Владан Ракановић: Панк – повратак отписаних

Поделите:

У време одрастања, панк и рокенрол су били део идентитета генерације. Није се морало приватно слушати, али се морало идентификовати. Знати да наброји десетак познатих група, битне албуме, отпева неки стих. Енглески се учио на мала врата.

Генерације очева су се идентификовале са Чак Беријем, Елвисом, Битлсима…Моја генерација је била генерација хеви-металаца и панкера. По улицама и улазима су ницали бендови који нису имали ниједан музички инструмент и били су нека врста а-капела јер су сви били певачи. Инструменти су се имитирали препознатљивим млатарањем руку по ваздуху. Имена свог бенда (поносни оснивач и главни вокал) се не сећам, али имали смо локални хит „Хеј здраво, здраво“. Тај хит сем нас троје и наших родитеља нико други није чуо, али ми смо били бенд. За распад није крива никаква жена, нити свађа, него се распуст завршио, а нисмо баш били неки ђаци.

Лепо је било расти уз рокенрол. Са одрастањем расте и свест о неким стварима које иду уз рокенрол. Да рокенрол није само музика, већ начин живота. Није било друге него ући у панк. Бунт против естаблишмента, рушење система, излазак из колотечине у коју су рокери одавно упали. Бити рокер постало је део имиџа богатих и глупих. Невезано за саму музику, већ за стил. Принцеза Дајана се дружила са Елтоном Џоном, хеви металци се сликали за породичне магазине, музика је одлазила у неке баладе и укус бљутавости, некада дивљи британски рокери постајали краљичини витезови. Панк је био излаз.

На жалост, потпуно одсуство схватања панка као друштвеног феномена који може да ситем доведе до урушавања,  од некада првих виолина тог покрета, направио је безначајне трианглисте.

Многи и данас почетак краја Југославије не виде у националном бурету барута и потиснутим осветама из прошлости, већ у босанско-херцеговачком фолк рокенролу. Лепушани са мини валом и широким осмехом, потиснули су безобразног Бору Чорбу, чудног Предина, искреног Лангера, и све друге који нису потписали капитулацију. Од сладуњавих трубадура са Миљацке, до турбо-фолка и „Пинк“ генерације није био далек пут.

У време рокеровања и панкерисања, све што се зна долазило је из неколико музичких и тинејџерских магазина, као и са касета и плоча. Видео материјал није постојао готово никакав.

Много година касније са појавом интернета и јутјуба, оживеле су се младалачке године, овај пут уз оригиналне видео снимке. Гледајући Сида, Дед Кенедиз, Рамонсе… питам се како је могло све то да пропадне. Они су заправо популарност стицали не кроз музику, него кроз понашање. Кревељење у камере, потпуно одсуство сваког морала, инсистирање на голотињи и скаредностима. На шта вас све то подсећа?

На оно што је у овом времену медијски најпопуларније….Ријалити програми и „Грандовци“ (неки). Жуту штампу сада продаје оно што преносе из тих програма. Далеко да су они савремени панкери, али су преузели несвесно образац понашања. Безобразлук се продаје сјајно.

Последњих 30 година, бунтовницима у „рокенролу“ (који то није) сматрају се репери. Реално, труде се, али хемија која долази из често пута искрених стихова, није довољна за генерацијску идентификацију. Музика никад није била довољна, иначе би сви и данас остали на очевима као што су Бах, Бетовен и остала класичарска елита.

Рокенрол је можда умро, али панк никад није. Чекамо само неког новог професора Чонту или Вишоза, који ће господина Миломира да усред емисије попрска вискијем, или се скине пред Скупштином. Нема магазина који неће за то платити сувим златом, а са магазином ето опет и генерацијског јединства. За неке веће промене… И краљица Елизабета ће једном умрети, а Трамп неће бити на власти…Србија Über Alles.

Владан Ракановић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here