Mina Ćurčić: Kosovski crni jubilej

Podelite:

Ovog meseca se se navršava “jubilarnih“ deset godina otkako je tzv. Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Tog sedamnaestog februara 2008.godine, na vandrednoj svečenoj sednici parlamenta, za Dekleraciju o nezavisnosti izjasnilo se svih 109 prisutnih poslanika. Prve reakcije iz sveta stigle su još istog dana: potparol Stejt departmenta, Šon Makormak, tada je izjavio da su SAD “primile k znanju“ ovu odluku skupštine Kosova, dok je Rusija oštro osudila ovu jednostranu odluku i hitno sazvala sastanak Saveta bezbednosti UN. Sednica Saveta bezbednosti UN bila je održana 18. februara. Vitalij Čurkin, ambasador Rusije pri UN, rekao je da će Rusija insistirati na poštovanju Rezolucije 1244 prema kojoj se garantuje teritorijalni integritet Srbije. Nakon debate koja je trajala dva sata i u kojoj je Rusija podržala zahtev Srbije da Savet bezbednosti potvrdi teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, sednica se završila bez donošenja rezolucije zbog suprotnih stavova Rusije i Kine sa jedne strane i SAD i nekih zemalja EU sa druge. Kostarika je prva priznala samoproglašeno Kosovo, a potom i Avganistan; Narednog dana, osamnaestog februara, zvanično priznanje su objavile SAD, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Albanija i Turska, dok je Slovenija prva država  iz bivše SFRJ koja je priznala “Kosovo“. Evropska unija je održala sastanak ministara inostranih poslova, osmanaestog februara, u Briselu. Kao i UN zbog nemogućnosti zauzimanja zajedničkog stava, EU je objavila da ostavlja odluku svakoj od svojih članica da nezavisno odluče da li će priznati samoproglašeno Kosovo ili ne. Početkom 2009.godine, maldivski parlament je istraživao optužbe da je Behđet Pacoli kupio priznanje Kosova za dva miliona dolara od maldivskog ministra inostranih poslova Ahmeda Šahida. Slobodno se može reći da je 2009. bila dobra godina za Albance sa Kosmeta, jer je te godine najviše država priznalo samoproglašeno Kosovo, a danas se na spisku zemalja koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost zvanično nalazi 114 država, međutim, uzimajući u obzir da su neke države povukle priznanje Kosova, dok su Uganda i Gvineja Bisao demantovale da su ikada priznale kosovsku nezavisnost, dodajući da zvanična Priština nikada nije dobila nijedan zvanični dokument koji to potvrđuje, danas se ne može sa sigurnošću ne može reći koliko država priznaje tzv. Kosovo-kosmetski Albanci tvrde da se na tom spisku nalazi više od 106 država, dok Ivica Dačić tvrdi da će broj zemalja koje priznaju Kosovo uskoro biti manji od sto, što bi značilo da više od polovine zemalja sveta ne priznaje Kosovo kao državu.

“Ako dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti i ako druge zemlje, kao na primer SAD, priznaju Kosovo, postavlja se pitanje šta će se desiti u regionu. Srbi severno od Ibra, koji ni danas ne žive pod upravom kosovskih vlasti, mogli bi da proglase sopstvenu nezavisnost ili da ostanu pri tome da su deo Srbije. Domino efekat bi mogao da se oseti u Makedoniji gde je bilo problema koji su rešeni Ohridskim sporazumom 2001.godine. Šta će se desiti ako pozamašna albanska manjina poželi da se povede za primerom kosovskih Albanaca i zatraži nezavisnost? Da li će Srbi u Republici Srpskoj, koja ne može da se poredi sa Kosovom ali u kojoj bi kosovski rasplet mogao da ima uticaja, možda odluče da žele da se pridruže Srbiji? Sve su to neizvesnosti, opasne po stabilnost. Tu su Slovačka, Rumunija, Grčka, Španija, a donekle i Italija…Drugim rečima, u Alijansi postoji zabrinutost, ako ne i otvoreno protivljenje takvom kursu.“, objasnio je Džefi Sajmon, analitičar u Institutu za strategijske studije, pri američkom Nacionalom univerzitetu za odbrambena pitanja, davne 2007.godine, zalagajući se za podelu Kosmeta.

Albanska borba za kosovsku državu nije počela devedestih, već mnogo ranije: desetog juna 1878.godine u Prizrenu osnovano je udruženje “Liga za odbranu prava albanskog naroda“, odnosno Prizrenska liga, koja je prema nekim mišljenjima imala karakter opštenacionalnog pokreta, dok je prema drugim mišljenjima bila ništa drugo nego oblik manipulacije albanskim narodom u vođenju balkanske politike, odnosno Albanci su bili produžena ruka 16.aprila, pokrajinski sekretarijat za unutrašnje poslove saopštio je da je 13.aprila između ponoći i dva sata ujutru došlo do masovnog isticanja albanskih zastava u skoro svim delovima Kosmeta, što je Srbe i Crnogorce uznemirilo, dok su Albanci bili ravnodušni. Ovaj slučaj, odnosno masovno isticanje albanskih zastava na KiM, označen je kao “ najorganizovanija neprijateljska akcija na Kosmetu od 1945.godine“, dok je “Radio London“ preneo da na Kosmetu hapse albansku inteligenciju, odnosno prosvetne radnike, učenike, studentne i službenike. Uhapšeni Albanci koji su se zalagali za menjanje državnih granica, odnosno iredentisti, tvrdili su da se bore protiv nepravilnosti koje trpe kosmetski Albanci ali i da nisu protivnici države.

Šiptar ili Albanac i  Kosovo ili Kosmet

Na Kosmetu, centar  albanskih iredentista nalazio se u Peći. Kosovo i Metohiju Srbi uglavnom nazivaju Kosovo i Metohija ili “Kosmet“, dok Albanci istu oblast nazivaju “Ќosovo“, a ponekad tome dodaju i tzv. Dukađinsku ravnicu. Albanska istoriografija i geografija prostor koji obuhvata Metohija, nazivaju Dukađin, a oblast Dukađin zauzima severozapadne delove Albanije. Reč je o nameri da se termin “Metohija“ zaboravi i potisne zbog toga što svojim nazivom potvrđuje srpsko pravo na ovu oblast, jer Metohija označava zemlju koja je pod upravom manastira, a naziv dolazi od grčke reči “metoh“ što znači zajednica a prvobitno je označavala naseobinu monaha koji su obrađivali manastirsku zemlju. U novembru 1968.godine ime pokrajine je promenjeno u “Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo“ , termin “Šiptar“ zamenjen je terminom “ Albanac“.Albanski jezik ima dva dijalekta: dijelekat Gega, severno od reke Škumbe kojim govore, između ostalih, kosmetski Albanci, odnosno Gege, i dijalekat Toska, južno od ove reke. Dijalekt Toska smatra se zvaničnim dijalektom Albanije. Baš zbog toga Toske Albaniju nazivaju Šćiperijom(Shqiperia), a Gege je nazivaju Šćipnijom(Shqipnia), što nije ništa čudno, jer gde je u dijalektu Toska “r“ u dijalektu Gega je “n“, što čini samo jednu od razlika između ova dva dijalekta. Šćip(shqip) na albanskom jeziku znači orao, a neretko Albaniju nazivaju “zemljom orlova“, no, orao jeste jedan od albanskih nacionalnih simbola, pa zastavu Albanije čini crvena podloga sa crnim dvoglavim orlom u središtu. Termin “Šiptar“ je označavao sve  one Albance koji ne žive na teritoriji Republike Albanije, jer oni koji žive u Albaniji sebe ne nazivaju “Šiptarima“, već “Šćiptarima“, pošto u albanskom jeziku ne postoji termin Albanac, već “shqiptar’’ ili “Šćiptar“ tj. kako bi Srbi i ostali rekli “Šiptar“, odnosno izostavlja se slovo “ć“. Međutim, kako su Albanci sa KiM živeli u Jugoslaviji bilo je neophodno da se napravi razlika između onih Albanaca koji žive u Albaniji i onih koji žive van granica Republike Albanije, jer iako je reč o istom narodu, Albanci iz Albanije, Toske, u mnogo čemu se razlikuju od Gega. No, 1968. razlika između Albanaca i Šiptara je ukinata, slobodno se može reći, izjednačeni su Albanci iz Albanije sa Albancima iz svih drugih delova Balkana, što danas otprilike znači da je još 1968.godine počela da se stvara velikoalbanska država. Davne 1981.godine kosmetski Albanci demonstriraju, zahtevajući da Kosovo i Metohija, odnosno kako bi oni rekli,“Kosovo“, postane republika. Albanski studenti, nezadovoljni položajem svog naroda, organizuju demonstracije pod sloganom “Kosovo republika“, a jedan od vođa studentskih demonstracija bio je i Hašim Tači, koji je studirao istoriju na prištinskom univerzitetu. Demonstracije su počele 11. marta 1981.godine u kantini studentskog doma, navodno, zbog lošeg kvaliteta hrane. Onda su počeli da skandiraju “ Trepča radi, Beograd se gradi“, upućujući na položaj “Kosova“ u tadašnjoj Jugoslaviji. U noći između 15. i 16. marta bila je zapaljena Pećka patrijaršija. Novi talas protesta se dešava 26. marta kada na Kosmet dolazi Štafeta mladosti što kosmetski Albanci koriste kao povod za masovna okupljanja, dok je deo okupljenih albanskih studenata pokušao da otme štafetu. Među okupljenim studentima su se mogli čuti glasovi albanskih radnika i seljaka koji su uzvikivali ime Adema Demaćija, albanskog lidera koji se tada nalazio u zatvoru, kao i “sloboda, jedinstvo i demokratija“, ali i “hoćemo ujedinjene svih albanskih zemalja“ i “Kosovo republika“. Od 1981. godine imami, od kojih je danas najglasniji Fatmir Ljatifi, koji deluje na područiju čitavog Kosmeta, uticao je na kosmetske Albance da jedni drugima oproste dug u krvi, odnosno da se ujedine, a sve u ime jednog višeg cilja-stvaranja etnički čiste albanske države.

“Ova krv je oproštena u ime Alaha, u ime Šehida, porodica nestalih i celog albanstva. Molim se da ovo bude poslednje ubistvo među Albancima“, govorio je Ljatifi, trudeći se da navede Albance da se ujedine. Takođe, nakon 1981. godine kosmetski Albanci započinju bojkot srpske države, tako što albanska deca prestaju da idu u državne škole, već se nastava održava u privatnim kućama, ali i Albanci sa Kosmeta odbijaju da učestvuju u popisu stanovništva 1991. što ih nije sprečavalo da tvrde da čine većinu na Kosmetu. Oslobodilačka Vojska Kosova(OVK) nastala je 1994.godine, a široj javnosti postaje poznata 1996.godine. Prvobitno, OVK je bila označena kao teroristička organizacija, jer je reč o organizaciji koja je napadala državne organe, vojsku, policiju, kao i civilno nealbansko stanovništvo, sve u cilju stvaranja nezavisnog Kosova koje bi se u jednom trenutku pripojilo Albaniji. Ipak, situacija se tada preokrenula u korist kosmetskih Albanaca: uz pomoć moćne antisrpske propagande iza koje su stajale SAD, pa se oružani sukob između srpskih policijskih snaga i pobunjenih Albanaca u Račku, predstavlja kao masakr nad albanskim civilima od strane srpskih vlasti.

“Trebalo bi da podsetimo šta se dogodilo u selu Račak u januaru-nevini ljudi, žene i deca odvedeni su iz svojih kuća u jarugu, naterani da kleče u prašini, pokošeni rafalima- ni zbog čega što su učinili, nego samo zbog onoga što jesu.“, izjavio je Bil Klinton 19. marta 1999. godine. O Račku postoje dve istine: srpska i albanska, ali je te 1999.godine svet ipak prihvatio ovu drugu istinu, prema kojoj su Srbi počinili zločin nad albanskim civilima, dok srpsku istinu tih godina nije imao ko da čuje. Selo Račak se nalazi u blizini Štimlja na obroncima planine Nerodimke, te od Račka počinje dublji put u planinu gde su se nalazila utvrđenja OVK, dok se baza nalazila u samom selu u blizini elektrane. Osmog januara, iz zasede, ubijena su tri srpska policajca u Račku, što se smatra povodom za napad na ovo selo. Napadom na Račak rukovodio je Goran Radisavljević Guri koji tvrdi da se u Račku nalazilo 140 pripadnika OVK protiv kojih se borilo 35 pripadnika srpske policije. Takođe, sumnja se da su Albanci u selo Račak donosili leševe pripadnika OVK koji su poginuli u sukobima sa srpskom policijom širom Kosmeta.

“Srbi sprovode teror i siluju albansku decu“, napomenuo je Klinton krajem aprila 1999.godine, trudeći se da objasni zašto NATO bombarduje Srbiju. Odjednom, kosmetski Albanci u očima sveta postaju žrtve srpskog terora i samim tim su zaslužili da dobiju državu, odnosno Kosmet, te oni postaju “najproameričkija država“ na svetu. Međutim, danas je očigledno da su kosmetski Albanci bili zloupotrebljeni od strane SAD, negde i zavedeni idejom o stvaranju države na Balkanu u kojoj će živeti svi Albanci, bili su spremni na sve ne bi li ostvarili taj romantičarski san, koji sanjaju sve mlade nacije, san o slobodi. Amerikanci su mnogo toga obećali kosmetskim Albancima: od toga da će dobiti državu, Kosovo, koja će biti sinonim za slobodu, ali i multiečnost, jer na Kosmetu žive Srbi, Turci, Romi i Albanci do toga da je reč o “državi“ u koju će biti uloženo mnogo novca, naročito od strane inostranih investitora. Ipak, danas je situacija drugačija: “Kosovo“ ili Kosmet nije ništa drugo nego crna rupa Evrope ili “evropski Tajland“, prostim jezikom rečeno. U izveštaju Međunarodne krizne  grupe navodi se da su korupcija i organizovani kriminal na Kosmetu u stalnom porastu, ali i da “ slab prsvosudni sistem odvraća strane investitore od ulaganja u oblast ogrezlu u siromaštvu“. Podsećanja radi, albanska mafija je jedna od najjačih na svetu, a uglavnom se bavi trgovinom narkotika, ali i trgovinom ljudima i organima, kako se tvrdi, centar albanske mafije je danas na Kosovu i Metohiji. Osim trgovine ženama, albanska mafija se bavi i trgovinom novorođenčadi, naročito na područiju Italije i Nemačke. Svojevremeno, albanski makroi, naročito oni sa Kosmeta, primoravali su žene, žrtve trgovine ljudima, da rađaju decu koju bi oni kasnije prodavali parovima iz Italije i Nemačke koji ne mogu da imaju potomstvo, a o tome je i snimljen film “Talac“, 2008.godine.  Na Kosmetu, nažalost, danas postoji veliki broj javnih kuća, naročito u okolini Prištine, gde se mogu sresti Moldavke, Albanke, Ruskinje, Rumunke i Srpkinje koje rade u lokalnim kafanama. Takođe, na Kosovu i Metohiji veliki broj ljudi boluje od raka, a kako su Srbi proterani sa Kosmeta, naročito nakon pogroma u martu 2004.godine, jasno je da danas većinu obolelih od raka čine kosmetski Albanci; U albanskim naseljima na KiM na banderama možete videti umrlice i  plakate, neretko ispisane običnim flomasterom, sa pozivima u pomoć albanskoj deci oboleloj od raka. Umesto investicija, slobode, etnički čiste albanske države, kosmetski Albanci su dobili nešto čemu se nisu nadali: izolaciju, političku i ekonomsku krizu,pandemiju raka.

“Albanci prijave boravište u Nišu ili Beogradu i na osnovu toga dobijaju dokumenta sa kojima dolaze u bolnicu. Svaki deseti pacijent je kosmetski Albanac u Kliničkom centru Niš u kojem gravitira 2,5 miliona ljudi. Najviše dolaze zbog terapije i zračenja. Oni koji ne mogu da završe papire, ne žale novac za lečenje.“, navode izvori iz niške bolnice.

“Imali smo političare koji su dobijali vize i građani dobijaju vize, nema zabrane…Problem je u tome što je Kosovo izolovano.“, priznao je Ramuš Haradinaj, tzv. premijer Kosova, objašnjavajući zašto ne može da poseti Veliku Britaniju i SAD, čak ni u svojstvu tzv. predsednika kosovske vlade.

Deset godina kasnije, slobodno se može reći, bar kada su kosmetski Albanci u pitanju, situacija je mnogo gora nego što je bila pre dvadeset i više godina, kada su Albanci sa KiM, ako ništa drugo, imali mogućnost da se zaposle u državnim institucijama, ali nisu znali šta je osiromašen uranijum od koga danas umiru njihova deca. Ne mogu nazad, jer su se i te kako zamerili Srbima, a ne mogu ni napred jer njihovi saveznici, SAD, prosto danas više nemaju vremena za kosmetske Albance, jer pobogu, kosmetski Albanci su odradili svoje kad je trebalo, odnosno davne 1999.godine, kad su im SAD obećale državu. No, danas su oni bolesni, izolovani i siromašni, a SAD nešto nemaju vremena za njih, već se bave drugim problemima. I možda je vreme da shvate da su bili samo produžena ruka SAD, ne i nešto više od toga, kao i da bi mnogo više dobili da su se dogovarali sa Srbima, naročito onima sa KiM sa kojima su odrastali, nego što su im u ime američkih interesa zabili nož u leđa; Ma koliko čudno zvučalo, vrlo je jednostavno-Srbi sa KiM su njihovi zemljaci, negde ih razumeju ili se trude da ih razumeju, dok su SAD  ništa drugo nego kolonijalna sila, robovlasnici, uzvišeni Zapad, koji nikada neće moći da razume komplikovane odnose naroda koji žive na Balkanu, no,  to ih ne sprečava da iste zloupotrebi, onda kada procene da je potrebno.

Mina Ćurčić

Vidovdan

 

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here