Оливер Вуловић

Бернар против Бернара или

'On ne pouvait plus que crier'

Еx комуниста, по потреби социјалиста, плаћени евроцентриста и по мишљењу слободоумног света један од најјачих активних прикривених фашиста на међународној политичкој сцени, Бернар Кушнер се баш и није надао да ће му се још током активне политичке каријере догодити да му се улице свом силином залети садржај из кофе пуне политички најодвратнијих помија које је сам справио још током грађанских ратова на територији бивше СФРЈ и током агресије НАТО пакта на СРЈ и то, о ужаса, баш из руских руку, а због којих су и биле вршене све непријатељске акције против Срба, као генерална проба за каснији marche en Russie. Мислио је да ће као и Јошка Фишер, Весли Кларк и Вилијам Вокер, све лепо оживети и одрадити па на миру, пензионисан, писати мемоаре пуне лажи и нарцисоидних спевова о сопственом политичком и обавештајном умећу.

Бернарово напредовање је започело тако што га је још као младог комунисту заврбовао моћни ДСТ и касније успео да га као свог најљигавијег оперативца прогура за шефа 'Лекара без граница', а што је постављањем таквог монструма на чело организације (која је у неким сегментима свог деловања које није тангирало ишта српско и имала по неку светлу тачку) једнако ситуацији у којој би Менгеле руководио јеврејском дечијом болницом. Бернар је први испит из љигавости по мишљењу наредбодаваца из ДСТа положио током и након свог разговора са мајором Шљиванчанином у тек од усташких оргијања ослобођеном Вуковару а по којем су се још на улицама и подрумима распадали лешеви побијених и покланих Срба, када је и ако и високо интелектуално и обично људски од господина мајора испонижаван до тих мера да се запосленима у Affaires étrangères превртала утроба а у НАТОу вредно и прибрано све бележило за каснију полуспешну хашку освету, касније поносно испрсио пред Западним тв камерама препричавајући исти догађај на сасвим супротан начин од онога који је путем тв размене обишао свет. Таман се Бернар, иначе дубоко инхибисан антисловенском политиком до граница које нису далеко од оних које су некада оцртали аријевски идеолози, намерачио да после у Хрватској, Босни и на Космету учињених најогољенијих антисрпских подметачина и уцена, у Београду жуто-црвено коалицији издекламује све алинеје из најновије бриселске писане наредбе Јеремићу да одустане и од оне малечке машкараде и дипломатске козметике зване - тражење мишљења Међународног суда правде преко Генералне Скупштине ОУН о косметској независности- када је изненада добио телеграм да оде у град Гори у Грузији.

Тамо је, осим као француски министар и европски изасланик већ и као добро политички усмерен лекар безграница људскости којег је било баш брига за силне осетијске жртве и избеглице,као што га је ономад било брига и за српске жртве широм Југославије,заједно са Кондолизом Рајс у стилу којем је Србима завртао руку како год је стигао, исто покушао да учини и руском руководству. Драги Бернар, како му је Олбрајтова тепала, био је шокиран што се нашао у средишту најозбиљније операције спашавања глава министара спољних послова двеју индустријски и војно изузетно моћних држава од дејстава само једне регименте руске 58. армије,а од којих је једна била и његова. Нису у свету само Срби, који нису плаћени политичари, били тужни због успеха ове акције и Бернаровог безбедног повратка у Париз супрузи и у Брисел љубавници. Бернар је већ имао у глави слику како се на плазама грузијског града Пори смешка у светске тв камере док Грузија сатире Осетине и Абхазијце као сто се 92-е сликао по могадиским плажама док је у Сомалији беснео грађански рат, делимично финансиран и од владе коју га је тамо и послала. На срећу у Кремљу се сада алкохол слузи само гостима за разлику од Јељцинових времена, сто је Западу и САДу још увек тешко да прихвате. Због свега овога је група храбрих и слободних држава једва извојевала битку да ова сподоба, за разлику од доба када је по ОУН зарио и палио амерички плаћеник Кофи Анан и тако протежирао Кушнера за прљаве косметске задатке, 2005-е године не постане Високи комесар за избеглица сто би било превисе па макар и од Американаца и Француза.

Оно што се Кушнеру мора признати је истинска и дугогодишња постојаност у борби за сваку политику која нема утемељења у Међународном праву / да заборавимо оног досадног Хипократа/. Новац који такву политику финансира пласиран је у његове џепове у Хрватској и Босни преко вашингтонске агенције Рудер анд Фин а на Космету преко заједничког рачуна у швајцарској са Џавидом Пеколијем и Бујаром Букошијем, са којег је касније Букоши одстрањен а о чему је Карла дел Понте у последњем моменту 'замољена' да не пише у својој књизи 'Лов....'. Ови разлози су и довели до тога да Саркозии није могао имати бољег кандидата за свог главног јуришника, поготову што га је исти новац, прослеђен преко Кушнера, и самог заштито од осуда светске јавности због тога што је док је био француски министар унутрашњих послова,током побуне - имиграната из предграђа - јавно изнео низ расистичких и шовинистичких оцена на рачун арапских и афричких усељеника. Мајор Бијон је у приватним разговорима знао да истакне да и није било других дубљих политичких,истинољубивих, емотивних и најобичнијих људских разлога да помаже Србима,само Кушнерово деловање би му их могло све заменити јер је он највећа брука за Француску од када се устаје на Марсељезу.

Кушнерови сарадници у министарству спољних послова, које наравно није могао сам да изабере него је као и до сада увек имао неко ко ће то уместо њега да уради, су сада на правим мукама. И ако је француски језик некада био први дипломатски језик на свету, француским низим дипломатама је на истом постало немогуће да заинтересованима објасне разлику између Куснерове Сомалије, Кушнеровог Космета и Кушнерове Осетије и Абхазије. Није им лако да објасне политичку путању најистуренијег и најекспониранијег француског спољног играча на међународној сцени, пошто је човек лекар,а та путања више личи на екг извештај, него на биографију неког истинског борца за међународну истину и здравље без граница. Због тога мученици кроз холове министарства и вичу на сав глас део наслова овог текста написан на француском језику, а што преведено на српски значи :Ништа се друго не може него викати !