Субверзивна моћ смеха заснива се на друкчијем сагледавању политичке идеје или личности. Уместо уважене и достојне слике они добијају унижени и обезвређени изглед и својства. Исмевају се политичке лажи, неиспуњавање обећања, изругују се политички лидери, догађаји, идеје и идеологије. Чешће је смех у политичком фолклору оружје стране која је слабија, али која добијајући нову снагу наслућује могућност да дође до већих права. Наравно не треба занемаривати бројне случајеве у којима власт интензивно користи хумор, сатиру и карикатуру, нарочито у ратним неприликама (нпр. немачки плакати на окупираним територијама током другог светског рата, комунистички плакати против богатих сељака у Совјетском Савезу после победе револуције, плакати СПС-а и ЈУЛ-а против опозиције током деведесетих година у Србији и сл.). Хумор маса које јачају има и утврђујуће и оснажујуће дејство на идентитет и кохезију групе која користи моћ смеха.

Како Б92 сазнаје дошло је до жестоких сукоба између српских побуњеника и регуларне турске војске код места Љубић, у близини Чачка. Рано јутрос 24. априла 1815. српске побуњеничке снаге на челу са Милошем Обреновићем и Лазаром Мутапом, напале су регуларну тусрску војску. Има погинулих на обе стране, а како Б92 сазнаје у борбама је погинуо и Танаско Рајић, Милошев војвода. Борбе прете да се распламсају и на друге крајеве Османског царства, побуњеници се позивају на 8. члан Букурешког мира, према коме би требало да имају унутрашњу самоуправу у зони београдског пашалука и добију амнестију за учешће у првој побуни против Турске.

Ђорђе Петровић – звани КАРАЂОРЂЕ, екстремни српски националиста, вођа хулигана, именован је за националистичког комаданта, и хулигани су ове 1804 године успоставили „Правитељствујући совјет“ (установу која је у директној вези са руским националистичким лидерима“), док је уставни акт чија је свечана деклерација под насловом „Српска слобода“ која представља непријатељски акт према мирном Османлијском Царству.

U srpskoj javnosti već su se čula poređenja Borisa Tadića sa filmskim likom Foresta Gampa za čiju je ulogu Tom Henks svojevremeno dobio Oskara. Neko bi mislio da se radi samo o paraleli Tadićevih glumačkih sposobnosti da, kao političar poznat po manekensko-marketinškom imidžu, vešto sebe u javnosti predstavlja kao dobroćudnog i naivnog momka iz komšiluka. Analogija je, zapravo, mnogo dublja i mnogo ozbiljnija. Naime i Boris i Forest su momci skromnih potencijala, sa nasleđenim talentom (Borisov fizički izgled, Forestove trkačke sposobnosti) i dobrog porodičnog vaspitanja. I jedan i drugi inkliniraju sportu i predstavljaju se kao ljudi sa sportskim srcem. Ali gde se negde doda, negde mora i da se oduzme. Sportsko srce najčešće povlači i sportski mozak. Ili što bi naš narod rekao više sreće nego pameti.

Da li su vodeći elektronski mediji i štampa naseli vojno-političkim komentatorima koji su po nalogu Bele kuće i Pentagona širili lažne, po zvaničnu politiku SAD povoljne ili rasterećujuće informacije?Ako je verovati vodećem američkom dnevniku „Njujork tajms”, odgovorilo bi se sa „da”. U udarnom članku jučerašnjeg izdanja list je optužio administraciju u Vašingtonu da je godinama, svesno, obmanjivala američku i svetski javnost, instrumentalizujući izveštavanje u korist zvanične politike SAD. U detaljima krcatom izveštaju, zasnovanom na preko osam hiljada pismenih dokumenata, njujorški dnevnik uperio je prst, pre svih, na TV koncern „Foks”, u vlasništvu medijskog magnata Ruperta Mardoka. Kao dalje saučesnike ili žrtve zvanične administracije, koje su uz „Foks” objavile najviše montiranih izveštaja, imenovane su TV ustanove Si-En-En, En- Bi-Si, potom, kao emitere odgovarajućih nadriinformacija, ali u nešto manjem obimu, Si-Bi-Es i Ej-Bi-Si.

Metro nije izgrađen u vreme njenog mandata jer se pametno usredsredila na manje projekte koji su doprineli da Beograd prvi put zasvetli punim sjajem i postane grad potpuno očišćen od seljaka i džibera koje je sve odmah potrpala u zatvore po unutrašnjosti. I na kraju, ono što svi znaji i po čemu je danas najpoznatija - ukinula je šajkaču i zamenila je šapoom s crtom.

Нисам имао нерава да проверавам како је Чавићево емитовање позитивне енергије по Србији одјекнуло код оног дела српске публике која сматра да је слика Адема Јашарија аутономни естетски предмет који је омалан сасвим безинтересно, тј без задње намере. Ипак, чак и код оног интелектуално поштенијег дела српског рес публикума, можда ће се јавити нека резерва у погледу Чавићевог поступка. У смислу: не треба мешати спорт и политику. Та идеја произилази из мита о Олимпијским играма у коме се укрштају кубертеновска помирљивост (важно је учестовати, мање важно победити) и олимпијски пацифизам по коме непријатељи, у време Игара, нису непријатељи.

Свему овоме додајмо и ништа мање значајну чињеницу да када год се помињу Срби као колективитет у неком социолошком смислу, као покривалица на екранима иду слике особа које се опијају ракијом и мноштва прасића који се окрећу на ражњу. Овај манир данас готово да је (под притиском ЕУ) превазиђен и на самом ХТВ-у. Додајмо и то да се и Русија и Руси помињу доста често, такође по правилу у негативном контексту, углавном према хладноратовским стереотипима извештавања неких западних медија о овој теми. Данас, на почетку двадесет и првог века у динамичном и Стално мењајућем свету данашњице, са све израженијом тежњим за универзалном доминацијом (посебно појединих) великих сила, један од пресудних атрибута очувања идентитета, независности и слободе уопште јесте медијска сувереност. Да ли смемо да дозволимо да након више од три милиона мртвих у претходном веку будемо учени да смо криви од стране оних који су семе зла и посејали и брижљиво неговали!? Хоће ли на наше очи да правећи нас лудим наставе са растакањем културног и духовног бића нашег народа!? НЕ, НИ ТРЕНУТКА ВИШЕ! Предуго смо намицали омчу сами себи око врата!

Поздрављам га. Сам по себи његов потез нема било какву политичку димензију. Замислите америчког пливача који носи мајицу са натписом „Њујорк је Америка", или немачког са натписом „Баварска је Немачка". Да ли би то била „политичка манифестација"? Наравно да не би.Оно што чини да је натпис „Косово је Србија" „политичка манифестација" јесте чињеница да је Космет отет Србији од стране САД и Европске уније и да се, а то је најважније, српски народ не мири са тим! Да је Чавић носио мајицу са натписом „Косово није Србија", он би постао „херој" Запада, као што су за њих „хероји" битанге са домаће политичке сцене које су спремне да потпишу диктат Америке и Европске уније о отцепљењу Космета од матице Србије - за шаку долара или евра.

Упркос деликатном историјском тренутку у коме се налазимо и крајњој непримерености сваке врсте бестидне забаве, поново започиње циклус свакодневне медијске тортуре и идиотизације, слома моралних вредности и потпуног укидања приватности и интиме. Фамозне велике медијске звезде, које само по основу отворене бестидности могу бити третиране као „веома важне личности“, нису се зауставиле ни пред Косовом. За њих не постоји нити једна светиња коју поштују, и све су спремни да подреде својој каријери, новцу и слави. Но, они имају право на слободу избора. Међутим, проблем је у примеру који се даје младима на овај начин и упакованом медијском сервирању оваквих примера.