mestu u blizini vojničkog groblja kod Banja Luke, kako se ne bi znalo za njihove grobove.

Zagrebački mitropolit Dositej, koji je u vreme ustaške razuzdanosti ležao teško bolestan, izvučen je iz postelje i mučen čupanjem brade i udaranjem. Zagrebačka gomila oduševljavala se njegovim mučenjem i ponižavanjem za vreme njegovog sprovođenja zagrebačkim ulicama.

Nedaleko Našica u jednoj šumi, završio je retkom mučeničkom smrću svoj život sveštenik Đorđe Bogić iz Našica. Preživeli kolonista Proka Pejinović iz kolonije Breznika kod Našica stajao je sakriven iza nekog drveća i posmatrao mučeničku smrt ovoga sveštenika. Pošto su ga doveli u ovu šumu, ustaši su Bogića vezali za jedno drvo, pa mu zatim odsekli nos, uši i jezik. Bradu su mu zajedno sa kožom oderali. Sveštenik je stenjao od bola, ali se i pored svega toga držao uspravno. Ustaši su mu zatim iskopali oči. Pošto se on i dalje držao uz drvo vezan uspravno, rasporili su mu grudi. Tek tada se sveštenik nagnuo da padne. Jedan od zločinaca rekao je tada: „Pazi, majku mu vlašku, još mu srce kuca!“ Najzad su u njega ispalili plotun, a zatim su pobili još neke žrtve koje su doveli sa Bogićem, pa onda napustili šumu. Pejinović je uspeo da pobegne i da se dočepa Srbije.

U selu Buljanima sreza Slunjskog, ustaši su naredili svešteniku Branku Dobrosavljeviću, da iskopa grob za svoga jedinca sina studenta. Kad je to posle strahovitog mučenja učinio, doveli su mu sina i tu ga pred, njim ubili, pa mu naredili da nad njim izvrši opelo. Za to su se vreme satanski smejali i sveštenika udarali tako, da je sveštenik za vreme opela tri puta padao u nesvest, dok najzad nije izdahnuo pored svoga sina.

Među mnogobrojnim divljaštvima izvršeno je jedno nad protojerejom Stevanom Ćurčićem u Ogulinu. Ustaši su mu najpre iščupali bradu, pa mu prebili noge i ruke. Pre nego su ga dotukli, izvadili su mu oči.

Tamo gde drugi nisu mogli izvršiti jezuitsku „narudžbu“, jezuiti nisu prezali da je sami izvrše. „To se vidi iz slučaja sveštenika Mihaila Minića iz Bilješeva u srezu Zeničkom. Njega je zaklao jedan katolički pop, koji je zajedno sa ustaškom hordom upao u njegovu kuću.

Izbor oružja za mučenje srpskih žrtava nije zadavao brige ustašima. Čim oružje grublje, time sadistička naslada veća. Po tim principima ubijen je gvozdenom ćuskijom prota Špira Starović iz Avtovca u srezu Gackom zajedno sa drugim sveštenikom Višnjevcom.

Nisu retki slučajevi da su ustaše glavama porodica priređivali strahovite poslednje časove time, što su im najpre ubijali decu, pa tek onda njih. Tako je prota Bogunović iz Donjeg Lapca najpre morao gledati kako su mu ubili dva sinčića i ženu. Tek su onda ubili i njega. Njihova su tela bačena u onu zajedničku jamu-grobnicu između Donjeg Lapca i Bogićevca, koja je postala dolina smrti velikog broja Srba iz Donjeg Lapca, Kulen Vakufa i drugih okolnih mesta.

Slična ceremonija ljudožderskom plesu oko bele žrtve izvedena je u Kninskom ustaškom logoru, gde su ustaši doveli sveštenika Milana Trišaća iz sela Vrlike. Pošto je poslužio za pojedinačna krvnička naslađivanja, zaklan je uz grohotan smeh podivljale gomile.

Poznato je, da su ustaši bacajući veliki broj pobijenih Srba u razne reke ovima prethodno vezivali za tela kamenje, kako bi se što manje žrtava pojavljivalo na površini vode. I pored toga, Drina, Sava, Drava i Dunav, pronosile su bezbrojne leševe, kojima se broja ne zna. Među onima koje je u prvim danima ustaškog divljaštva izbacila Drava, nalaze se tri sveštenika, čiji se identitet nije mogao utvrditi. Sava je, kako izgleda, svedok mnogo težih zločinstava, jer i posle skoro dve godine od proglašenja „Nezavisne Hrvatske“ pronosi obezglavljene leševe, kojima ustaši privezuju oko tela daščice sa natpisom: „Pasoš za Beograd“, „Viđen za Srbiju“, „Putuje svome kralju Petru!“ i slično. Naročito je veliki broj leševa Sava pronela meseca juna 1942. godine. Početkom juna te godine javljeno je sa Čukarice, da je Sava među mnogobrojnim leševima pronela i jednu kompletnu svadbu sa mladom, mladoženjom i svatovima. Svi su bili jedan za drugoga vezani žicom. U isto vreme pronela je Sava leš jednog sveštenika, koji je bio vezan žicom sa svojom ženom i ćerkom.

Pošto je klanje bilo najslađe ustaško ubijanje, zaklan je 19. juna 1941. godine u Krupi na Vrbasu prota Bogdan Vranješević. Protu Petra Majstorovića iz Doljana u srezu Gospićkom toliko su mučili i ponižavali, da se u očekivanju ponovnih mučenja sam u zatvoru obesio.

Protu Ristu Ćatića iz Sojkovića u srezu Livno naterali su da u jednoj obližnjoj šumi gleda mučeničku smrt osmorice svojih parohijana i ličnih prijatelja, pa su tek posle toga i njega ubili, a tela im bacili u jednu jamu.

U Vlasenici su želeli da odjednom gledaju krv više pravoslavnih sveštenih lica, pa su 22. juna 1941. pobili sveštenike Miloša Savića, Branka Maksijevića, Janka Savića, Ljubu Jakšića i Dušana Bobara.

Nekoliko ustaških bandita upali su u kuću Osječkog sveštenika i katihete Voje Vojnovića i rekli mu da pođe sa njima. Umesto da ga vode na saslušanje kako su mu rekli, odveli su ga u pravcu pravoslavnog groblja nedaleko njegove kuće. Prestrašenoj porodici iskrsla je strahovita stvarnost pred očima tek onda, kada su kratko vreme posle toga čuli plotun u groblju. Toga momenta ispuštao je dušu jedan od retkih srpskih rodoljuba Voja Vojnović.

Prota Pajo Obradović, bivši senator iz Bruvna, Miloš Petrović iz Lužana, prota Milić Mandić u srezu Gračačkom, mostarski sveštenici Vlada Gvozdenović, Ognjen Radić, Jevta Vujević i Dušan Aleksić, sveštenik Nikola Vučković iz Drljače, sveštenik Dane Babić iz Svinjca, Bogdan Opačić iz Gline, prota Damjan Štrbac iz Bosanskog Grahova, prota Grozdanić iz Raduše, sveštenik Ilija Budimir iz Crnog Luga, sveštenici Ilija Banjac i Ratko Jelić iz Drvara, kao i mnogobrojni pravoslavni sveštenici koji su znano ili neznano krv svoju mučenički prolili za srpstvo i pravoslavlje, žrtve su zajedničke akcije ustaštva i hrvatskog jezuitizma, koje je preko krvi i suza privodilo nove verske zarobljenike ne zbog njih samih koliko zbog njihovih potomaka, koje će katolička crkva pripraviti vremenom na izmirenje i načiniti ih novim katoličkim janičarima.

Beskrajna je lista mučenja, kojima su bile izložene stotine hiljada pobijenih Srba, srpskih žena i srpske nejači širom Hrvatske. U ovoj najvećoj nesreći svih srpskih vremena, retki su bili oni, koji su umirali jednostavnom smrću, a da prethodno nisu izvrgavani nečuvenom sadizmu. Prebijanje ruku i nogu, seča pojedinih delova tela, najčešće polnih organa, soljenje zasekotina po telu, vađenje očiju i mnogobrojne izmišljotine mučenja koje samo zlikovački mazgovi mogu zamisliti, sredstva su, kojima je srpski narod stavljen na krst mučsništva samo zato, da bi se time ostvarilo „hrvatsko narodno pravo“. Dugačka će biti lista zločinačke mnogostrukosti, a bez sumnje još duži spisak žrtava, koji će srpskim pokolenjima kroz budućnost služiti kao putokaz na opasnost pred ambisom, gde je, reklo bi se, strovaljena i svaka pomisao o obnovi srpsko-hrvatske saradnje u novoj Evropi nezavisno od toga po čijim će se načelima ona formirati.

Pored onoga, što se o stradanju pravoslavnog sveštenstva do 20. jula 1941. svakako u jednom neznatnom delu ukupnog broja žrtava moglo saznati, ustaška Hrvatska je po utvrđenom planu započela sa srpskim istrebljenjem, čim je usled izdajstva i ratnih događaja došla u priliku da prigrabi vlast i oružje u svoje ruke. U nemogućnosti da se pribave potpuni podaci, ograničićemo se samo na pojedine slučajeve iz ustaško-hrvatskog terora do polovice meseca jula 1941. godine.

U velikom jasenovačkom logoru, najvećoj logorskoj grobnici srpstva, priređivana je često naročita divljačka atrakcija. Na stotine povezanih Srba poređano je uz jedan zid. Jedan ustaški krvolok izašao bi pred pofronćenim i vezanim Srbima i na dušak iskapio bocu ruma. Zatim bi na očigled nemoćnih Srba naoštrio nož. To mu je vreme bilo potrebno da alkohol otpočne sa dejstvom. A onda bi zašao redom sa strane i probadao dušnike nesrećnih žrtava dok ne likvidira ceo kvantum za taj dan.

Druga logorska atrakcija bio je kavez, jedan metar visok, od bodljikave žice, do pola metra stavljen u vodu. U njega je uguran bivši ministar Oton Gavrančić koji je morao sedeti u toj vodi jer se nije mogao ispraviti. U takvom je stanju prikazivan kao Hrvat za „mustru“ sve dok u najtežim mukama nije izdahnuo.

Ali, dozvolimo da o Jasenovačkom „logoru smrti“, kako su ga sami Hrvati-ustaše nazivali, govore oni jedva hiljaditi srećnici, koji su se kao nekim čudom iz priča o „Hiljadu i jedne noći“ spasli i u Komesarijatu za izbeglice zapisnički nacrtali hrvatsko-ustašku politiku potpunog istrebljenja kako Srba, tako i onoga malog broja njihovih simpatizera.

Vojislav Prnjatović sekretar Trgovačke komore iz Sarajeva, koji se sa 13 svojih drugova spasao iz „logora-smrti“, izjavio je 9. aprila 1942. zapisnički između ostaloga i ovo:

„U četiri blombirana teretna vagona, posle dvodnevnog putovanja bez hrane i vode, dopraćeno je 24. decembra 1942. godine na stanicu Jasenovac 62 muškarca i 150 žena (sve Srbi) iz Sarajeva. Kako smo iz vagona izlazili, ustaše su nas udarali kundacima. Pošto su nas poređali, oterali su nas muškarce u ustaški „tabor“ u samom mestu Jasenovac, dok su žene odvojene i odvedene na drugu stranu. Kad smo stigli u „taborsko“ dvorište, tu smo ponovo postrojeni. Kratko vreme iza toga stigla je jedna grupa od 19 zagrebačkih Srba, koji su već po spoljnjem izgledu odavali školovane ljude. Njih su odvojili u posebnu grupu tako, kao što se malo dalje nalazila još jedna grupa od oko 140 Jevreja! Posle izvesnog vremena, ustaši su nas najpre površno pretresli u dvorištu, pa je zatim jedan po jedan vođen u „taborsku“ kancelariju, gde nam je oduzet sav novac i stvari od vrednosti. Pri izlasku iz kancelarije, dočekivali su nas ustaše kod vratiju i mlatili nas štapovima kao stoku. Pošto su nas tako opljačkali i pretukli, vratili su nas u dvorišpte, gde smo ponovo obrazovali one tri grupe. Malo posle toga izašao je iz „taborske“ kancelarije komandant logora, zloglasni Miloš Ljubomir, bivši emigrant, nesvršeni pravnik iz Ljubuškog. Čim se pojavio u dvorištu, naredio je da mu se donese oveći demižon (pletena boca) rakije. Tu pred nama otpočela je ustaška pijanka. Pošto se napio, Miloš se odjednom izdvojio iz one grupe ustaša sa kojima je pio i izvadivši bodež iz korica uputio se prema onim devetnajstorici zagrebačkih Srba. Izmoreni i ošamućeni svime onim što se dotle sa nama dešavalo, nismo bili svesni onoga što će nastupiti. Kad se približio ljudima, počeo je da psuje i viče, te na naš užas, počeo redom da kolje ljude. Zarinuo bi nož u vrat sa strane i naglo trgao u stranu tako, da je u jedan mah presekao žile kucavice i grkljan. Krv bi šiknula na lice i grudi čoveka-zveri. Žrtve su stajale ukočeno prestravljene kao zamrle i, u glavnom, rezignirano sa apatijom bez glasa dočekivali udarac noža. Tek po neki bi dao glas od sebe, ili instinktivno ispružio ruku prema ubici, da trenutak posle toga padne mrtav. Bili smo užasnuti. Koliko je to klanje trajalo, ne znam. Kao, kroz maglu, video sam kako je Miloš dovršio posao sa tom grupom zagrepčana, pa se krvava lica, prsiju i ruku uputio prema našoj grupi. Bio sam siguran da mi je došao užasan kraj. Idući prema nama, zapelo mu je oko na jednom našem bosanskom seljaku u gunju. Bio je to neki seljak iz Pala kod Sarajeva, čijega se imena ne sećam. Nesrećnik je bio drugi do mene. Ubica mu je naglo pristupio i stao da mu zabada bodež u grudi gde stigne, a kada je ovaj pao, priklao ga je kao i one pre toga. Hteo je da nastavi svoj užasni posao, ali se u to pojavio na vratima zgrade ordonans i javio mu da ga zovu na telefon. Miloš je na to zatakao nož u korice, naredio da nas preostale poteraju u logor, pa se uputio u zgradu. Toj slučajnosti možemo ostali zahvaliti, što smo toga momenta ostali živi. Uz grdnje i batine, prevedeni smo posle toga u logor, koji se nalazio odatle udaljen oko 3 km na ušću Lonje u Savu, gde se nalazi fabrika firme Bačić i drug.

Sutradan po našem dolasku, dakle na sam dan katoličkog Božića, doterana je jedna grupa od 56 Srba iz Pakraca. Ustašama ništa nije smetao Božić, da njih 36 poubijaju u „taborskom“ dvorištu.

Masovna ubistva, sem onih u jasenovačkom „taboru“ gde se Srbi najpre pljačkaju, vršena su obično pred logorskom kancelarijom, koja je bila udaljena od naše barake oko 500 metara. O broju masovnih ubijanja dobivali smo podatke od „grobara“, odnosno onih zatočenika koji su bili određeni da pobijene sahranjuju. Ovi su grobari stajali pod komandom jednog sarajevskog Jevreja, po zanimanju geometra. Ovakva su ubijanja najviše vršena na groblju. Posle 25. decembra, pa sve do kraja januara 1942., doterivane su pojedine grupe Srba, Jevreja i po nekolicina Hrvata u logor. Pošto ustaši nisu trpeli veće brojno stanje od 1000, to su novi pridošlice bivali redovito „likvidirani“. Pošto bi ih pred logorskom zgradom povezali međusobno žicom, odvodili su ih na groblje, gde su ih naterivali da legnu potrbuške u već ranije iskopane jame, duge 100 do 200 metara, a široke 2 metra. Dubina se nije mogla veća postići od 50 santimetara zbog podzemne vode. Ustaše su zatim uzimali drvene maljeve i sekire i sa njima redom razbijali glave ležećim žrtvama, ili ih bodežima probadali. Zatim su „grobari“ zatrpavali pobijene.

Drugi način „likvidacije“ vršen je u samom logoru kad se brojno stanje poveća iznad 1000, da bi se logor ispraznio. Tada bi ustaši naredili takozvani „nastup“ (zbor). Ujutru 2. januara 1942. naređen je „nastup“, pa smo morali svi izaći pred baraku i postrojiti se. Ustaše su prolazili pored stroja, zagledali svakoga ponaosob i odvajali po volji. Zatim su odvojene povezali žicom i otpremili na groblje, gde su poubijani maljevima i sekirama. Sećam se da su u toj grupi pobijeni Milutinović i Ružić, menjači iz Sarajeva, Vojo Erić trgovac iz Sarajeva i Jovan Bećir pukovnik u penziji također iz Sarajeva. Pored tih masovnih ubistava, ređala su se svakodnevna pojedinačna ubistva, kao obična logorska pojava.

Sem ovih ubistava, vršeno je likvidiranje bolesnih zatočenika Veliki broj zatočenika iako svesni šta ih čeka, morali su se javljati za lekarsku pomoć, pa se tako logorska bolnica za 10-15 dana napunila. Kad se tako nakupi izvestan broj, ustaše obično pred veče dolaze i izbacuju bolesnike pred bolnicu, gde ih sekirama i maljevima ubijaju, pa se zatim prenose na groblje i zakopavaju.

Početkom februara 1942. javljeno je ustaškoj logorskoj upravi da će logor posetiti jedna međunarodna komisija, sastavljena od Srpskog Crvenog Krsta, Mađara, Nemaca, Italijana i predstavnika Vatikana. Odmah su ustaši preduzeli opsežne radove na izradi novih baraka i ostalih zgrada, koje bi imale prikazati komisiji „Potemkinova sela“. Radilo se po ljutoj zimi. Uoči samog dana dolaska komisije dovedeni su iz varoši oko 15 do 20 kvalifikovanih majstora, koji su obučeni u nova radnička odela, samo im je stavljen na ruke zatočenički broj iako ovi nisu bili zatočenici već Hrvati, pa su postavljeni za mašinama u logorskoj fabrici, tobože kao zatočenici. Iz bolnice su izbačeni svi bolesnici i poubijani pred njom sekirama maljevima i noževima, a u krevete su legali hrvatski bolničari, pa čak i sami logorski lekari. Tako je komisija mogla da vidi dobro odnegovane bolesnike i prilično ugojene radnike u radionicama, dok su stvarni zatočenici bili uklonjeni od dodira sa komisijom, koja se pohvalno izrazila o prilikama u logoru."

Stevo Simić iz Cepeliša kod Petrinje dao je 9. aprila 1942. godine zapisničku izjavu o prilikama u jasenovačkom „logoru smrti“, pa je između ostaloga rekao i ovo:

„Koncem meseca septembra 1941., dvojica Srba zatočenika koji su pod stražom radili u šumi, uspeli su da pobegnu. Ustaši su radi toga zatvorili u naročito udešeni bodljikavo-žičani prostor 26 istaknutih Srba, koje su tu na otvorenom i podvodnom terenu držali 6 dana. Za to su vreme držali stražu nad Srbima Jevreji. Posle 6 dana su ih napola mrtve izvukli, povezali im ruke na leđa i pošto su ih pred logorskom kancelarijom svukli, odveli su ih prema groblju. Posle nekoliko minuta čuli smo plotun. Među tako glađu i batinama izmučenima, znam da su pobijeni Steva Božić trgovac, Dušan Bjelančić i Lazo Belić svi iz Slavonskog Broda.“

Po iskazu Vukašina Žegarca iz Glavica, u srezu Otočak, u ovoj grupi od 26 mučenika nalazili su se i dr. Pero Todorović lekar iz Travnika, Vlado Berić trgovac iz Sl. Broda, Jovo Sabljić iz Sunje, Marković narodni poslanik iz Vlasenice, Risto Narandžić penzioner iz Bjeljine, Jovo Nikolić iz Petrinje, Dušan Čelik penzioner iz Sarajeva, Danilo Grković penzioner iz Mostara i drugi. Posle ovoga pokolja, desio se još jedan u logoru ciglane Bačić radi pokušaja begstva. Desetorica zatočenika iz Trnove u Bosni pokušali su da pobegnu iz ciglanskog podruma noću, ali su svi poubijani. Ustaši se time nisu zadovoljili, već su u jutro izveli ostale iz toga odelenja, njih oko 250 na broju, od kojih su noževima zaklali preko 200. Tako je od te grupe ostalo svega 48 živih. Razume se, samo do iduće prilike.

Đuro Medić, trgovac iz Slavonskog Broda, rekao je u zapisniku od 11. aprila 1942. godine pored ostaloga i ovo:

„Posle odlaska međunarodne komisije (6. II. 1942.), a za vreme moga boravka u logoru, nove transporte Srba dočekivali su ustaše na željezničkoj stanici i odmah ih odvodili u takozvani tunel kod ciglane, gde su ih klali noževima, te ubijali drvenim maljevima i sekirama po glavi. Njihove su leševe ustaši palili u peći od ciglane. Ustaše su tako kod nekih nanovo pridošlih transporata ubijali 50 %, a kod nekih 100 %, odnosno čitave transporte."

„Na dan 22. marta 1942. u nedelju oko 9 sati pre podne, otišao sam u kancelariju pilane da se ogrejem, pošto su ovu kancelariju vodili židovi, od kojih sam jednog od ranije poznavao. Kancelarija se nalazila u onome ciglanskom tunelu, gde ustaše vrše ubijanje novopridošlih Srba. Na prolazu prema kancelariji video sam pred glavnom ustaškom kancelarijom grupu od 47 Srba seljaka iz okoline Doboja u Bosni. Neposredno posle moga ulaska u kancelariju, dovezena je ova grupa Srba pred kancelariju gde sam se ja nalazio. Čuo sam kako su ih ustaše ispitivali od kuda su, jesu li četnici i jesu li bili u borbi. Iz odgovora ovih Srba razumeo sam, da su oni bili mirni domaćini kod svojih kuća dok je okolica Doboja bila u vlasti četnika. Posle ovoga ispita, koji sam dobro čuo kroz jednostavna drvena vrata, jer je govor bio veoma glasan, nastalo je klanje i ubijanje drvenim maljevima. Čuo sam glasnu zapoved zapovednika logora Miloša Ljube ustaškog poručnika: „Ubijajte četiri po četiri, a ubijene neka nose osmorica!“ Za vreme ubijanja koje je trajalo oko 2 sata, čuli smo u kancelariji ustaška naređenja žrtvama kao: „Lezi“, „Sagni glavu“, „Digni glavu!“. Posle svake zapovedi padali su udarci drvenih maljeva. Čuli smo tada pojedine ustaše kako su vikali: „Da ti vidim krv!“, ili „Gde ti stoji srce!“. Posle toga bi nastupio jauk i roptanje žrtve.“

Drago Hadžičolaković sekretar Trgovačkog udruženja u Bjeljini na zapisniku od 13. aprila 1942. godine o ishrani u Jasenovačkom logoru rekao je:

„Jevreji, koji su u istom logoru bili smešteni, dobivali su životne namirnice od svojih bogoštovnih opština, pa su od toga po nešto otkidali i nama davali. U to vreme vladala je među Srbima u logoru neopisiva glad. Srbi su svu divlju travu u logoru pojeli do zemlje. Katkada su nam Jevreji skuvali ljuske od krompira, koje su za sebe kuvali, a nama dali ljuske, ali je i to bilo malo i retko. Ljudi su se pri hodanju ljuljali od velike gladi. Kao karakteristiku toga stanja navodim jedan slučaj: Jedan seoski mladić iz zvorničkog sreza naišao je jednoga dana na izmet jednog Jevreja, koji je imao proliv. U tome izmetu je bilo nesvarenih zrna pasulja, koje je ovaj seljak pokupio i pojeo."

Milivoje Nikolić, električar iz Visokog, imao je kao grobar u logoru prilike da vidi neviđene užase, a sa njime i Relja Bilanović, kazandžija iz Čipulića kod Bugojna. U njihovom iskazu, koji obuhvata 15 stranica otkucanih mašinom, ima i ovo:

„Zato što su četvorica Srba karlovčana pokušali begstvo, ustaši su postrojili 140 Srba i oko 200 Jevreja, sve većinom staraca. Morali smo stajati u vodi do kolena. Zatim su izveli dva preživela begunca i tu ih pred nama motkama pobili. A onda su nam naredili da zagazimo u oko 2 metra duboku vodu, te da plivamo u naokolo oko 200 metara dugom stazom. Bilo je to na sam dan Svetog Arhanđela Mihaila, 21. novembra 1941. godine. Plivanje je trajalo oko pola sata, a kada su nam naredili da izađemo, utvrđeno je da nedostaje 72 čoveka. Ustaši su nas ponovo nateraln u vodu da ih tražimo. Tako smo morali gnjurati po vodi dok ih sve nismo povadili. Tada su nam naredili da ih sve strpamo u već pripremljene rake i zatrpamo. Bilo ih je mnogo živih, ali se mi nismo smeli na to obazirati. Meni se dogodilo da me je prepoznao među njima Mika Kovačević iz jednog sela u Bosni, koje se nalazi nedaleko Banje Koviljače. On mi je viknuo, dok je ležao u raki pred zatrpavanjem i zamolio me da ga spasim. Ma da je to sobom donosilo smrt, pokušao sam da ga izvučem, računajući da me ustaše neće primetiti. Primetio me je, međutim, Jevrejin Bruno Dijamantštajn zvani „Bugar“ koji je vršio dužnost logornika, a docnije je čak i nosio ustašku uniformu. On je na mene trgao nož, ali sam ja uspeo da umaknem između neke rasturene građe u baraku, pa pošto je već bio mrak, Dijamantštajn me nije prepoznao, a ja sam se njega dugo vremena klonio. Tako je nesrećni Mika Kovačević sa mnogima drugima živ sahranjen."

Strahovita je priča Relje Bilanovića o jednom slučaju u baraci, odakle je pokušao da pobegne neki Rade Furtula – pećar iz okolice Sarajeva. Zatočenici su znali da će za taj pokušaj platiti životom dve stotine i više stanovnika ove barake. Bilanović o tome zapisnički priča ovako:

Ustaše su Furtulu, ovoga puta iznimno, predali nama u baraci i naredili nam da ga mi sami do zore moramo ubiti, ako nećemo da nas sve pokolju. Bili smo sigurni da ustaši ne prete na prazno. Furtula je do zore morao biti mrtav. Ali, on je bio naš drug i težak nas je udes zadesio. Jer, ili je on imao poginuti od naše ruke, ili mi svi od ustaške. Pošto smo se dugo savetovali, rešeno je najzad da ga privežemo za jedan stub pored kible. Svaki od nas koji je tokom noći imao da vrši nuždu u kibli, imao je dužnost da ga udari motkom ili sekirom, jer niko nije hteo da ga sam ubije. Na kiblu se mnogo išlo zbog vodene hrane. Stisnuta srca, svaki je od nas morao da doprinese sa svoje strane ubijanju Furtule, da bi spasio sebe i ostale. Posle izvesnog vremena, Furtula je bio napola mrtav. U jednom trenutku ugledao je mene i prebijenim glasom mi rekao: „Relja, udri me dobro, da što pre svršim...“ Meni se zamaglilo pred očima, ali sam video a treba čo-veku prekratiti muke. Sa zamagljenim očima od jada i bola, više nesvesno nego svesno, uzeo sam sekiru i zapitao ga: „Rade, hoćeš li mi alaliti?“ – „Hoću Reljo..“ odgovorio je on i nastavio: „Samo me dobro udri da odmah svršim...“ Ja sam na to zamahnuo ušicom sekire i udario ga po glavi, koja mu je klonula. Mislio sam da su mu muke završene, ali je on na naše zaprepašćenje posle pola sata opet podigao glavu i prešavši pogledom po baraci zastao na meni. „Reljo... Hodi ovamo i udri me jače!“ Opet sam uzeo sekiru čvrsto re-šen da čoveku prekratim muke i tada je zaista svršio."

Branko Popović – konobar iz Doboja – na saslušanju od 14 aprila 1942. iskazao je pored ostalih grozota:

„Jedno pre podne određen je bio da počisti baraku za vreme dok su ostali bili na poslu Miloš Ivić – 18-godišnji zatočenik iz Doboja. U baraki se tada nalazilo nekoliko bolesnika, koji nisu mogli ići na rad. Dok je Ivić čistio baraku, naišao je Jevrejin zvani „Bugar“ u pratnji jednoga ustaše. Obojica su – bez ikakvog razloga – počeli da mlate bolesnike štapovima, a zatim su i Ivića oborili sa nekoliko udaraca. Dok je Ivić ležao, prišao mu je Jevrejin „Bugarin“ i zaklao ga nožem. Ovo sam ja lično video, jer sam baš tada naišao nekim poslom u baraku."

Inž. Vladimir Lončar iz Pakraca opisao je u zapisniku od 8. juna 1942. godine:

,,Sa 74 Srbina iz Lipika i Pakraca doteran sam na sam katolički Božić 1941. godine u jasenovački logor. Čim smo stigli, dočekao nas je logorski komandir zloglasni Miloš Ljubo i gestikulirajući uzviknuo: „Zašto baš ja moram sve Srbe pobiti!? Ima valjda još logora po Hrvatskoj!“ Pošto je izvršeno postavljanje mitraljeza oko nas, obavljena je pljačka prtljaga. Zatim je ustaški poručnik Ljubo zapitao glasno ima li neki pravnik među nama. Javio se Vlado Ilić starešina sreskog suda u Pakracu. Poručnik je prišao bliže stroju iz koga je za dva tri koraka istupio Ilić. On je odmah postavno Iliću pitanje: ,,Koliko si Hrvata osudio na smrt?“ Pošto mu je Ilić odgovorio da kao sudija sreskog suda nije nikoga mogao suditi na tako visoke kazne, poručnik mu je rekao: „Šta bi ti rekao, kada bih ja tebe sada osudio na smrt!“ „To je vaša stvar!“, rekao je sudija Ilić i povratio se u stroj. Posle nekog vremena prisetio se poručnik i ponovo zapitao: „Gde je taj pravnik?“ Pošto se sudija javio, poručnik mu je naredio da izađe iz stroja i skine zimski i donji kaput. Zatim ga je poveo prema jednoj gomili cigala malo podalje, gde je od jednog ustaše uzeo karabin i ispalio tri metka u Ilića, koji se srušio. Posle nekoliko minuta Ilić je pokazao znake života, na što je poručnik u njega ispalio još tri metka i za svaku ga sigurnost zaklao ustaškim bodežom, pa ga okrenuo licem prema zemlji, a onda ga rasporio ispod lopatice i izvadio mu srce.

Kad je sa njime svršio, naredio je ostalima da se jave koji su rodom iz Like. Pošto su se javili neki, njih oko 20-30, poručnik ih je odveo do one gomile cigala i tu ih redom zaklao. Njemu je tada prišao ustaški zastavnik Matković i zamolio ga za dozvolu, da i on može jednog Srbina zaklati za Božić. Kad mu je to poručnik dozvolio, Matković je izabrao Jocu Divjaka zakupnika „Kur-salona“ iz Lipika koga je odveo do one gomile poubijanih Srba, pa ga tu povalio i živom mu izvadio srce, koje nam je zatim pokazivao. No ni to mu nije bilo dosta. Zbog tek izazvanog „apetita" zatražio je od poručnika dozvolu da još desetak Srba zakolje, što je i učinjeno. Nama je naređeno ostalima, da ni jednim gestom ne smemo pokazivati znake negodovanja. Ipak je neki Šakić pokazivao odvratnost, radi čega mu je prišao poručnik i u njega ispalio nekoliko revolverskih metaka."

Drago Svjetličić – brijač iz Doboja – u zapisniku od 7. jula 1942. dao je još jednu sličicu krvavog katoličkog Božića 1941 godine.

„Na sam katolički Božić 1941. ustali su iza ručka poručnik Miloš Ljubo sa nekolicinom ustaša, među kojima se nalazio i jedan postariji, koga su zvali imenom „Tatek“, a koji se zajedno sa Pavelićem povratio iz emigracije. Trebalo je za lično zadovoljstvo „Tatekovo“, izabrati jednoga Srbina, koga će ovaj svojeručno ubiti. U tu svrhu postrojeno je pred vratima oko 20 Srba, a onda je Miloš rekao „Tateku“ da sam izabere kojega hoće. „Tatek“ ga je izabrao i počeo da puni pušku, ali kako nije znao sa njome rukovati, opalila je pre vremena i ranila dvojicu drugih Srba u stroju. Tada je ustaški poručnik pristupio ranjenima i dotukao ih, a zatim ubio i onoga, kojega je „Tatek“ izabrao. Tako su ustaši završili božićnji ručak sa srpskom krvlju.

Inž. Sima Ćurković iz donje Trnave kod Bjeljine u zapisniku od 12. juna 1942. godine dao je i ovaj detalj:

„U novembru ili decembru 1941., doveden je sa jednom grupom Srba u logor i jedan vrlo lep, visok i snažan čovek. Dvojica ustaša gledajući ga, poveli su razgovor, pa jedan od njih reče drugome: „Ovaj sigurno ima dva srca!“ Drugi mu na to odgovori, da to ne može biti. Razume se, da se razgovor namerno vodio tako, da to ovaj Srbin dobro čuje. „Uverićeš se da ovaj ima dva srca! – reče prvi ustaš drugome i izvadi svoj nož, sa kojim je polako kopkao po prsima onoga čoveka sve dotle, dok ga nožem nije povredio u srce, usled čega je ovaj pao mrtav. Ova je ustaška igra bila unapred dogovorena, jer im je smetalo da vide ovako zdravog i snažnog čoveka.
Samo unutar jasenovačkog logora, po mome sudu, pobijeno je u razmaku od avgusta 1941. do sredine maja 1942. oko 12.000 zatočenika. Koliko je pak Srba pobijeno izvan logora i onih brojnih transporata koji su upućivani u Jasenovac, ne zna se.“

Dozvolimo sada Sreti Popoviću kozmetičaru iz Osijeka, koji je najpre bio u Jasenovcu, a zitim u Staroj Gradiški, odakle je uspeo da pobegne, da nam u zapisniku od 12. jula 1949. godine prikaže najjezivije atrakcije ustaško-hrvatske soldateske, kojima svakako nema ravnih u istoriji čovečanstva – gladijatorske borbe.

„Dok smo se nalazili u ciglanskom tunelu, gde su nas doveli da nas najpre opljačkaju, izdvojili su ustaši Pavla Borbaša – apotekara iz Osijeka – i nekog radnika iz Belišća, prezimenom Pekotu. Kako. su obojica bili usled dužeg nebrijanja obrasli u brade, ustaši su im brade spalili, pa ih zatim premlatili nekim letvama i najzad pred nama dotukli iz pušaka.

Pojedine partije novih zatočenika odvodili su izravno u ciglanu i tamo likvidirali. Nekoje partije novodovedenih zatočenika pobili su u tunelu drvenim maljevima, a nekoje su žive spalili u ciglarskoj peći. Jednoga dana u mesecu septembru 1942. godine, deveden je u logor transport Srba seljaka iz Mlake, sreza novskog. U tom je transportu bilo mnogo ljudi, žena i dece. Čim je prispeo u logor, odmah je odveden u tunel ciglane i tamo likvidiran. Niko iz ovoga transporta nije ostao živ.

Video sam jednog dana, kada je komandant logora Miloš Ljubo pred nama zaklao nožem jednoga Srbina,. a posle toga olizao krvav nož govoreći: „Oh, kako je slatka srpska krv !"

Jedino transporti Hrvata zatočenika nisu bili likvidirani. Sa njima se i inače bolje postupalo, a imali su i bolju hranu.

Uprava jasenovačkog logora likvidirala je Srbe na još jedan nečuven način. Priređivane su češće takozvane „Gladnjatorske borbe“ kako su ih ustaši nazivali, Ove „gladijatorske borbe“ priređivane su kada bi u logor stigao koji funkcioner iz glavnog ustaškog stana iz Zagreba. One su priređivane njima u počast, a često su puta priređivane i bez toga, samo za razonodu jasenovačkih ustaša. Srbi zatočenici su tada postrojavani u stroj naokolo mesta na kome su se vodile „gladijatorske borbe“. Uprava logora je iz stroja Srba izabrala dvojicu, obično dva brata ako su bili zajedno u zatočeništvu, ili inače dva Srbina. Postavili su ih na sredinu kruga u izvesnom razmaku i dali im svakome po drveni malj. Zatim su im objasnili, da jedan od njih mora biti mrtav, pa neka borbom odluče ko će od njih ostati u životu. Na dati znak otpočinjala je borba na život i smrt. Kada bi jedan pao na zemlju, drugi je morao ovoga svoga mrtvog druga i dalje udarati po glavi sve dotle, dok mu mozak ne prospe. Uprava logora bi tada pogazila obećanje, pa bi izabrala drugoga Srbina iz stroja, koji se morao boriti sa pobednikom iz prethodne borbe. Ove „gladijatorske borbe“ trajale su obično po dva sata. Za to vreme ubijeno je obično 40 do 50 Srba. Ovim „gladijatorskim“ borbama prisustvovali su ustaši gosti i oni iz logora. Oni su ispred nas na sedalima sedeli i naslađivali se gledajući ovu borbu, te se kao sumanuti smejali urlajući: – Udri bolje!, – Više na levo!, –Više desno!“ i slično. Kad je na onim „gladijatorskim“ borbama sudelovao i izaslanik glavnog ustaškog stana u Zagrebu, sedeo je na posenom počasnom mestu i urlao zajedno sa ostalim ustašama od oduševljenja."

Ovo je svakako jedna bleda slika, ili neznatan isečak iz obilja grozota, kojima su bili izvrgnuti milioni Srba svih doba starosti. Isto je tako i sam jasenovački logor kao celina, samo isečak iz sistema ustaško-hrvatske politike, da zatre i sećanje na Srbe. Jer, srpsko gubilište nije ograničeno na jasenovački i ostale logore, već je veliki taman toliko, koliko je velika i „Nezavisna država Hrvatska".

Ako se danas, posle milionskog uništenja Srba po Hrvatskoj nađe još po neko, ko postavlja teoriju „Neodgovorne mase“, taj je ili sam neodgovorna masa, ili je prepredeni pripadnik politike „svršenog čina“ u hrvatsko-ustaškoj službi, pošto su logori za Srbe i ono malo jugoslovenski orientisanih Hrvata bili zvanične hrvatske ustanove, uklopljene u hrvatsku državnu administraciju i budžetirane iz državne kase, a njihovi funkcioneri postavljani ukazima vlade šefa hrvatske države.

Ostavimo li na stranu činjenicu, da li su ove logore posećivale komisije međunarodnog Crvenog Krsta, za koje su se prilike uklanjali svi tragovi mnogostrukih masovnih zločina i komisiji prikazivana „Potemkinova sela“, uništavanje Srba zatočenika išlo je po liniji državne politike, koju je podržavala velika većina hrvatskog naroda, učlanjena u ustaškim organizacijama.

Neće biti bez interesa čuti, što misli o odgovornosti za masovne pokolje Srba po Hrvatskoj dr. Paja Janjanin – advokat iz Vinkovaca – na čijoj se kući prilikom ma kakvih hrvatskih svetkovina u doratnom životu redovito vila hrvatska zastava, iako je on Srbin pravoslavne vere. Evo šta razočarani dr. Janjanin na zapisniku od 11. novembra 1943. godine o tome kaže:

„Posle organizovanja ustaške vlasti, Hrvati su se listom upisali u ustašku organizaciju, a mnoge organizacije Mačekove seljačke stranke (HSS), listom su prilazile ustašama. Gornji primer najbolje dokazuje, da je sav hrvatski narod odobravao ustaški režim i njegova zlodela i da se sa njime identifikovao. Bilo je nekolicina ljudi, koji su se po strani držali, ali niko od njih nije protestovao protiv ovih zlodela. Uveren sam, da su oni Hrvati, koji su se držali po strani, u duši se radovali progonu Srba. Čovek normalne logike očekivao bi od te ustaške vlasti, da će progoniti one Srbe, koji su se eksponirali za vreme raznih političkih režima u Jugoslaviji, kao narodne poslanike, velike župane, šefove policija ili sreske načelnike. No, hrvatski ustaše progonili su kolektivno sav srpski narod, bez obzira kojoj je ko političkoj partiji pripadao i kako se u društvu prema Hrvatima ophodio. Njihova je tendencija bila, da se istrebi sav srpski narod, te da na toj teritoriji ostanu homogeni i da taj teritorij zadrže kao svoju večnu „Nezavisnu državu Hrvatsku“.

Dajući definiciju o zverstvima po Hrvatskoj, sudija sreskoga suda u Bjelovaru Branko Jakšić u zapisniku od 12. oktobra 1942. godine tvrdi, da je pokolj nad Srbima u Gudovcu izvršila „Hrvatska seljačka zaštita“, dakle Mačekova borbena formacija i na kraju zaključuje:

„Može se reći, da se sve ovo vršilo i vrši konstantno i po jednom utvrđenom planu. Mišljenja sam radi toga, da će ostatak Srba koji je tamo ostao biti uništen na isti način, kako je to bilo i sa stotinama hiljada drugih Srba, koji su nevino završili svoje živote u jednom istorijskom razdoblju, koje se još jedino može uporediti sa starovekovnim i srednjevekovnim zverstvima Džingis kana i drugih barbarskih naroda“.

Nemoguće je u jednom orgraničenom prostoru opisati sva masovna srpska gubilišta po „Nezavisnoj Hrvatskoj“ Pa ipak, pored Jasenovca, Slavonske Požege i drugih, moramo se osvrnuti i na onaj prirodni ambis u Velebitu, gde su bačene desetine hiljada srpskih žrtava, u najviše slučajeva živi ili ranjeni. Mnogobrojni iskazi onih Srba izbeglica iz sabirnog logora u Gospiću, koji su čekali na red da budu odvedeni i likvidirani u ovaj ambis, a pukim slučajem spašeni iznenadnom talijanskom okupacijom toga dela Hrvatske, slažu se u detaljima. Čujmo stoga Dragu Svjetličića – brijača iz Doboja – šta kaže o Velebitskoj „dolini smrti":

„Kaznionica u Gospiću bila ja sabirna stanica za one Srbe iz Hrvatske, koji su od mesnih vlasti određeni za Velebit. Za vreme moga boravka u ovoj kaznionici, od kako sam 9. avgusta doveden, pa do 25. avgusta 1941. godine, formiran je svakoga dana u kaznioničkom dvorištu po jedan transport za Velebit. Svaki put je u transportu bilo 800 do 1200 ljudi. Oni su vezani dva po dva žicom, a zatim su spojeni jednim lancem po sredini povorke. Svaku večer vraćali su se ustaški pratioci nazad u kaznionu, noseći sobom one spojne lance, koje su sutradan upotrebljavali za sledeći transport. Na ovakav način odvedeno je za vreme moga boravka oko 18.000 Srba, koji su na Velebitu ubijani tvrdim predmetima po glavi, a zatim bacani u jedan dubok ambis u stenama. Dana 24. avgusta 1941. formiran je novi transport od 900 Srba, među kojima sam i ja bio. Pošto smo strahovito stegnuti žicom i svezani spojnim lancem i kada je sve bilo spremno za polazak, stigla je iznenada naredba da transport ne kreće. Ustaški krvnici su bili strahovito ozlojeđeni na ovo naređenje, a glavni vezivač neki Ivica jadikovao je: „Zar smo se badava mučili dok smo ih vezivali! Neka ih sada odvezuje ko hoće!“ Najzad su odvezali nekolicinu Srba, a ovi ostale, pa su nas sutradan sproveli vozom za Jasenovački logor. Isti ovaj ustaški krvolok Ivica, kome ne znam prezimena, rekao nam je za vreme putovanja u vozu: „Zahvalite Bogu što niste otišli u Velebit. Jer da ste tamo otišli, sada biste bili na nebu."

To su rezultati srpsko-hrvatskog bratstva. To su rezulati večitih obzira prema „hrvatskom delu našega naroda“ za vreme zajedničkog života, u državi Jugoslaviji, koja je bila svačija, a najmanje srpska, pošto se srpski narodni život sastojao samo u odricanju, a hrvatski u naturanju svoje volje.

Na čelu, srpskom krvlju izopijanih, ustaških hordi nevidljivo se vila crna jezuitska zastava. Nju su, u komadu mesa što se srce zove, nosili predstavnici Svetog Oca Pape i hrvatskog nadbiskupa, katolički fratri i popovi. Čime bi se inače moglo tumačiti, da je veliki broj katoličkih popova i fratara – bilo rukovodilo masovnim ubijanjima Srba, bilo i sami sa nožem u ruci igrali ulogu krvoločnih dželata. Evo nekoliko primera:

Fratar samostana u Kninskom Polju Vjekoslav Šimić nije dozvoljavao da u njegovom prisustvu drugi od ustaša kolje Srbe, pošto je to „pravo“ pridržao za sebe i sam ih klao.

Katolički sveštenik Eugen Pujić upao je u stan pravoslavnog sveštenika jednog hercegovačkog mesta i posle cinizma ravnog samo jezuitskoj nasladi, zaklao sveštenika pravoslavca, sa kojim je dotle živeo u prividno najsrdačnijim odnosima.

Sa oltara katoličke crkve u Livnu držao je fratar dr. Srećko Perić „prodiku“ vernima i rekao im, da Srbe treba klati redom, jer da to nije nikakav greh. Štaviše, rekao je da treba i njegovu rođenu sestru ubiti, jer se udala za Srbina. A dr. Srećko Perić fratar, bio je na srpsku i konkordatsku sramotu do nedavno pre rata katolički župnik u Nišu.

Neki fratar Ante, katolički župnik u Tamušnici sreza brčanskog, organizovao je kao ustaški prvak hajku na Srbe, koje je hvatao po okolici, zatvarao ih u nemogućim prostorijama i tu ih pored mučenja glađu, strahovito mrcvario pre konačnog ubistva.

U Bosanskoj Kostajnici, na mostu koji vodi preko reke Une, tamošnji je gvardijan katoličkog samostana davao uputstva kako da se kolju Srbi i zaklani bacaju u vodu.

Sa velikom volovskom žilom naslađivao je svoju jezuitsku histeriju „začasni kanonik“ i župnik Ivan Mikan u Ogulinu, kada je svakodnevno upadao u prepuni zatvor Srba i divljački se obarao na njih, dajući time primer ustašima šta treba da čine. Pošto je to spadalo u njegovu „nadležnost“, naredio je da se pravoslavno manastirsko bratstvo manastira Gomirja pobije.

Jezuitski kler poslao je u našički kraj najvernijeg tumača hrvatskih intencija u osobi fratra tamošnjeg franjevačkog samostana Sidonija Šilca, koji se istakao u teroru nad srpskim telima i dušama.

Katolički popovi Dragutin Marjanović i Franja Gunčević iz Slavonskog Broda, prisustvovali su kao predstavnici hrvatskog nadbiskupata mnogobrojnim mučenjima i ubijanjima Srba u Sl. Brodu i sami davali uputstva.

„Majstorima“ za ubijanje i pokatoličavanje pokazali su se pored ostalih katolički popovi Bralo iz Sarajeva, Franjo Matica iz Nove Gradiške, Zubić iz Vukovara, Astaloš iz Dalja, Violini iz Brčkog i drugi.

Kako se „eksterno“ grobarilo nad srpskim životima izvan logora kao državnih ustanova po Hrvatskoj, kroz čije smo ključaonice malo pre jedva provirili, dozvolićemo Mariji Bogunović iz Livna i Ljubomiru Crnogorcu iz Čelebića kod Livna da nam oni izlože jezovite detalje iz svoga kraja:

„Pod duhovnim vođstvom fratra dr. Srećka Perića iz katoličkog samostana u Gorici kraj Livna svrstali su se dr. Urmović advokat, Vlado Kajić bez zanimanja, a za njima domaći Hrvati, Muslimani i Cigani. Pošto su najpre razoružali srpsko stanovništvo, prevarivši ih obećanjem zakonitosti u „Nezavisnoj Hrvatskoj“, ustaši su početkom juna 1941. godine otpočeli sa pokoljem. Uoči pravoslavnih Duhova stigli su iz Livna u susedno selo Gubin ustaši, smešteni u jedan autobus. Pošto su se prijateljski obratili mesnom svešteniku, zamolili su ga da im spremi ručak. Ne sluteći jezuitsku prepredenost, sveštenik ih je dobro počastio. Pri završetku ručka ustaši su mu rekli, da pozove svoje parohijane, kojima imaju nešto saopštiti. Tek tada sluteći zlo, sveštenik je pozvao jedva šest svojih parohijana, koje su ustaši zajedno sa sveštenikom strpali u autobus i pošli prema Livnu, rekavši im da ih vode na neko „saslušanje“. Međutim, na oko 3 km pred Livnom, autobus je skrenuo prema brdu iznad sela Suhače, gde se nalazi velika kamena jama, u koju seljaci bacaju pocrkalu stoku.

Tu su ustaši sveštenika sa njegovim parohijanima i još nekim seljacima koje su usput strpali u autobus, najpre povezali žicom, pa ih zatim na ivici jame postreljali i strmoglavili u ambis. Jedan među ovima, Jovo Pajčin, pošto je bio ranjen i lakše povređen prilikom oburvavanja, uspeo je da se izvuče iz jame i pobegne kući. Kad su seljaci hteli da leševe sveštenika i ostalih suseljana povade i sahrane, ustaši su doneli nekoliko kanti benzina, koje su sasuli u jamu i zapalili je.

Oko 2 časa popodne 20. juna 1941. strpali su ustaši u jedan auto dr. Dušana Mitrovića upravnika bolnice, dr. Krstu Zubića sudiju i dr. Ranka Margetića advokata, sve iz Livna, pa ih povezli prema Bugojnu i zaklali u šumi zvanoj „Koprivnica“. Zatim su njihovim porodicama uputili lažna pisma iz Sarajeva, kao da ovi već mrtvi ljudi pišu svojima, kako idu na prisilan rad u Nemačku.

Zajedno sa jednim brojem Srba, odveden je u pratnji svoje žene i kćeri sveštenik Kosta Stanišić iz Livna, koji je sa celom grupom našao smrt u selu Prologu, udaljenom oko 20 km od Livna.

Na 13. jula 1941. zatvoreni su u zatvor sreskog načelstva u Livnu 13 viđenih meštana. Njih su ustaše zajedno sa većim brojem Srba iz okolice Livna držali u zatvoru do 26. jula, pa su ih tog dana odveli u onu istu šumu Koprivnicu i tu ih poubijali.

Dva dana posle ovoga novoga pokolja u Koprivnici, ustaši su zatvorili sve muškarce Srbe, sem dece, u Livnu. Osim toga su sa 5 kamiona doveli oko 300 Srba iz Vrlike u srezu sinjskom. Kroz daljnih 8 dana ustaši su ove Srbe odvodili u partijama sa rukama pozadi vezanim žicom u hrvatsko selo Prolog i tamo ih klali. A kad su se pobojali dolaska talijanske vojske, požurili su da i ostatak pokolju u samoj osnovnoj školi gde su bili zatvoreni. Njihove su leševe zakopali u đubrištu i ispod poda u školi. Tada je ubijeno preko 1000 ljudi i u Livnu nije ostao ni jedan Srbin stariji od 16 godina, sem petorice staraca preko 70 godina, ali je docnije jedan ubijen.

Policijski stražari razišli su se 21. avgusta 1941. po Livnu, noseći nekakav lažni cirkular, u kome se pozivaju srpske porodice, da isti dan u 1 sat posle podne dođu pred osnovnu školu, jer da će odatle poći za Srbiju, gde im se već nalaze muškarci – iako su ih oni pre toga poklali u šumi „Koprivnici“, što porodice nisu mogle znati. U cirkularu je stajalo, da svaka porodica ponese pare i stvari od vrednosti do 50 kgr težine. Kad su se sve porodice iskupile, ustaši su im izdali „propusnice“ za Srbiju, pa ih onako oraspoložene potrpali u kamione, ali ih nisu prevezli kroz zloglasnu „Koprivnicu“, već su tu zaustavili kamione a srpske porodice skinuli sa njih, pa ih poveli do sredine šume, gde su im oduzeli sve pare i stvari od vrednosti. Zatim su ih svukli do gola i vezali. Tada je otpočeo strahoviti vandalizam, gde normalna misao mora zastati. Pošto su postavili majke da gledaju, ustaši su silovali nedoraslu decu i devojke. Zatim su počeli da sevaju noževi. Sečene su srpskim žrtvama ruke, noge, vađene oči, sečeni nosevi i pojedini delovi tela, a ženama i devojkama dojke. Maloj su deci rezali glave pa ih bacali njihovim majkama u krilo. Neku su bacali u vis, pa ih dočekivali na bajonet. Dobrila Bajilo, žena već ubivenog trgovca Uglješe bila je u drugom stanju. Ustaši su joj rasporili trbuh i izvukli dete. Pošto su sve poklali, pokupili su telesa i bacili u jednu veliku kamenu jamu, odakle su docnije psi razvlačili ljudsko meso.

Podatke o strahotama šume „Koprivnice" dao je šofer jednog kamiona kojim su žrtve prevožene – Ismet Duran iz Livna. Strahovito potrešen onime što je video, (docnije se valjda „privikao“ jer je prešao u istom svojstvu kod sarajevske policije), on se malo zagrejan pićem poverio Aliji Čizmiću – učitelju iz Livna – koji je bio prijatelj Srba, a protivnik ustaša, što šofer nije mogao znati. To i ono što je rekao o preostalim porodicama, koje se nisu odazvale pozivu za „odlazak u Srbiju“ da će biti poklane, koristilo je ostalim preživelima, da zatraže zaštitu italijanske vojske, koja se nalazila u selu Guberu. Docnije je italijanska vojska preuzela vlast u Livnu, ali više srpskih glava, sem nešto preostalih žena i male dece, nije bilo.

Selo Golinjevo, 15 km daleko od Livna naseljeno je bilo pored 50 srpskih domova, Hrvatima i Muslimanima. Mesni Hrvati i Muslimani, uz pomoć ustaša iz Livna, opkolili su jula 1941. selo i pohvatali sve što je srpsko. Pošto su ih opljačkali, odvojili su muškarce bez obzira na doba starosti, pa ih odveli na brdo zvano „Tušnica“, gde su ih žive pobacali u jednu jamu. Tri nedelje posle ovoga užasa, uspuzala su se nekako dva deteta iz ove jame, posle čega ih je sreski načelnik smestio zbog krajnje iznemoglosti u livanjsku bolnicu. Ustaši su za to saznali, upali u bolnicu i zaklali ne samo ta dva deteta, već i sve ostale Srbe koji su se kao bolesnici zatekli u bolnici.

Kroz jednu jamu na brdu Komešnici kod istoga sela huči voda, za koju se zna da ima veze sa rekom Cetinom. Ustaši su sve žene i žensku decu iz Golinjeva pobacali u ovu jamu, pa su im telesa izlazila u Cetini.

Isti su se užasi desili i sa Srbima iz sela Glavice, odakle se srećnim slučajem spasilo svega 6 porodica.

Da ni sećanje na Srbe ne bi ostalo, pobrinuli su se Hrvati sela Lištana kod Livna, da unište svega 4 srpske porodice, koliko je bilo u selu.

Pošto su izvršili pokolj u samim selima Gornji i Donji Rujani sreza livanjskog, Hrvati-ustaši su ostatak srpskoga življa poveli u šumu Klanac, gde su ih najpre strahovito mučili, pa ih zatim bacili u duboku jamu, gde se našlo oko 500 telesa. Posle 38 dana saznale su za taj slučaj italijanske vlasti, pa su organizovale prilaz ovoj jami, odakle su izvukli 13 živih osoba, koje su smestili u bolnici u Livnu. Nekoji su od spašenih ostali živi.

U selo Čelebić, koje je izmešano Srbima i Hrvatima, stigli su ustaši 29. jula 1941. iz Livna i poverljivo saopštili meštanima Hrvatima, da je Poglavnik naredio pokolj Srba i to tako, da meštani Hrvati imaju taj posao svršiti sa svojim Srbima. Meštani Hrvati su to izveli tako, što su prevarili svoje komšije Srbe, kako tobože od Glamoča dolaze četnici, pa je potrebno da ih oni Hrvati, sačuvaju, od ustaške odmazde. Kad su Srbi bili sakupljeni, Hrvati su opkolili školu gde su ovi bili, pa pošto su ih vezali bodljikavom žicom, odveli su ih u šumu Liskovac kod jame zvane „Bikuša“. Tu su ih ispremlaćivali, pa ih zatim postrojili na sam rub jame u nameri da ih izrešetaju mitraljezima. Znajući da ova jama ima sa strane kao neke police (bankove), jedan između Srba, Zekan Vujnović je povikao ostalim Srbima: „Skačite svi zamnom u jamu!“ i pre nego su Hrvati imali vremena za plotun, svi su Srbi – njih oko 150 – poskakali. Ustaši su za njima bacili nekoliko bombi i survali neko kamenje. Jedan dobar deo, međutim, nije pao u dubinu, već se zadržao na onim policama. Đorđe Crnogorac prvi se nekako odvezao i posle jednog dana ispuzao iz jame, pa kriomice ušao u selo i doneo konopce, koje je spustio u jamu, odakle se spasilo 80 Srba, ali su neki docnije usled povreda ipak umrli. Ostali su se prebacili u Srbiju ili organizovali oružani otpor protivu ustaša.“

Tako glasi jeziva priča Marije Bogunović i Ljubomira Crnogorca iz Čelebića. Ali, nije to sve. Ustaši su bili „stručnjaci“ za sve. Tako je zloglasni Ivan Tolj u svojstvu ustaškog „kotarskog predstojnika“, obavljao i ginekološki poziv. On je Petriju Mitrović iz blizine Bjeljine ispitivao o seksualnim odnosima sa mužem i tražio da mu kaže upravo nemoguće detalje. Nekoj devojci Mijojlić prilikom „saslušanja“ je podnosio pornografske slike, nastojeći da kod nje i pored svih užasa zatvora „oživi raspoloženje“. Kad ni sa pokušajem grljenja nije uspeo, ošamario ju je i vratio u zatvor. Neke zatvorenice je obavezno „pregledao" kao ginekolog.

U selu Gudovcu sreza Bjelovarskog pali su kao prve žrtve 180 Srba, koje su ustaši pobili noževima i koljem.

Nedaleko Vukovara, u selu Borovu, odvedeno je noću 16 Srba do Dunavskog rukavca, gde su između 26. i 27. juna pobijeni, a tela im bačena u vodu. Jedan koji je bio samo ranjen, a bačen je u plićak, uspeo je da se spase i ispriča jezivu priču.

Ostavimo li po strani fakat, da su 13 najuglednijih Bilećkih Srba pali među prve žrtve, koliko li poniženja za kršnu Hercegovinu i njeno ime, da naoružane bande regrutovane od najvećih kriminalnih tipova dođu u položaj ubijanja najrasnijeg dela srpskog naroda i pljačkanja njihove i onako oskudne imovine!

U Bosanskoj Kostajnici improvizirali su ustaši Hristovo mučenje, pa su Stojana Krnetu, Božu Jajčanina i Stanka Kunića razapeli na vratima njihovih domova zakivanjem ruku i nogu na vratima.

Pored velikog broja poubijanih Srba iz Bihaća, odvedeni su u nepoznatom pravcu i verovatno pobijeni Božo Popović – direktor zemaljske banke, inž. Mihailo Mandić, Veljko Mandić – trgovac, Jovo i Žarko Kozomarićan, dr. Matavulj – lekar, dr. Milan Vojnović – predsednik okružnog suda, Dimitrije Petrović – direktor gimnazije i drugi.

Domamivši veliki broj Srba iz sela Korita kod Gackog u sokolski dom, tobože na dogovor kako da se očuva red i mir, ustaše i muslimani su iznenada opkolili zgradu pa ih povezali. Zatim su ih tako vezane poveli nad ambisom jame zvane „Golubnjača“ i tu ih najpre isprebijali, pa ih strovalili u ambis, a za njima bacili bombe. Jedan od preživelih uspeo je da se popne iz provalije i da dopre do Crne Gore, gde je o ovome obavestio tamošnje Srbe, koji su došli i spasili još šest ranjenih Srba što su se mogli spasti. Docnije je još toliko bačeno žrtava u ovu jamu, da je vazduh za okolicu postao nesnosan, pa su italijanske okupacione vlasti morale čitav teren zajedno sa žrtvama politi i zapaliti. Nezavisno od ovoga zločina, među prvim žrtvama Gackoga nalaze se oko 500 Srba svih doba starosti sa Veljkom Višnjevcem – narodnim poslanikom – na čelu.

Pre nego je pravoslavna crkva u Glini postala kasapnicom srpskih telesa na hiljade, pobijeno je prvih dana posle proglašenja „Nezavisne Hrvatske" na najsvirepiji način 450 Srba iz glinske okolice. O pokolju u glinskoj crkvi videćemo docnije šta kaže jedan od uhvaćenih učesnika, koji se zatim došunjao kao ustaški privrženik u Beograd, da bi tu u zgodnom trenutku ubio kojeg od pripadnika okupatorske vojske i na taj način u duhu ustaškog zaveta oterao na drugi svet još koju stotinu nedužnih Srba.

Bosansko Grahovo dalo je na žrtveniku srpskog mučeništva prvih dana ustaške soldateske 56 najboljih srpskih građana, koji će se broj umnogostručiti docnije.

Sasvim u duhu jezuitskog programa, ustaški stožernik u Dvoru na Uni bio je nekakav katolički pop Đurić. Od njega se i nije moglo drugo očekivati, sem da izdaje naređenja za masovna ubijanja Srba. Kao prve njegove žrtve pali su Milan Radosavljević, Jovan Orešanin, Vaso Mrkobrada, Mladen Durma, Milan Bodović, Stevan Dunda, Milan Kosijer i drugi.

U sedištu društva „Šipad" u Drvaru, stradanja su otpočela ubijanjem direktora „Šipada“ – inž. Bogdana Kalabe i narodnog poslanika Jovana Kresa.

Dušanu Dokmanoviću iz Karlovca vezali su noge i ruke, pa ga zatim bacili u reku Kupu. Porodicu Josifa Jurana naterali su da gleda, kako ga kolju na pragu njegove kuće. Čobani nedaleko Karlovca naišli su na napola zaklane leševe kapetana Janjanina i dr. Vujačića, obojice iz Karlovca. Selo Veljun u srezu karlovačkom istrebljeno je za svega jednu noć. Ustaši su sve stanovnike – njih oko 300 – izveli kod obližnje šume i tu ih poklali.

Blizu 400 Srba iz Konjičkog sreza platilo je zablude Dragiše Cvetkovića i „stručnjaka“ za rešavanje etnografskih problema hrvatskog pitanja, profesora dr. Tasića i dr. Konstantinovića, koji su za 20 Judinih zlatnika možda i nesvesno suodgovorni za ono, što su milioni Srba već 1939. godine stavljeni na „beli hleb" hrvatskog imperijalizma i njegovog pritajenog ustaštva.

Ima li u istoriji čovečanstva od prvih tragova njegovog bitisanja pa do sada, da su zlikovci u masi sekli svojim žrtvama noseve, a zatim ih terali da pasu travu, kao što je to slučaj u srezu Koreničkom, gde je prema hrvatskom popisu stanovnštva iz 1910. godine na 16.297 Srba živeo 5.881 Hrvat. (Ako se u opšte može verovati hrvatskoj statistici). Ovde su valjda po onim uputstvima ministra za „narodno prosvjećivanje“ i „bogoštovlje“ dr. Mile Budaka ustaše najpre odsekli mnogobrojnim Srbima uši i noseve, pa ih zatim terali da pasu travu. Eto, to je oličenje „tisućgodišnje kulture“ hrvatskog naroda.

Dušan Vranković iz Krupe na Vrbasu bio je 19. juna 1941. žrtva ustaške naslade, koji su našli da je za njega najhumanija smrt klanjem.

Samo u jami „Lastva“ bačeno je 311 žrtava ustaško-hrvatske podivljalosti iz Ljubinja. Selo Ćukovac stavljeno je sasvim pod ustaški nož.

Muslimani ustaši sreza Ljubuškog najbolje su se odazvali pozivu hrvatske vlade i doglavnika Budaka. U celom ovom srezu nije ostao ni jedan Srbin živ.

Jedna povorka od 200 Srba napustila je 23. juna 1941. pod jakom ustaškom stražom Mostar. Sudbina ovih ljudi nepoznata je.

Prvih dana ustaške soldateske zatvoreno je u Vinkovcima preko 100 vinkovačkih Srba sa poznatim kulturnim radnikom – apotekarom Aleksandrom Jovanovićem. U toj se grupi nalazio i narodni poslanik dr. Paja Šumakovac. Da ne bi doživeo posle prvih mučenja i druga, Aleksandar Jovanović se otrovao u zatvoru. Zbog jake doze otrova, naduo se pre nego je konačno izdahnuo. Kad su zatvoreni Srbi kroz rešetke javili da se Jovanović otrovao, ustaši su otvorili zatvor i izvukli napola mrtvog Jovanovića pred vrata. Tada mu je jedan od ustaša skočio na naduveni trbuh i uz psovku rekao: „Krepaj vlaško pseto".

Za sudbinu ostalih Srba koji su posle toga odvedeni u nepoznatom pravcu, ne zna se. Poznato je, međutim, malo docnije prepričavanje, da je jedan Šokac iz obližnjeg sela Ivankova javio vlastima, kako je prilikom oranja svoje njive bio zaprepašten otkrićem, da je njegova njiva čitavo groblje napola zakopanih ljudi. Razume se, da je ovome seljaku „preporučeno“ ćutanje. Da li se ovde radi o srpskim žrtvama iz Vinkovaca ili kojeg drugog mesta, to se ne zna.

U Gavrilovcu nedaleko Našica pobijeni su 16. juna 1941. Predrag Mamuzić – profesor našičke građanske škole, Rade Vukobratović – komandir žandarmerijske stanice iz Brezika i Pero Kovačević – učitelj.

Zločinačka izbezumljenost naročito je došla do izražaja u koloniji Ličko Novo Selo sreza našičkog, gde su ustaši smrtno pogođenim žrtvama razbijali glave tako, da su na desetine koraka prskali mozgovi. Među ovim žrtvama nalaze se. Novak Vukobratović, Branko Srdić, Nikola Delić, Spasoje Orlić i Simo Delić. Ista sudbina snašla je Vladu Žižića, Rajka Novakovića, Petra Simića, Đorđa Ignjatovića i Lazu Simića iz sela Sušina sreza našičkog, a posle njih i hiljade drugih.

U zapadnom delu sreza vukovarskog nalaze se sa 90% naseljenih Mađara sela Laslovo i Korog. Sve do onog vremena, kada je Maček u svojstvu potpretsednika vlade dao poznatu izjavu beogradskom dopisniku italijanskog lista „Đornale d' Italia“ o hrvatsko-italijansko-mađarskoj istovetnosti politike i strukturi stanovništva, meštani ovih sela živeli su u veoma dobrim odnosima sa naseljenicima velikih kolonija – Ade, Palače i Silaša pored svojih sela. Od onda, međutim, pristupili su Mačekovim borbenim formacijama „Seljačke zaštite“ i otpočeli se spremati za ono što im je neprestano na račun Srba u tima kolonijama obećavano. Kad je usledila zajednička deklaracija Mačeka i Pavelića o davno očekivanoj „Nezavisnoj Hrvatskoj“ (koje se doduše Maček možda opet iz oportunističkih razloga odrekao), oni su se požurili da izvedu 11 najboljih domaćina dobrovoljaca na laslovački seoski pašnjak, gde se nalazi ograđeno seosko mrcinište. Tu su ih naterali da sami sebi iskopaju grobove. Zatim ih nisu ubili iz pušaka, nego su im jednom po jednom ašovima raspolućivali glave. Među tima žrtvama nalazi se najugledniji domaćin kolonije Silaš, Gligorije Berjan.

Na očigled svoje majke ubijeno je dete poreznika Niševića iz Nevesinja. Ogromnu listu nevinih žrtava otvorili su u prvim danima 27 Srba iz sela Udređa i oko 500 ljudi iz ovoga sreza.

Među prvim selima Novogradiškog sreza bilo je po stradanjima Staro Petrovo Selo, odakle su ustaši kao „akontaciju“ doterali u Novu Gradišku 30 Srba, a među njima i Gavru Kovačevića.

Osječki ustaši nisu dozvolili da zaostanu iza svojih sunarodnjaka. Njih je nekoliko godina unazad vaspitao za taj zadatak dr. Stjepan Hefer, koji je bio veoma zapažen u davanju izjava na zborovima po Slavoniji, koje su bile u potpunom skladu sa onom Mačekovom izjavom beogradskom dopisniku italijanskog lista. Kao i mnogobrojni Mačekovi narodni poslanici, tako je i dr. Stjepan Hefer nagrađen za svoj partijski rad u organizaciji HSS položajem ustaškog velikog župana u Osijeku, i najzad ministra. Teško bi se moglo reći da su onih 170 Srba bačeni u Dravu bez njegovog znanja i odobrenja. Verovatno mu je poznato ubijanje 17 osječkih Srba na pravoslavnom groblju baš na pravoslavni Uskrs, a sigurno zna i za slučaj braće Stankovića rođenih Piroćanaca, koje su ustaši najpre opljačkali, pa ih zatim pobili.

Posle strahovitih mučenja osječki su ustaši pobili 27 Srba koje su doveli iz Starog Slatnika do sela Vrbave, pa ih tu pobili i bacili u jednu jamu, odakle su ih Nemci izvadili i posle pojedinačnog identifikovanja pojedinačno sahranili. Vrhunac divljaštva predstavlja slučaj sa 18 Srba iz Čapinskih Martinica, koje su ustaši vezali za kamion žičanim konopcima, pa zatim pojurili kamionom prema Osijeku. Posle vožnje od nekih 12 kilometara, zaustavili su kamion i otkačili unakažene ostatke leševa na drumu između Čepina i Osijeka kod naseobine Livana.

Pakrac, sedište pakračke episkopije, bilo je jezivo logorište pravoslavne pastve. Prvi je poneo krst mučeništva vršilac episkopske dužnosti, koji je mučen i ponižavan na način, koji se pristojnim rečima ne bi mogao napisati. Tačan broj pobijenih u ovom mestu nije poznat.

Prve žrtve Podravske Slatine, sreza sa srpskom većinom, bili su Đorđe Turdulija, Mile Bukva, Dane Puvača, Ilija Bogunović, Lazar Krneta, Simo Šormaz, Ilija Miloš, Božo Mrtić, Đoko Bojanić i Luka Čuča. Kad su posle mučenja bačeni u zajedničku raku i posuti negašenim krečom, nekoji od njih su urlikali od bola, jer su još bili živi. U selu Petrovcu istoga sreza, zaklali su ustaši pred decom i ženom Miška Stojalovića, a u selu Sopju blizu Drave nađen je leš koloniste Milića Milića iz kolonije Martinci sa razbijenom lobanjom, odsečenim ušima, nosom i još nekim delovima tela.

Na jednoj poljani kod sela Dubočice u srezu slavonskobrodskom, ustaši su izveli 30 Srba i pobili ih. Zatim su im vezali kamenje za noge i bacili ih u Savu.

Slavonska Požega predstavlja još jednu srpsku grobnicu posle Jasenovca, gde su Srbi sabirani, da bi u ovakvim logorima bili podvrgavani krvožednoj mnogostrukosti ustaša. Pre nego je u Slavonskoj Požegi osnovan logor, ubijeno je u obližnjem selu Aleksandrovcu 200 Srba. Zatim su u logor doterivani Srbi sa svih strana, pa i iz Bosne. Ustaška komanda logora sastavljena je od najvećih zločinaca, koji su mogli da kolju i da zatim ližu noževe. To su većinom bivši osuđenici, kao što je slučaj sa funkcionerom Antunom Kalajdžićem, bivšem opštinskim blagajnikom iz sela Andrijaševaca, gde je proneverio opštinski novac i radi toga osuđen na robiju. Prema iskazu dr. Carića advokata, koji se srećnim slučajem izbavio iz ovog logora, vršena su skoro svake noći streljanja u masama. Samo jedne noći zatvorili su ustaši u jednoj baraci oko 500 bosanskih Srba. Na vratima su postavili mitraljeze, čiju su vatru pustili na goloruke ljude. Zatim su zašli po baraci i davali „humane“ udarce noževima tamo, gde mitraljesko zrno nije bilo dovoljno. Sutradan su ostali Srbi morali sahranjivati one pobijene, pa je i sam dr. Carić, bio među onima koji su kopali skupni grob. On opisuje, da su izbrojali čitavih 390 lobanja. Ostalo se nije moglo utvrditi, jer je predstavljalo gomilu razbijenih glava, gde se nije moglo znati koji deo kojoj pripada.

Posle Pavelićeve izjave da više neće biti ubijanja i otimanja srpske imovine bez sudske presude, uništena su posve sela Suvaja i Srb u srezu donjolapskom i u njima pobijeno preko 3.000 srpskih duša.

Kao razlog za potpuno utamanjenje srpskog stanovništva sela Gabele, Čapljine, Tasovića, Barkovića i Dokmanovića, poslužila je ustašima pogibija njihovog satnika Mije Babića. Pored ljudi, u ovima su selima zaklane žene sa decom.

Trebinje je kao prvi prilog srpskom mučeništvu dalo 170 ljudi.

Kada se Mirko Radovanović iz Male Brusnice u srezu derventskom rešio da traži zaštitu nemačke vojske, kako bi ova sprečila oduzimanje imanja i teranja na prelaz u katolicizam, ustaši su ga obesili o jedno drvo usred mesta i time dali na znanje ostalim Srbima šta ih čeka, ako bi se sličan slučaj desio.

Zajedno sa onim pobijenim sveštenicima pobijeno je u Vlasenici u prvoj partiji 22. juna preko 40 uglednih Srba, među kojima Branko Šterić – geometar, Jovo Mićić – trgovac i drugi.

Polovinom godine 1942., dakle godinu dana od početka ustaškog bezumlja, pojavio se kod velikog broja osoba na Čukarici slučaj trovanja. Kola za spasavanje nisu mogla stići da prevezu sve obolele u bolnicu. Tvrdilo se, da je trovanje nastupilo potrošnjom kolača iz jedne poslastičarnice, koja je upotrebila švercovani šećer iz Hrvatske, koji je tamo navodno namerno zatrovan. U isto vreme prepričavao se Srbijom slučaj sa jednim buretom zejtina, koje je kao robna razmena između Srbije i Hrvatske uvezeno u Srbiju sa ostalim zejtinom. To je bure dospelo za podelu stanovništvu. Kad je trgovac deleći potrošačima ulje istočio do dna bureta, bio je užasnut onime što mu se pred očima ukazalo – bila je to odsečena glava nekog muškarca, razume se, Srbina, koja je, ako je tačno, namerno „upakovana" u bure za koje su ustaški zlikovci znali da ide u Srbiju.

Preživeli Srbi iz Osjeka i okolice, koji su uspeli da prebegnu u Srbiju, dali su strahovite iskaze o mnogostrukim mučenjima, koja su preduzimana u osječkom ustaškom logoru. Nekakav kožarski radnik Matijević, koji je bio ustaški sudija, (kakvo ustaško društvo, takav im i sudija) naređivao je da se srpskim zatvorenicima spremnim za streljanje zabadaju ekseri ispod nokata. Drugi su vezivani za neke naročite klupe tako, da su im noge razvlačene radi što strašnijih bolova. Terani su da pljuju na srpsku zastavu, da kidaju zubima parče po parče i jedu. Na podu jedne prostorije prikucali su u gustim redovima bodljikavu žicu, pa su posle toga po naredbi Matijevića naterivali bose Srbe da igraju bosi po bodljikavoj žici. Pravljeni su trnovi venci, koji su u prisustvu katoličkih sveštenika naticani istaknutim Srbima na glavu takvom grubošću, da su šibali mlazevi krvi. Srpske sveštenike koji su bili zatvoreni u osječkom ustaškom logoru, ustaši su naterivali da rukama čiste klozete, bacajući im pri tome poslu ljudski izmet u lice.

Prema onom „programu", kojega je otkrio Mile Budak, ministar „prosvete i bogoštovlja", vršena su masovna deportiranja preostale nejači iz čitavih krajeva. Ova rabota po svojoj okrutnosti predstavlja zločin svoje vrste. Ustaši bi noću upali u pojedina srpska sela i naređivali srpskom stanovništvu da se u roku od nekoliko desetina minuta spreme za polazak. Zatim je davan znak za sakupljanje. Svaki srpski domaćin morao je na „zborno mesto“ predati ključeve od kuće, gde je ostavio sve svoje pokretno i nepokretno imanje. Na naročitom formularu morao je potpisati „dragovoljnu izjavu“, da sve svoje imanje ostavlja „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“. Posle napuštanja sela, deportirani su izvrgavani pretresu. Ustaše su im oduzimali sve od vrednosti što su mogli ovi u manjim zavežljajima sobom poneti.

Čim je srpsko stanovništvo isterano iz kojeg sela upadala je hrvatska rulja u njihova sela i zaposedala domaćinstva sa svim živim i nepokretnim inventarom. I sada se nađe po koji hrvatski „naivčina“ koji postavlja tvrdnju, da se hrvatska većina nije saglasila sa ustaškim načelima! U kakvom onda odnosu stoji ono jurišanje na opustelu srpsku imovinu posle masovnih ubijanja i deportacija?

Da bi se ostvario „hrvatski narodni program“ i jezuitska želja za potpunim uništenjem pravoslavne crkve i vere, zatvorene su sve pravoslavne bogomolje, od kojih su mnoge pretvorene u magazine za napljačkanu srpsku robu, koja se zatim u crkvi prodavala kao u kakvoj bazarskoj radnji.

Pošto su retki preživeli pravoslavni sveštenici deportirani, ostavljeni su ostaci pravoslavlja u Hrvatskoj na milost i nemilost hrvatskog jezuitizma. Hrvatske vlasti su se požurile da im se nađu „pri ruci“, pa su im stavili rok za prelaz u katoličku veru. Državnim činovnicima pravoslavne vere, koji su ostali u Hrvatskoj, naređeno je da prilikom ispunjavanja naročitih formulara o službenim odnosima neće moći ostati u državnoj službi niti na području „Nezavisne Hrvatske“, ako u međuvremenu ne pređu na katoličku veru. Za to vreme razarana je imovina srpske pravoslavne crkve, a onaj Srbin koji i pored terora nije hteo ostaviti veru svojih otaca, teran je pod kundacima da mora prisustvovati „misama“, koje su održavali katolički popovi. Ovi popovi, praćeni naoružanim ustaškim hordama, razmileli su se poput grabljivica po svima mestima gde je bilo pravoslavnih crkava, da tamo najpre opet, valjda u ime Hrista, opljačkaju sve crkvene dragocenosti, a zatim zaplene crkvene matice i najzad da izvrše paleže onih crkava, koje im za pokatoličavanje ne bi bile potrebne. Tako su 12. jula 1941. upali hrvatski katolički sveštenici u pakrački episkopski dvor i isterali sveštenike zajedno sa episkopskim vršiocem dužnosti, koje su strpali u zatvor. Pošto su opljačkali sve crkvene dragocenosti, zapalili su pravoslavnu katedralu. Sve to u ime Hrista i zagrebačkog nadbiskupa Stepinca koji je za to vreme služio mise zahvalnice („te deum“) „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“, na kojima ni jednom rečju nije osudio verski varvarizam, kakav se u istoriji čovečanstva ne pamti. Toga istog nadbiskupa vidimo gde sa izaslanstvom „biskupskog zbora“ 23. novembra 1941. poglavniku referiše o stanju katoličke crkve i broju na ovakav način pribavljenih novih katolika.

Nadbiskupov referat Poglavniku, mora da je bio veoma obiman. Sređen po srezovima u formi bilansa hrvatsko-ustaškog vandalizma iskaljenog na pravoslavne crkve i manastire, on je morao obuhvatiti spaljivanje ili rušenje sledećih srpskih bogomolja:

Srez Petrinja: U Brđanima srušena, u Starom Selu srušena, u Svinici srušena, u Drljači srušena, u Četvrtkovcu srušena, u Petrinjcima srušena, u Velikoj Graduši srušena, u Trebušnjaku spaljena, u Mačkovom selu spaljena, u Kinjačku srušena, u Petrinji srušena, u Šušnjaru spaljena.
Srez Vojnić: U Krstinji srušena, u Kolariću spaljena zajedno sa ljudima, u Širokoj Reci spaljena zajedno sa ljudima, u Donjem Budačku spaljena, u Gornjem Budačku spaljena, u Dunjaku srušena, u Vojniću srušena, u Perjasici srušena i u Krnjaku srušena.
Srez Glina: U Vlahoviću dve crkve spaljene, u Dragotini spaljena, u Glini srušena, u Hajtiću spaljena, u Majskim Poljanama srušena, u Buzeti spaljena, u Velikom Šušnjaru dve spaljene, u Velikom Gradcu spaljena i u Malom Gradcu spaljena.
Srez Bosanska Krupa: U Bosanskoj Krupi srušena,. u Podgomilama spaljena, u Dobrom Selu spaljena sa velikim brojem Srba, u Banjanima srušena, u Perni spaljena, u Ljusini spaljena, u Zborištu spaljena sa velikim brojem srpske nejači i u Ravnicama spaljena.
Srez Doboj: Velika kosturnica srpskih mučenika iz prvog svetskog rata srušena je.
Srez Bosanski Petrovac: U Bosanskom Petrovcu srušena, u Buševiću spaljena, u Prkosi srušena, u Koluniću srušena, u Kulen Vakufu srušena, u Bukovači srušena, u Krnjeušu srušena i u Janjili srušena.
Srez Banja Luka: U Banja Luci srušena, u Slatini spaljena, u Petričevcu srušena, u Čelincu srušena i u Ivanjskom srušena.
Srez Bosanska Gradiška: U Dragelji spaljena, u Bosanskoj Gradiški srušena i u Turjaku spaljena.
Srez Bihać: U Gati spaljena i u Bihaću srušena.
Srez Bosanska Dubica: U Međuvođi parohijski dom spaljen, u Vlaškovcima crkva spaljena i u Međeđi demolirana.
Srez Bosansko Grahovo: U Spasovini spaljena, u Bastasima spaljena, u Šipovljanima spaljena i u Trubarima spaljena.
Srez Bosanski Novi: U Bosanskoj Kostajnici dve srušene i u Dobrljinu spaljena.
Srez Derventa: U Dugom Polju demolirana, u Majevcu spaljena, u Podnovlju demolirana u Božincima spaljena kapela.
Srez Brčko: U Brčkom crkva srušena a kapela spaljena, u Gornjoj Slatini srušena, u Brezovom Polju spaljena, u Mačkovcu spaljena i u Zoviku spaljena.
Srez Bugojno: U Čipuljiću spaljena.
Srez Gračanica: U Gračanici spaljena, a u Bolja-niću takođe.
Srez Vlasenica: U Koprivni srušena, a u Osmacima zvonara i parohiski dom.
Srez Maglaj: U Bočini srušena, manastir Ozren srušen, u Maglaju demolirana i manastir Vozuća srušen.
Srez Jajce: U Srojici spaljena. u Jezeru spaljena, u Zlogovcu spaljeia. u Šopovu spaljena i u Grabovici spaljena.
Srez Kotor Varoš: Srušene u Kotor Varoši i u Maslovarama.
Srez Mostar: Manastir Žitomislić spaljen
Srez Prijedor: Spaljene u Palančištu i Brezičanima.
Srez Mrkonjić Grad: Spaljene u Gracama, Podrašnici i Mrkonjić Gradu.
Srez Teslić: Crkva i kapela u Pribišiću srušene.
Srez Sanski Most: U Bosanskom Milanovcu srušena, a u St. Majdanu demolirana.
Srez Travnik: U Turbama srušena.
Srez Sarajevo: Demolirane u Mokrom i Palama.
Srez Cazin: Spaljene dve u Rujnici i jedna Pištalinama, a jedna srušena u Velikoj Kladuši.
Srez Donji Lapac: Srušene crkve u Donjem Lapcu i Suvaji, a spaljene u Srbu, Dobrom Selu, Doljanama i Osredcima.
Srez Knin: Demolirana crkva u Strmici.
Srez Korenica: U Buniću i Korenici spaljene, a u Plitvičkom Leskovcu i Plitvičkim Jezerima srušene.
Srez Otočac: Demolirana u selu Brlogu.
Srez Vrgin Most: Spaljene crkve u Trepči, Pešćanici, Čemernici, Karinu, Boviću, Perni, Slavskom Polju, Stipanu i Topuskom, a srušena u Blatuši.
Srez Slunj: Spaljene crkve u Sadilovcu zajedno sa Srbima, zatim u Veljunu i u Radovici, a srušene u Poloju, Buhači, Primišlju, Toboliću i Tržiću.
Srez Kostajnica: U samoj Kostajnici srušene dve crkve i tri kapele, a u Dubici crkva. Spaljene su crkve u Strmenu, Šašu, Tamarcima i Utolici.
Srez Ogulin: Demoliran manastir Gomirje i crkva u Josidolu.
Srez Dvor: Crkva u Šegestinu spaljena.
Srez Irig: Patrijaršiska crkva u Sremskim Karlovcima demolirana. Manastiri Ruvica i Rakovac srušena. Manastir Krušedol demoliran. Mznastiri Bešenovo, Mala Remeta, Jazak, Grgeteg i Hopovo spaljeni.
Srez Vinkovci: Crkva u Vinkovcima spaljena.
Srez Ilok: Crkva u Iloku srušena.
Srez Vukovar: Crkva u Vukovaru spaljena.
Srez Sremska Mitrovica: Spaljeni Manastiri Šišatovac i Kuveždin.
Srez Stara Pazova: Demolirane crkve u Bukovcu, Čortanovcima i Krčedinu.
Srez Šid: Spaljen je manastir Privina Glava.
Srez Zemun: Spaljena crkva u Progaru.
Srez Ruma: U Velikim Radincima spaljena, a u Buđanovcima demolirana.
Srez Bjelovar: Porušene u Velikoj Pisanici, Sredsku, Ribljački, Bedenici i Lasovcu.
Srez Podravska Slatina: Srušene crkve u Podr. Slatini, Novoj Bukovici, Medincima, Vočinu, Lisičinama, Suhoj Mlaci i Dobroviću, a demolirana u Drenovcu.
Srez Virovitica: Srušene u Terezinom Polju, Borovi, Virovitici, Klisi, Gaćištu, Novo Obilićevo, Majkovcu i Paudovcu.
Srez Valpovo: Srušena u Martincima.
Srez Nova Gradiška: Srušene crkve, razume se pravoslavne kao svuda, u Novoj Gradiški dve, u Cagama, u Gređanima, u Oštrom Vrhu, u Benkovcu, u Slatini, u Čovcu, u Okučanima, u Donjem Rajiću, u Bodegraji, u Vrbovljanima i u Donjim Okučanima.
Srez Donji Miholjac: Srušene u Gornjem Miholjcu dve, u Orahovici i u Ličanima.
Srez Novska: Srušene u Novskoj, Bogićevcu, Gradini, Smrtiću, Uptici i Jasenovcu.
Srez Slavonski Brod: Srušene u Šušnjevcima, Klokočeviku, Novom Topolju, Trnjanima, Ješeviku i Korduševcima.
Srez Slavonska Požega; Srušene u Slav Požezi, Sloboštinama, Smoljanovcima, Čečavcu, vetovu, Bol, mači i Treštanovcima.
Srez Pakrac: U Pakracu srušena, a u Kusonjama spaljena zajedno sa živim Srbima.
Srez Osijek: Srušene dve u Dalju i jedna u Osijeku.
Prema nepotpunim podacima, porušeno je, popaljeno zajedno sa u njima zatvorenim Srbima ili demolirano 288 pravoslavnih crkava i manastira na području takozvane „Nezavisne države Hrvatske“. Taj je broj svakako daleko veći, ali se hrvatski nadbiskup dr. Alojzije Stepinec i sa ovim zapanjujućim brojem ustaško-hrvatskih vandalizama mogao dostojno predstaviti Poglavniku, kojeg je posle toga Sveti Otac Papa primio u zvaničnu audijenciju i valjda zbog uspešnog referata o istrebljenju pravoslavlja na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, blagoslovio ga u ime Hrista!

Pošto je stožernik Viktor Gutić govoreći 9. juna 1941. ispred Banjalučkog sreskog načelstva rekao, da će ostatak Srba koji dotle nije pobijen ili proteran uništiti ako ne prime katoličku veru, naredio je da se zauzmu sve pravoslavne crkve, a da se na parohijskim stanovima istaknu natpisi „Hrvatski dom“. Već sutradan postala je Prnjavorska pravoslavna crkva žrtvom ovoga verskog vandalizma. Ustaši su predvođeni katoličkim popovima došli u Prnjavor, isterali sveštenika iz parohijske zgrade i na njoj okačili tablu sa natpisom „Hrvatski dom". Posle toga su se slični pohodi svakodnevno ređali.

Da bi uništenje srpstva i pravoslavlja što simboličnije pretstavili, Hrvati su u većim mestima naredili rušenje ili miniranje pravoslavnih crkava, među kojima crkve u Banja Luci, Bihaću, Novoj Gradiški, Bosanskom Grahovu i dr. Pošto je u „Nezavisnoj Hrvatskoj“ jedino ruskim emigrantima bilo dozvoljeno ispovedanje pravoslavne vere, to je dozvolom poglavnika osnovana „Hrvatska pravoslavna autokefalna crkva“ sa ruskim emigrantom na čelu, ali ni ona nije praktično stupila u život za ostatke srpskoga življa, pošto su preostale srpske crkve i dalje ostale zatvorene, a srpski ostaci lišeni mogućnosti verskih obreda prilikom krštavanja i sahrane.

Mimo svega onoga što su Srbi dali u životima i krvi, ustašama to nije bilo dovoljno, već su sproveli sistem ucena, kakav po svojoj obimnosti prevazilazi sve zločine ove vrste. Iz bojazni da deportirani ili na smrt određeni Srbi imućnijeg stanja ne bi sakrili novac i dragocenosti izvan ustaškog domašaja, ustaši su napola prebijene Srbe ucenjivali mogućnošću poštede života ako im predadu novac i dragocenosti. Kad su ciljeve postigli, ili su ih ubijali ili su ih osirmašene prebacivali preko granice, a na njihovim kućama izlepljivali službene objave hrvatske vlade „Izvlašćeno u korist hrvatske države“. Ovako opustošena srpska imanja popunjavana su većinom kajkavskim Hrvatima iz hrvatskog Zagorja. Dakle, pravim takozvanim „autohtonim“ Hrvatima, od kojih i potiču sve nesreće, koje su Srbi preživljavali od momenta, kada su ih ovi hrvatski došljaci unesrećili svojim dolaskom. Tamo, gde se zbog nedostataka „kajkavaca“ nisu mogla popuniti srpska imanja, davana su ona onim hrvatskim ili muslimanskim janičarima, koji su se istrebljivanjem Srba pokazali dostojni takve nagrade.

Ustašama nije bilo dosta srpske krvi i njihovih imanja po „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“. Kad su svršili sa Srbima tamo, okrenuli su se i prema matičnoj srpskoj zemlji Srbiji, u nameri da ovde povećaju srpski danak u krvi. To najbolje svedoči ovo uhvaćeno pismo beogradskog ustaškog stožera broj 9, sakrivenog iza oltara katoličke crkve „Krista Kralja“ u Beogradu, koje glasi:

Velemožnom gospodinu stožernome poručniku
Poglavnikove tjelesne bojne
Zagreb

Dragi stožerniče, hrabri ustašo!
Šaljem ti list po našem hrabrom ustaši Zvonku uz blagoslov katoličke crkve Krista Kralja u našem budućem katoličkom Beogradu.
Pripovjedao mi je Zvonko, da su naši hrabri ustaše muslimani i katolici pobili i poklali srbijanske cigane u Mačvi i Šapcu.
Zvonko mi reče, da je on sam svojom rukom zaklao dvadeset i pet pravoslavaca u Mačvi, te mu zato katolička crkva oprašta sve grjehove, a sveti otac papa nagradit će sve hrabre hrvatske sinove, koji su stavili pod katolički mač ove balkanske šizmatike.
Svi katolici Hrvati i muslimani, ustaše u Beogradu, učlanjeni su u našoj tajnoj ustaškoj organizaciji i čekaju nestrpljivo aneksiju Beograda hrvatskog grada, domovini Hrvatskoj.
U cijeloj ciganjskoj Srbiji razapeli smo uhodarsku mrežu, koja radi punom parom. Zaostali Hrvati i muslimani ostali su u prividnoj službi ciganjske Srbije i imade ih priličan broj u svakom uredu i po ministarstvima i ostalim branžama. Naveli smo ti i tajne šifre za dopisivanje. Zagreb će poslati upute, koje imaju delegati u ciganjskom Beogradu.
Glavni stožer radi na tome, da se unište pravoslavci na Balkanu, na slavu katoličke crkve.
Sabiramo podatke o srpskim komitama i vojvodama, jer smo došli u posjed njihovih spisa i naređenja. Dakle vidiš, da hrvatska stvar napreduje preko Drine do Niša i od Niša do Soluna.
Podatke smo danas poslali sa spisima. Prenio ih je broj 129 u Zemun. Informiraj se kod glavnog stožera u Zagreb da li je broj 129 uručio sve. Novac za Niš i Kragujevac šaljemo redovno.
Za Dom spremni!
Ustaški stožer broj 9.

PS. Uz list se prilaže otisak pečata „Topličkog četničkog odreda“ sa grbom i potpisom, odsječenog sa jednog četničkog spisa.

Jedan među mnogobrojnim ustaškim zlikovcima pošto se bezbroj puta okupao u nevinoj srpskoj krvi na teritoriji „Nezavisne Hrvatske“, našao je za potrebno, da se za ono što ga je pre toga Beograd godinama hranio, oduži provokacijom na taj način, što bi u povoljnom trenutku ubio kojega pripadnika okulatorske vojske i time poslao na drugi svet nekoliko stotina nevinih Srba. Beogradska policija uhvatila je Himliju Berberovića iz Bosanskog Novog, koji je pre rata bio zaposlen u Beogradu, pa je kao dobar poznavalac prilika upućen u Beograd da nastavi sa ustaškim nedelima. Berberović je po lišenju slobode pred policijskim podnarednikom u Kolarčevoj ulici broj 1 o svojim ustaškim zločinima između ostaloga izjavio i ovo:

„Početkom mjeseca juna 1941. dobila je moja satnija nalog da ide u Glinu. Po dolasku u Glinu, prvo smo pretresli grad, pa smo zatim išli po selima. Ovo pretresanje trajalo je oko 15 dana. Kad je sa pretresanjem završeno, došli su ustaši iz Zagreba i Petrinje, pa smo tada dobili nalog da po selima sakupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Njih smo sakupljali po selima i dovodili ih u Glinu, gđe smo ih stavljali u sudski zatvor. Tu su ostajali u zatvoru po nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tada su ubijani.

Ubijanje je vršeno na više n