A bukvalno do juče, do trenutka kada su okrenuli ledja svojim pristalicama - ljudima koji su im omogućili da premaše izborni cenzus i udju u parlament, Dačić, Mrkonjić, Obradović i ostali iz redova bivših socijalista, svakodnevno su se putem izjava i programskih opredeljenja kleli kako će poštovati želje i htenja svojih birača. Ispostavilo se, medjutim, ne samo da ih nisu ispoštovali, već su, stupanjem u koaliciju sa sa Demokratskom strankom, G-17, SPO i ostalim pripepcima Demokratske stranke, jednostavno namagarčili svoje pristalice.

Данас се покушава да се поново ревитализује натегнута подела на десну и леву Србију, по којој би прва била на бини и око бине на Тргу Републике на протесту против хапшења Караџића, а ова друга би била она која је Караџића ухапсила или то хапшење подржава. Повод за митинг нам говори како је подела лево–десно превазиђена. Уместо те вештачке поделе ближа истини је подела по питањима Хага, НАТО-а и ЕУ. Тако би било примереније поделити странке на оне прохашке и антихашке оријентације, на пронатовске и антинатовске.

Грађани су гласали, власт је формирана на свим нивоима и сада је очигледно ко су добитници, а ко губитници избора одржаних 11. маја. А ако некоме то ипак није јасно, нека погледа из којих странака људи одлазе. Вероватно најзначајнији међу онима који су отишли из Демократске странке Србије, јесу тројица чланова београдског одбора, Владимир Тодић, Влада Добросављевић и Иван Марков. Кажу, због неслагања с политиком странке.Тројица сада бивших чланова Коштуничине странке нису се изјашњавала да ли ће потражити друге партије које би биле више у складу са њиховим политичким уверењима. Пракса говори да велики број оних који оду из једне заврше у другој странци. Што из уверења, што због неке конкретне личне користи. Или, због уверења да ће имати личну корист.

Након трагичних догађаја током 90-тих, данас још мање можемо да схватимо шта такозвана међународна заједница тражи од нас. Слично мишљење имају и неутрални посматрачи као што је пољски професор Броњислав Лаговски. На пример, он тврди: "да су и даље остали нејасни циљеви америчког напада на Југославију".[1] Дакле, положај српског народа се није поправио, без обзира на све уступке (који су изазвали велике потресе унутар Србије). Зашто је тако, зашто српском народу још увек није призната ни основна равноправност са суседним народима?

Трговина делом државне територије, није најбољи начин за обезбеђивање њеног адекватног учешћа у данашњим интеграцијама.  Како ствари сада стоје, постоји реална опасност да приступање Србије Партнерству за мир,  њено касније евентуално прикључивање ЕУ а онда, једног дана и НАТО-у, што је све врло дуг и крајње неизвестан процес, значи ништа друго до амалгамизацију тренутно постојећег стања на терену, са којим српска страна у целини не може да буде задовољна јер иде комплетно на њену штету.

На крају, молим Вас цијењени професоре, да својом мудрошћу, а она се стиче само годинама, утичете на све оне који у овом моменту мисле да ће се осветити својим дојучерашњим саборцима, са којима су јели и пили, друговали и трговали, стварањем неке нове партије и преузети заставу СПС-а. Цијела српска историја је проткана осветама и завјерама од Немањића до данас. СКЈ био је завајереничка партија, а и садашње водеће ДОСОВЕ ништа нису боље, зато би требало, понављам, прекинути са оснивањем нових партија (распустити постојеће) ујединити се и организовати на другим и другачијим основама, ради спашавања српског националног бића и Србије, која ће ускоро бити сведена на Београдски пашалук.

Зато актуелна власт понижене и окупиране Србије показује главну карактеристику људи поданичког, рајетинског, менталитета. Што више мораш да се додвораваш и понижаваш пред страним газдама, то више сопствени народ тлачиш. А сада мало подсећања ради пар дефиниција. Издаја је свесно и намерно деловање против сопствене земље и њених интереса као и њеног уставног и правног поретка, а велеиздаја је то исто чињење и када се оно обавља по налогу неке друге земље и за њене интересе. На жалост многи наши политичари су прешли границу отвореног деловања против интереса сопствене земље. Верујемо да ни један народ у Европи нема такву сервилну и поданичку према западу елиту. Догод ми будемо имали такву елиту и такву владу Србија неће моћи бити слободна.

Trebalo je da svuda organizujete ljude koji će okupirati vitalne centre, da proglasite kraj pobeđenih političara koji neće da se sklone s vlasti, a zatim da obrazujete Konstitutivnu skupštinu i obnovite narodnu vojsku. Nije dovoljno biti rodoljub samo u toku izbora i izborne kampanje. Šefovi omladinskih patriotskih pokreta, na primer, dobri su momci, ali ne poznaju dovoljno tehnike agitacije, propagande i delovanja na mase. Nije dovoljno samo sećati se heroja iz prošlosti, jer svaki novi dan nosi svoje heroje. Obrazujte opštenarodni oslobodilački i socijalni pokret koji će delovati i izvan Parlamenta. Nastankom Parlamenta ne iscrpljuju se svi načini ljudske političke borbe, pogotovo u društvu koje je korumpirano kao vaše. Vama je danas neophodna prava nacionalna avangarda koja će izvesti društvenu, socijalnu i kontinentalnu revoluciju. Za takve velike istorijske preokrete, ubeđen sam da imate snage! I oni će se dogoditi.

Зато се они с правом придржавају већ опробаног правила - да у својој „лабораторији" виртуелне стварности морају прогресивно умножавати стално нова „теоријска открића и иновације", како би их непрекидно представљали јавности на, за тако нешто, увек отвореним и припремним „независним медијима". При томе су потпуно свесни чињенице да обичан свет и не зна да је све могуће, да оно што мисли да постоји заправо не постоји, и обрнуто. Уосталом, још давно је Жозеф де Местр - тај „Волтер реакције" на француску просветитељску револуцију - луцидно приметио да управо „револуционарна пракса" (читај: екстремно идеолошка) својим бруталним поступцима руши и разара све вредности које су јој биле водиље и на које се позива - а то су слобода, једнакост и права човека. Не звучи ли то, заправо, пророчки данас?

Био сам у многим земљама свијета. Присуствовао сам разним манифестацијама. У католичким земљама, као Аргентини, Мексику, Бразилу, Словачкој, шефови држава или влада позивали су на разне црквене датуме и мисе. Сви смо се крстили у божјим храмовима, без обзира што је било и једних и других и трећих и четвртих вјероисповијети. Културан и васпитан човјек тако и треба да се понаша. Шта би било на великим стадионима да се устане за вријеме интонирања једне химне, а не и за вријеме друге? То је било толико вулгарно да сам, на сву срећу само тога момента, пожалио што сам са породицом свио гнијездо у Сремским Карловцима.