„Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“ Vaskrs u Ravanici

hdr
Podelite:

Autor – Nataša Miljević (uvodni tekst i foto)

,,Čitajte svoju istoriju kako valja i videćete sav je zakon Božiji urezan u njoj“ – Sveti vladika Nikolaj Velimirović

Vaskrs u ravanici – divnom manastiru gde leži netruležno telo velikog Svetog cara Lazara nama na ponos, ali i kao opomena na zavet, taj najveći, kosovski, je Vaskrs koji obavezuje, ispunjava svakog posetioca nekom posebnom setom, a potom i strahopoštovanjem i nadahnjuje uzvišenošću koja nije od ovoga sveta, već od onog Nebeskog, kome je naš Sveti car jedino i težio.

Vaskrs je za Srbe radost nad radostima i praznik nad praznicima, kada svi duše ispunjavamo ljubavlju prema bližnjem i Bogu, darujući Vaskršnja jaja jedni drugima kao znak sećanja na vaskrslog Gospoda i najvažniji razlog njegovog bitisanja ovde sa nama i radi nas – pobedu nad smrću, nad tamom sveukupnom, pobedu jedine Istine. A onaj drugi srpski Vaskrs – Vidovdan, za Srbe je dan sećanja na sve Svete ratnike postradale za Veru i Otačastvo, dan kada naša Sveta crkva vrši parastose kosovskim junacima stradalim na Gazimestanu u velikom i strašnom Kosovskom boju, na kome je kao opomena svim izdajnicima uklesana Kosovska ili Lazareva kletva sa stihovima:

Ko je Srbin i srbskoga roda,
I od srbske krvi i kolena, 
A ne došo u boj na Kosovo, 
Ne imao od srca poroda, 
Ni muškoga ni devojačkoga, 
Od srca mu ništa ne rodilo, 
Rujno vino ni pšenica bjela, 
Rđom kapo dok mu je kolena.“

hdr

Puni tekst Kletve iz narodne pesme Stefan Musić (Srpske junačke pjesme, sabrao Rajko Petrov Nogo, BIGZ, s. 147):

O svim Vaskrsima i Vidovdanima našeg naroda, o svim stradalima za Srbiju i Gospoda tokom mnogih vekova, pored Svetog Cara Lazara, govore i sve borbe Svetih Nemanjića, sve zadužbine Svetih vladara i Ljubostinja kao kruna – neprežalni vapaj carice Milice nad životima najboljih srpskih sinova… svi srpski junaci rasuti po grobovima napaćene zemlje, tokom svih ratova za oslobođenje od ovog ili onog zavojevača ili tiranina kojih je uvek bivalo i biće. Vidovdan je i dan kada se sećamo Gavrila Principa, Prvog svetskog rata i svih drugih Gazimestana od nastanka ovog naroda. Simbolika ovog velikog dana je razmatrana u mnogo beseda, tekstova i dela. Ono što najviše zbunjuje ljude koji nisu Srbi je činjenica da slavimo dan kada smo izgubili bitku na Kosovu, kao poslednji bedem odbrane Evrope od najezde Osmanlijskog carstva.Ali mi Srbi znamo da je taj dan pobeda – Lazareva pobeda – kako divno reče Sveti vladika Nikolaj, dan kada je prvi među Srbima dao glavu zarad Carstva Nebeskog, izabravši opet i opet krst umesto polumeseca, kao jedini mogući način življenja, ostavivši takav zavet za sva buduća pokolenja, a kletvu za one koji ga prekrše.

U nastavku teksta, ilustrovanog fotografijama manastira Ravanica koji sam posetila ovih dana, sada leže mošti velikog Lazara, koje posle mnogih putešestvija i pokušaja krađe ili uništavanja, počivaju u tom manastiru za poklonjenja i celivanja vernom narodu i svedoče svojom netruležnošću i isceljenjima o nebeskom sjaju velikog Svetitelja. Pominjemo ga na Svakoj Svetoj Liturgiji, kao velikomučenika i u kratkom žitiju našeg vladara i opasci o tajni Kosova, Marka S.Markovića i divnoj besedi „Lazareva pobeda“ Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, izgovorenoj baš ovde, u manastiru Ravanica predratne 1939.g., vidimo, osećamo i znamo šta je Lazar za nas. I kakva je njegova pobeda. I od koje vrste.

hdr

Jedan od izuzetnih nacionalnih pregalaca u rasejanju i propovednik Kosovskog zaveta, Marko S. Marković kaže: „Uspomena na Kosovo je neki osveštani bol, nešto što iz daljina obasjava svojim veličanstvom i ujedno ispunjava grudi neizrecivom nadom. (…) Sam pomen toga imena dovoljan je da Srbina potrese do dna duše. (…) Postoji tajna Kosova. Čitava srpska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu. Uvek će nam tu nešto ostati zagonetno. Kosovo nije naša religija, ali je jedna velika misterija koja se nakalemila na tu religiju. Kosovo nije sinonim pravoslavlja, a opet se srpsko pravoslavlje ne bi bez njega moglo zamisliti. Kosovo nije sva srpska istorija, a ipak je središte te istorije, bez koga ona ne bi dobila svoj cilj i smisao.“ (Marko S. Marković, Tajna Kosova, Zadužbina „Nikolaj Velimirović i Justin Popović“, Srbinje – Valjevo – Beograd – Minhen 1998. s. 7 i 8) – izvor srpskilist.net

Žitije Svetog cara Lazara Hrebeljanovića

Ovaj velikomučenik i ugodnik Božiji, car Lazar rodio se 1329. godine u gradu Prilepu. Još kao dete bio je blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitavan je u hrišćanskoj veri i pobožnosti. I kao takav od Boga dobi mnoge darove, koje umnoži, te tako darovit privuče na sebe pažnju careva i bi uzet na dvor cara Dušana, gde postade slavan i uvažavan od svih zbog svoje čestitosti, viteštva i pobožnosti. Oženi se carevom rođakom, Milicom, kćerkom kneza Vratka, koja je bila od loze Nemanjića. Godine 1353, bi mu dato dostojanstvo kneza.

              Blagočestivi gospodar Srpski, Lazar bio je veoma Hristoljubiv i tu svoju ljubav ispoljavao je prema Crkvi Božijoj. Njegova najveća briga je bila da izmiri Srpsku i Carigradsku Patrijaršiju. Kao izaslanika Carigradskom patrijarhu poslao je monaha Neaniju, da ga zamoli da sa Srba skine prokletstvo (anatemu), što bi i učinjeno. Borio se ovaj ugodnik Božiji protiv Turske najezde i u sukobu, koji se odigrao 15 juna (28. juna po novom kalendaru) 1 3 8 9. godine protiv Turskog cara Murata bi posečen. Telo mu je preneto i sahranjeno u njegovoj zadužbini, manastiru Ravanici (kod Ćuprije), a zatim preneto u Ravanicu (Sremsku), odakle je 1942 godine preneto u Sabornu Crkvu u Beogradu. Sada se njegove svete i čudotvorne mošti nalaze u manastiru Ravanica kod Ćuprije, gde se dešavaju mnoga čudesa i isceljenja bolesnih i ubogih. Svima onima koji mu se sa iskrenom molitvom obrate on pomaže.
Za vreme svog života obnovio je manastir Hilandar i Gornjak, podigao manastir Ravanicu i Lazaricu i mnoge druge crkve i manastire.



              S pravom možemo reći da Svetosavski svenarodni ideal i program: „Sve za Hrista – Hrista ni za šta“ niko nije u potpunosti ostvario kao sveti car Lazar. On je to ostvario opredelivši se za carstvo nebesko i prinevši sebe za kosovsku žrtvu i sa sobom sav narod Srpski. Učinio je to iz čisto Jevanđelskih razloga što i sama pesma kaže:

Zemaljsko je za malena carstvo,
a nebesko uvek i doveka
„.

Tropar (glas 3):

Krasotu vozželjev slavi Božija, vo zemnjej tomu blagougodil jesi, i poručenij ti talant dobrje vozdjelav usugubil jesi, o njemže i podvizavsja do krove, otonjuduže i mzdu boljeznej tvojih jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga, jegože moli spastisja pojuščim tja Lazare.

Lazareva pobeda – beseda Svetog vladike Nikolaja Velimirovića
Manastir Ravanica, 1389-1939.

Ko čuva život svoj izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga. (Mat. 10, 29).

Tajanstvena knjiga iz Jerusalima podnosi se na potpis svakome od nas, draga braćo, svakoga dana kroz celo zemno vreme. Pri tom nam se stavljaju uvek dva lista na izbor. Na jednome listu ispisano je nebesno carstvo Hristovo; na drugome je ispisano zemaljsko carstvo Iroda, Pilata, i ostalih čije je ime Legion.
Svako ima da se opredeli slobodno i svesno. Ili poći kroz dug i zagušljiv tunel cvetnom polju, gde sunce ne zahodi; ili pak kroz kratki perivoj u sumporni tunel, gde vekovni sunčevi zraci ne nazivaju dobro jutro. Kratkovidi i malodušni lakomo potpisuju ovaj drugi list, privolevajući se carstvu zemaljskome. Oni se boje carstva nebeskoga jer ne mogu da mu dogledaju početak, a hvataju se carstva zemaljskoga, jer ne mogu da mu dogledaju kraj. Gle, opasnost često navlači masku prijateljskog osmeha. Mališan, ostavljen u zelenom polju sa zelenim jezerom, u pogibelji je, jer ne vidi dva zelenila no jedno, niti vidi granicu i razliku među njima. Slast i njen ponor obučeni su u isto ruho. Zato se slast čini neukom oku nedogledno duga. Purpur zemaljske slave i požar ove – sve purpur za lakomoga.
Šta znači privoleti se carstvu zemaljskom? Znači povesti se za trenutnom ugodnošću tela a protiv principa duha. Pas ne bi nikad došao u dvoumicu, kome carstvu da se privoli, jer kod psa nema toga principa duha. Vo će produžiti da pije vodu na reci, u kojoj se njegov čoban davi. Jer treba poznavati carstvo nebesno pa osetiti struju užasa pri davljenju svoga dobrotvora i priteći mu u pomoć.
Prijatelj carstva zemaljskoga ceni samo brze uspehe, koji su za njega u toliko veći ukoliko su jeftinije zadobijeni. On prodaje nebo za zemlju, celo pravo nasledstva za čanak sočiva. On je pristalica „očiglednih“ teorija, podržavalac moćnih i vlasnih. On ne spušta svoj hladan prst u tuđ pakao, niti ikad obrće svoje usne od punog pehara osmehnute sreće. Za njega nebo i zemlja jesu – zemlja, telo i duša – telo, večnost i trenutak – trenutak.
Nisu potrebni krupni istorijski događaji, da bi jedan smrtan čovek dobio priliku da se odluči za jedno ili drugo carstvo. Svaki beli dan je jedan veliki datum u borbi ta dva carstva. Vrši li se danas nasilje nad tvojim susedom, knjiga je otvorena na tvom kolenu, i sveti knjigonoša očekuje odgovor. Okreneš li ti svoje oči na drugu stranu, i pustiš nasilje da se izvrši i prevrši, ti si već time dao odgovor – privoleo si se carstvu zemaljskome. I tvoj sused će poginuti od nasilnika, i dom će njegov biti spaljen, i ti ćeš naslediti imanje njegovo. No duša tvoja neće deliti ugodnost od toga sa telom tvojim: ona će osećati tamničku teskobu i muku. Pobeda tvoja biće Muratova a ne Lazareva.
Desi li se pak, da se duša tvoja ustremi u odbranu pravde, ostavljene od sviju, mršave i ismejane, – time si se privoleo carstvu nebeskome. No time si svesno kročio na put opasnosti, žrtve i muke. Bićeš i ti ostavljen, izmršavljen i ismejan. I izgubićeš bogatstvo i zdravlje pravde radi. I izgubićeš počasti i prijateljstva, pa lako i život. Tada će gonioci pravde prigrabiti tvoj dom i tvoje imanje i smejaće se, gozbeći se za tvojom trpezom, govoreći: Gde je sad onaj što voli više carstvo nebesko nego zemaljsko? No usred njihove gozbe zasjaće iznenadno tvoja pravda, kao munja iz pramena magle. I grom će se srušiti pred noge voditelja pravde. I u tom trenutku tanjir se ponovo okreće i postavlja pravilno: oni gube sve, koji su mislili da su dobili sve, a ti dobijaš sve, jer si u očima sveta bio izgubio sve. I pobeda tvoja biće slična pobedi cara Lazara, čiji se tanjir sreće evo odlučno okrenuo i postavio pravilno tek u naše dane, posle pet stotina i pedeset godina.
Pre pet stotina i pedeset godina Lazar se privoleo carstvu nebeskome, što će reći: stao uz Hrista i Njegov časni krst, i izgubio i carstvo i glavu. Svet je mislio, da je Lazar pretrpeo nečuven poraz i da je narod srpski slomljen za vazda. Tako se cenila stvar spolja. No iznutra stvar je zadržala jedan nevidljivi sjaj, nikad ne zamagljen.
Videći i ceneći stvar iznutra, iz duha, proročki genije narodni, opisav strašni pad i propast, završava ovim neočekivanim rečima:


„Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno“.


Naime, dostojna žrtva prineta je bila za dostojnu stvar. Hristu se žrtvovalo sve. Narod je verovao, da niti je podneta žrtva mogla biti tražena i uzeta vasionom uzalud, niti pak da se krst Hristov, kojim su se osenili vojnici Lazarevi, da slomiti ma od kakve sile u svetu. Zato se mrtva glava Lazareva zasijala na Kosovu polju većma nego sjajna pobeda Bajazitova.
No gle, koliko se tek danas sija pobeda Lazareva!
Na nju se čekalo i za nju se stradalo pet stotina godina. Da je pre došla bila bi manje sjajna i manje slatka. Gle, pravda ne stari u grobu, no podmlađuje se. Što duže zakopana, sve se ponosnije i elegantnije diže. Zaista, važno je što je pobeda Lazarevog naroda došla, no još je važnije, da je narod verovao u pobedu i očekivao je pet vekova. Šta bi rekao na ovo onaj od vas, ko čeka pet dana na pobedu svoje pravde, i šestog dana izgubi veru i u svoju pobedu i ceo svet? A gle ovde jedan narod čeka sa verom kao stena ne pet dana no pet tamnih noći, svaka duga po stotinu godina!
I ne samo čeka. No čekajući slavi dan Kosovske propasti kao svoj najveći narodni dan! Ovo je tajna najveća u našoj istoriji, u koju stranci ne proniču. Jer drugi narodi obično slave dane svojih pobeda kao svoje narodne dane. I pitaju se u čudu otkuda to, da Srbi slave dan svog velikog poraza kao svoj „glavni“ narodni dan u godini?
No ako se stranci čude, ne treba vi da se čudite, jer vi treba da znate. Treba da znate, – i to znanje deci svojoj da kazujete, – da slaveći Vidovdan vi ste vazda slavili ne poraz no pobedu Lazarevu, Gle, uvek je pobedio onaj, ko se žrtvuje za jedan svetao ideal. Jedan spartanski kralj pao je sa trista drugova u borbi za otadžbinu. Neprijatelj je prešao preko njegova mrtva tela. Pa ipak se pad toga kraća kroz vekove isticao ne kao uzorit poraz no kao uzorita pobeda.


Ako vi ubijete nekoga, ko ima više prava od vas, vi ga niste ubili no 
proslavili. Ubijanjem njega vi ste samo usporili svoju propast i njegov trijumf. Lazareva vojska borila se za odbranu Hrišćanstva, za odbranu Otadžbine, za odbranu Balkana. Muratova vojska borila se za nametanje gospodarstva, za nametanje jarma i ćutanja. Ima li i malo sumnje, čiji je cilj borbe i smisao muke bio praviji? Kako je onda Lazar mogao biti pobeđen? Ne, on nije ni bio pobeđen. Njegova krvava glava kotrljajući se po Kosovu ispisala je smrtnu presudu tobožnjim pobediocima. Zaista, nikada smrt ne opravdava svoje postojanje u tolikoj meri, niti pokazuje toliko lepote i plemenitosti u sebi kao u trenutku kada prima u svoja naručja čoveka kao žrtvu za nešto više od njegovog malenog života. Smrt tada gubi svoju žaoku, cepa svoj tamni veo, i izjednačava se sa životom. Ovim se dodiruje glavni nerv hrišćanske religije.
Gle, hrišćanska religija se doživljuje i doživljena samo postaje razumljiva. Rekao je Gospod: 
„Ko čuva život svoj, izgubiće ga, ko izgubi život svoj, Mene radi, sačuvaće ga“. – Ko može ovo razumeti sem onoga, koji je u stanju ovo doživeti, preživeti? Nije li ova tajna jevanđelska, jedna od najdubljih i najplemenitijih, doživljena i posvedočena našim narodom kroz istoriju od Kosova do danas? Nije li narod Lazarev onda izgubio svoj zemaljski život, koji mu se u naše dane otvara? A da je onda narod Lazarev zažalio za svojim smrtnim životom; da je sijao krst Hristov – da budu zgaženi bez odbrane – strašno je i pomisliti! – Narod bi taj odavno ugnjileo u svojoj slabosti i ništavilu i izgubio bi do sada oba carstva, i oba života. No Lazarev narod je razumeo onda knjigu jerusalimsku, svetu knjigu sudbe, kao što ju je razumeo i njegov vladar i, privolevši se carstvu najviših ideala, odneo je besmrtnu pobedu stradanjem i smrću svojom.
Poklonimo se, zato, žrtvi, svetoga Lazara. Njegovo privolenje carstvu nebeskome znači celu jednu religiju.

hdr


Ta religija Lazareva danas je potrebna narodu kao i uvek. Jer gle, ona znači, da sa Hristom dolazi i pobeda.
Ona znači, da nema suviše velike žrtve za pravdu Božju.
Znači još, da je i sada, kao i u početku, pred našom slobodnom i ujedinjenom nacijom otvorena knjiga, koja dolazi s neba kroz Jerusalim, sa večito istim pitanjem, koje ide s tutnjem kroz sve dane svetske istorije:


„Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu zemaljskome,
ili voliš carstvu nebeskome?“


Čitajte svoju istoriju kako valja, i videćete sav je zakon Božiji urezan u njoj. Krupnim slovima, kao ognjenim kedrima, piše Gospod zakon svoj, da bi ga i malo pismeni u duhu mogli čitati. On ga je napisao i zapečatio jednom u Svetom Pismu, no On je neumoran u ponavljanju svoga zakona u životu svakoga naroda.
Budnim okom pratiće nebesne sile život naš u slobodi, za koji ste se toliko molili.
Vosprenite duhom dakle, i ne zagnjurujte dušu svoju u zemaljsko carstvo. Gle, sloboda nikada ne znači zemaljsko carstvo no nebesko. Sloboda je retki gost iz drugog sveta a ne stalni žitelj ovoga sveta. Kao krilati anđeo, providan i nežan kao etar, i moćan i životvoran kao etar, sloboda na krilima doleće u goste, na krilima se drži među nama, i na krilima odleće u – drugi svet.
Sazidana od kostiju mučenika i velikomučenika, ova zemlja treba da postane tvrđava Božija, u kojoj će se ime Božije slaviti i blagosiljati i mislima, i rečima, i delima. Neka bi na svim kapijama ove tvrđave, i u svima dušama njenih obitatelja, bila upisana ognjena reč prorokova:
„Gospod je snaga moja i pjesma moja!“
Digni se, carski narode, na visinu carstva nebeskoga, gde istina, svetost i dobrota blistaju.
Odagnaj greh od sebe kao što zmiju otkloniš od mladenca. Jer ako si do sada pravdao grehe svoje robovanjem, čime ćeš ih od sada pravdati?
Neka sa ropskim vremenom odu u nepovrat i poslednji ostaci ropske duše.
Da bi opet došla do svoga prava carska duša Lazareva koja svetlom liku Hristovome prinosi sve na žrtvu i od Njega prima svoj najlepši sjaj.
Da bi oni, koji dođu da sude i pevaju o vama i delima vašim, mogli reći isto ono što je rečeno o svetom Caru i njegovom narodu:
„Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno“.

(izvor – svetosavlje.org)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here