“Bait-and-switch” (namami-pa-zameni): upotreba nezakonitog ili neetičkog načina prodaje u kojem prodavac namami kupce reklamiranjem često nepostojećeg proizvoda po bagatelnoj ceni a zatim pokuša da mu odvuče pažnju na skuplju robu.
Izvor: Webster's New World rečnik.
Hipotetički vremeplov, oko 8 godina unazad (bilo kad između početka jeseni 1999. pa sve do 5. oktobra 2000.). Na jednom opozicionom mitingu na bini su okupljeni tadašnji opozicioni lideri i “eksperti” uz pomoć kojih će ovi prvi preporoditi Srbiju čim im narod ukaže poverenje na izborima i pomogne im da zbace nenarodnu vlast.
Na binu izlazi budući Ministar finansija, Božidar Đelić. Spiker ga predstavlja kao čoveka ogromnog iskustva, mlađeg partnera u jednoj francuskoj konsultantskoj firmi (veliki aplauz), na početku tranzicije savetovao vlasti u Rusiji, Poljskoj, Rumuniji... (aplauz se nastavlja, mada neki u publici razmenjuju poglede, ne bi baš da im se ponove te tranzicije, ali drugi ih ohrabruju - “bar je ispekao zanat, da se bar jednom učimo na tuđim greškama”, itd.)…
Đelić uzima mikrofon u ruke:
“Čim restruktuiramo privredu, Srbija će krupnim koracima grabiti ka Evropi! (veliki aplauz) Kako ćemo to uraditi? Tako što će oni koji su se za vreme ratova i sankcija obogatili biti naši ledolomci u regionu! Tako što ćemo ih podržati da izađu ne samo na domaću već i na Londonske i Frankfurtske berze! A oni će otvoriti i poslovne škole u Srbiji, da pokažu i drugima kako se to radi!”
Nagradno pitanje: kako bi publika reagovala? Ili: kako biste reagovali vi da ste tada bili u publici? Još bolje: da li bi Đelić uopšte ostao živ? I, najvažnije: da li biste glasali za DOS 24.9.2000. godine?
Može i varijanta na ovu temu. Na binu izlazi još jedan budući ekonomski čudotvorac, Predrag Bubalo:
“Srbiji su potrebni regionalni ekonomski lideri poput Delte! Zato jedan veliki aplauz za Miroslava Miškovića i Milku Forcan, koja će nas savetovati kako da popravimo sadašnji imidž čim dođemo na vlast!”
Nagradno pitanje: vidi prethodno.
Krenimo sada malo unapred, istinskim vremeplovom, u 2002. i pogledajmo sta pise londonski Telegraf:
“U onome što neki pozdravljaju kao ‘suđenje stoleća’, bivši jugoslovenski lider Slobodan Milošević ide pred tribunal u Hagu u utorak optužen za genocid i ratne zločine.
Ali u Jugoslaviji vlasti su zauzete prikupljanjem dokaza za drugi navodni zločin. Oni to nazivaju ‘pljačkom stoleća’ - sistematsko pranje procenjenih 14 milijardi funti od strane g. Miloševića i njegovog bliskog kruga tokom 13 godina na vlasti.
Jugoslovenske vlasti smatraju da su ova nezakonita sredstva pomogla da se finansiraju paravojne snage koje su odgovorne za neke od najgorih dela etničkog čišćenja u ratovima koji su doveli do raspada bivše Jugoslavije.
Oni kažu da je ostatak ukradenog novca otišao na bogaćenje g. Miloševića i njegovih prijatelja, koji su navodno sakrili svoje bogatstvo na računima u bankama u Švajcarskoj i Kipru, i kompanijama koje osnivaju širom sveta.
‘Milošević je organizovao ovo barokno stanje’, rekao je Aleksander Radović, direktor srpske Uprave javnih prihoda, koja, u sprezi sa Ministarstvom finansija i Narodnom bankom Jugoslavije, predsedava istrazi o navodnom privrednom kriminalu tokom Miloševićeve ere.
‘Mi želimo da im sudimo, i želimo da svi odu u zatvor’...
‘Tajkuni koji su se obogatili na privilegijama tokom Miloševićevog perioda sada pokušavaju da koriste svoj prljavi novac da ustanove regularni biznis ovde’, kaže g. Dinkić.
‘Mislim da je jako važno da se izbegne scenario koji je imala većina zemalja Istočne Evrope posle komunizma. Mi ovde ne želimo prljavi kapital jer sa prljavim kapitalom dolaze i prljavi ljudi a oni stvaraju druge socijalne probleme. Mi ih ne želimo’.”
A evo i da, opet pomoću vremeplova, nakalemimo jedan raniji naslov na jednu aktuelnu vest:
“Dinkić: Karić želi ponizne političare u vladi” (Blic, 24.1.2004.)
- “Predrag Bubalo predložio je izmene nadležnosti Saveta za promociju Srbije kako se više ne bi govorilo o sukobu interesa članova tog tela, pre svega potpredsednice kompanije Delta Milke Forcan.” (Tanjug, Beta, B92, 8.11.2007.)
Na kraju, evo i jednog citata iz vremena između gore-navedenog naslova i navoda ispod njega, koji objašnjava ovu svojevrsnu “tranziciju”u razmišljanju ministara sadašnje i prethodne Vlade u razmaku od svega tri godine:
“Ministar Mlađan Dinkić naposletku je priznao da će se desiti ono što je većina građana već duže vreme jasno: gro tajkuna i ratnih profitera koji su se nelegalno obogatili za vreme Miloševićeve vlasti ostaće nekažnjeno. Dinkić naime kaže da će se oni koji sada posluju legalno, bez obzira na to kako su se obogatili devedesetih, ‘provući’. Ministar finansija je, govoreći ‘otvoreno’, naveo da se to mnogo puta dešavalo u ranijoj i novijoj istoriji drugih zemalja, pa mu je jasno da ‘apsolutne pravde’ neće biti ni kod nas, ma koliko nas to bolelo.” (Novosadski Dnevnik onlajn, 15.9.2006.) http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=14325)
Pitanje zašto gore-navedeno baš mora da se desi novinar nije ni postavio, odajući utisak da je reč o nekoj “višoj sili” koja, eto, sprečava Dinkića da sprovede ono što je obećavao, tj. da se “izbegne scenario koji je imala većina zemalja Istočne Evrope”. Valjda zato što je čitaocima lakše da prihvate nešto što liči na “objektivne okolnosti”. Ali, pošto su sve vlasti u kojima je Dinkić dosad učestvovao oberučke prihvatile načelo “komandne odgovornosti” kad je reč o njihovim prethodnicima, da pitamo: koja je to “viša sila” zbog koje će, eto, “tajkuni koji su se obogatili na privilegijama tokom Miloševićevog perioda” da se provuku “nekažnjeno”? I, da konstatujemo: Hag ne priznaje “više sile” i “objektivne odgovornosti”, već presuđuje upravo po “komandnoj odgovornosti”. I, primenjivanjem tog načela i na post-petooktobarski milje naša “saradnja s Hagom” će se tek uistinu završiti. Naravno, preko domaćih sudova.
Taktika “bait-and-switch” je u SAD i sličnim zemljlama krivično delo. Ona se odnosi, kao što je gore navedeno, na prevarnu zamenu jedne robe za drugu. Šta onda reći kada je reč o prevari koja se ne tiče obične robe, već sudbine cele jedne zemlje, vlasištva više miliiona ljidi nad sopstvenim životima? Nudila su se “jednostavna i jeftina rešenja” poput hapšenja onih koji su se nezakonito i nečasno obogatili, denacionalizacija i “transparentna privatizacija”, i jednaka šansa za sve, a sada se kupcu “demokratskih reformi”, pošto je namamljen da izglasa “reformiste”, nudi skupa roba monopolizovane Srbije, baš one koje je hteo da se oslobodi.
Mnogi će na ovo možda reći - pa nije ništa novo da političari obećavaju jedno a onda rade suprotno. Međutim, to ne pije vodu u ovom slučaju. Peti oktobar nije bio običan dan. To je bio dan kada je sve trebalo da se promeni. Kada je pravda napokon trebalo da bude zadovoljena, a desetogodišnja borba protiv jednog režima da se okonča pobedom naroda i “pravih vrednosti”. Tako je to bar predstavljeno, tako je obećavano. Ne samo obični izbori, već revolucionarni preobražaj svakodnevnog života. U to ime se jedino i moglo jurišati na skupštinu sa zaleđinom od nekoliko stotina hiljada demonstranata. U to ime je jedino i mogao budući guverner Narodne banke da sa oružanom pratnjom upadne u Narodnu banku. To su dva krivična dela, koja su se mogla opravdati samo pobedom revolucije, ispunjenjem njenih obećanja i promenom poretka.
Međutim, otvaranjem “Delta city-a” sve sa nasmejanim ministrima izraslim na petooktobarskim “tekovinama”, tužbom kompanije “Delta” protiv predsednice Vladinog saveta za borbu protiv korupcije i inicijativom ministra Bubala da se stvari promene tako da “kreativci” iz Delte i sličnih kompanija (valjda oni isti koji su smislili originalni srpski naziv “Delta City”, s kojim Srbija može da zadivi svet svojom neponovljivom kulturom kreativnosti) mogu da sede i u kompanijama ljudi “čiji kapital nećemo” (Dinkić) i u raznim Vladinim telima a da se ne slučajno ne osećaju neugodno - pokazuje se (valjda i onima kojima dosad nije bilo jasno) da revolucija nije pobedila i da poredak nije promenjen, i da prave vrednosti nisu pobedile. E za to, ako je i malo samopoštovanja ostalo svima onima koji su 1990-ih marširali na raznim mitinzima ili jednostavno slali decu u beli svet, ili čak među onima koji su se našli na udaru revolucije “pravednika”, ipak mora da se odgovara. Onda je 5. oktobar bio samo (!) paljenje skupštine i samo običan (ako tako nešto može da bude obično) oružani upad u Narodnu banku.
Da se razumemo: posle 5. oktobra postojala je šansa za jedan stvarno nov početak, i tu je moglo biti mesta za sve, pa i za one koji su u manjoj ili većoj meri “dobro prošli” tokom 1990-ih (pogotovu one koji su kako-tako očuvali proizvodnju i ljude u društvenim preduzećima). Moglo je čak i da se završi na jednom dobro odrezanom “porezu na ekstra-profit” za one koji su se bavili monopolskim uvozom akcizne ili druge robe – da je odmah izvršena denacionalizacija, da su procesi privatizacije i javnih nabavki bili istinski transparentni i otvoreni, i da su neke od državnih banki pretvorene u razvojne banke. Ali nije. Ta prilika je propuštena. I sada je očigledno da se radilo o sprezi između tajkuna koji nisu Karić i svih post-oktobarskih vlasti da se Srbija privatizuje – ali u jednom vrlo uskom krugu, a ostatak da se da na doboš strancima. Dakle, feudalizacija – koju možemo da vidimo i u političkom životu. Tu nije bilo mesta ni za dijasporu, ni za stare vlasnike – čime je ozakonjena otimačina iz 1945. koju su sproveli duhovni i/ili biološki očevi sadašnjih “kapitalista” – ni za Vladu Divca, ni za bilo koga drugog van “kluba”. To je ono što izaziva revolt kod ljudi, ta nepravda i gola prevara, a ne, kako izrezonova Željko Cvijanović (“Mišković”, Standard, http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2007_cvijanovic2.htm), “zato što je ovdašnja svest brutalno i beznadežno levičarska” – i ostade živ, čak i posle poređenja “tranzicionirane” dece ovdašnje partizanske revolucije sa krupnim evropskim kapitalom koji se posle Drugog svetskog rata udružio sa tamošnjom političkom desnicom i postao državotvoran. Cvijanović ne razume da partizanska revolucija – u svojim vrhovima, razume se – nije imala veze sa patriotizmom već vlašću, tako da će njena deca, kapitalisti kontrolisanog miljea, koji nisu podignuti da cene imovinu znojem stečenu (po negdašnim rečima Cvijanovića, stvorili su sopstvenu “više na krvi nego na znoju” – “Šta ujedinjuje oligarhe i sirotinju”, Evropa, 4.8.2004. http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2004_zc_karic.htm ), obično postupati poput “Koleta” i prodati poklonjene šećerane Nemcima, ili poput Miškovića, i prodati svoju banku (ili nešto drugo sutra) Italijanima. A pre toga držati, putem monopola ili kartela, visoke cene i ostvarivati novi ekstra-profit. Nema tu ništa od “državotvornosti”. To jest, moglo bi biti, uz vlast koja bi to podstakla, umesto da bude produžena ruka “alavih oligarha” (opet Cvijanović iz 2004.). Kako je 2004. napisao Cvijanović, konkurs za Putina još uvek nije otvoren. I neće ni biti odozgo, već samo, što bi drugovi rekli, “iz baze”. Pravo učešća nemaju oni koji su dosad imali priliku da ga raspišu a nisu. Čak ga i Delta traži. Na nedavnom “Utisku nedelje”, director “Maxi-a” (još jedan dobar srpski “brend”) rekao je, poput prestupnika koji ne može da se obuzda ali, pošto je u suštini dobrog srca, traži pomoć zajednice, da će njegova kompanija “sasvim prirodno” težiti monopolu sve dok joj neko ne postavi zakonsko ograničenje. Pošteno. I pametnom dovoljno. Očigledno da tog nekog u ovoj vlasti nema.
Pita novinarka u najnovijem NIN-u Ministra za privredu Dinkića ne liče li mu najnoviji napadi na Miroslava Miškovića na kampanju.
“Da,” kaže ministar Dinkić (“Koštunica će podržati Tadića”, NIN br. 2967, 8.1.2007.).
Još tri pitanja za ministra, koje mu novinarka NIN-a nije postavila:
- Da li vam to bar malo liči na negdašnju kampanju protiv Bogoljuba Karića?
- Ako ste je vodili protiv Karića, što niste i protiv svih drugih?
- Ako ste upadali u državne institucije s oružanom pratnjom da bi sve u suštini ostalo isto, a sve posleratne pljačke ozakonjene, očekujete li da ostanete na slobodi kada više ne budete imali imunitet?
U besmrtnom filmu Frenka Kapre, “Život je divan”, Džordž Bejli (Džejms Stjuart) se sprema da izvrši samoubistvo skokom sa mosta u ledenu reku. On je vlasnik jedne male hipotekarne banke koja meštanima daje niskokamatne kredite za kupovinu kuća i koja je spremna čak i da ih “sačeka” u slučaju nevolje ili trenutnog nedostatka novca. Njihovi komintenti su stvarno (a ne samo na reklamama) i njihovi prijatelji, sugrađani kojima treba pomoći da žive bolje. Njegov dobroćudni ali pomalo zaboravni ujak Bili slučajno je na jednom šalteru zaboravio novac iz porodične banke koji je trebalo da se deponuje, i ne može da ga nađe, što ugrožava opstanak same banke. Posle paničnog traženja i shvatanja da je propao, Džordž Bejli u očajanju izgovara “da bi bilo bolje da se nikad nije rodio” i sprema se da skoči u reku. Od ovog nauma ga spasava njegov anđeo čuvar koji mu, da bi ga ubedio da je njegov život imao smisao, pokazuje kako bi život u njegovom gradiću izgledao da se on nikad nije rodio. U toj paralelnoj stvarnosti, osim što ga niko, pa ni prijatelji i rođena majka ne prepoznaju, ono što najviše upada u oči je to da i njegov prijatni mali gradić, sa nekad običnim imenom “Bedford Fols”, sada nosi naziv “Potersvil”, po Poteru, najbogatijem čoveku u gradu. Njegovo je skoro sve, a nekada mirni, topli, porodični gradić pretvorio se u mali Las Vegas sa kockarnicama, noćnim klubovima, beskućnim pijanicama i raslojenim društvom. Kako mu anđeo kaže, Poter je pobedio zato što se on nije rodio i svojom čovečnošću spasao gradić od Poterovog divljeg kapitalizma.
I, poput Džordža Bejlija, mnogi iz Srbije koja je 1990-ih prolazila kroz svoje najgore dane nadajući se da će bolji i pravedniji ipak doći, sada se na neki način pitaju - možda čak gledajući i u zaleđenu reku - da li je sve to imalo smisla i nije li sve beznadežno? Odgovor je samo jedan: samo ako Srbija ne postane “Potersvil”.
