Hrvatski nadbiskup, pod čijim su nadbiskupovanjem izvršena duhovna i fizička staradalaštva srpskoga naroda, kojima nema ravnih u istoriji čovečanstva, mora zajedno sa čitavim ustaškim sistemom znati, da su sve kulise ispred crnog zagrebačkog jezuitizma dignute. Digli su ih pored ostaloga oni odrezani jezici i iskopane srpske oči, sa kojima su zakićeni ustaši-Hrvati poput stanovnika prašume izvodili divljačke igre ulicama gradova „Nezavisne Hrvatske".
Ako međutim, još neko u ustaškoj Hrvatskoj veruje da se uništenjem materije u srpskim zemljama zapadno od Drine i severno od Save može zatrti i srpski duh, taj ne zna, da su Srbi veličinom žrtava gomilali duhovni kapital. Taj i ne sluti, da će Hrvatska Srbima biti drugo Kosovo, na čijem će se kultu uzdići hram srpskog narodnog preporoda!
«Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво». (Речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919. године) Велико се одражава у малом. Јуначка и славна Србија, која је сада постала велика држава, нашла је свој одраз у омањој војној честици под називом Добровољачки пук Срба, Хрвата и Словенаца «Мајор Благотић». Витешки дух, обавезујући на пружање помоћи ближњем у тренутку опасности, није напустио Србе које је судбина одвела у далек и непредусретљив Сибир.
Knjiga Hrvati u svetlu istorijske istine, autora Psunjskog, za kojega skoro sa sigurnošću možemo tvrditi, da je to bio Veliša Raičević, dolazi među slovenačke čitaoce baš u pravom trenutku, u doba približavanja susedne Hrvatske evropskoj uniji demokratskih država, a gde po mojem uverenju nikako ne spada. Bar ne za onoliko vreme, dokle se ne razjasne i isprave istorijske laži i krivice kako prema srpskom, tako prema slovenačkom narodu. Uveren sam, da će se s mojim stanovištem složiti većina onih, koji knjigu budu pročitali. Knjiga je sigurno nastajala dosta dugo, a odštampana je bila u Beogradu marta 1944., nešto pre oslobođenja grada. Gestapo, tajna policija nemačkoga rajha je, izvesno zbog izdaje, upala u štampariju u kojoj je bila knjiga štampana, i zaplenila skoro celokupan tiraž. Nemci nisu želeli da se otkrije istina o istoriji Srba i lažljivosti Hrvata u njihovom falsifikovanju istorije.
Ствар је у томе, како и Хорстенауов дневник показује, да је претежни део немачких високих официра имао негативан став према Адолфу Хитлеру, и то не зато што је био освајач, него што је очајно лоше командовао војском. Хитлер је с једне стране био војни лаик, а с друге стране знао је да ''полуди од беса''. У једној таквој прилици, примера ради, сменио је кључне генерале Врховне команде, Варлимонта и Јодла, мада није било њихове кривице у случају који Хорстенау описује. Ускоро их је вратио, као и једног мајора који је заиста био крив, што је Хорстенау прокоментарисао речима: ''Да ли је све то нормално?'' (165-166). Поред осталог, Хитлер је поништавао планове Верховне команде за операције на Источном фронту. Онда су јединице распоређиване по његовим налозима и следила је катастрофа за катастрофом.
Најпоносније име које се могло дати Србину је – Крајишник. Висок, прав,граничар, храбар и помало лукав, Крајишник је симбол српске ратничке традиције. Крајишницима су се називали најхрабрији ратници, од којих је изграђена духовна, права аристократија. Породице које су добиле своје звање не иметком или сродством, већ које су га крвљу откупиле, а таква титула је вечна.
Свети Мученик Цар Лазар, његови живот и дело може да буде значајан и за остале православне народе, у ери глобализације. Зашто? Просто зато што су све православне земље у истој опасности, а опасност је велика, јер се поводећи за материјалистичким вредностима Европеможемо изгубити нашу православну духовност. Изгубимо ли православну духовност због европског материјализма онда смо се одлучили за царство земаљско које је пролазно, а изгубићемо царство вечно на небесима.
Читао сам разне књиге о Другом светском рату, али књига Боривоја М. Карапанџића ''Грађански рат у Србији 1941-1945'' (Нова искра, Београд, 1993), стварно је нешто посебно. Аутор, који је током рата био љотићевац, описао је своје саборце још боље него комунисти своје. Похвално се изражава и о комунистима - у смислу да су способни, организовани, и сл. - док је опис Дражиних четника далеко од сваке комунистичке књиге коју сам прочитао, а прочитао сам их много. Четници су, просто, чудо једно, толико велико, да ми се чини како неко неутралан неће поверовати да је уопште могуће да је могла постојати нека баш толико лоша формација. Наравно, аутор се не замара документима и сличним којештаријама. Он све зна, а откуд зна, то је тајна.
Ујесен 1943. године Дража је тражио да се из Лондона у земљу пренесу још два министарства - поред Министарство војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, коме је он стајао на челу - али јачање југословенске владе косило се са британским плановима. Лондон се већ увелико спремао да потпуно уништи легалну југословенску владу, како би њена овлашћења пренео на нелегитимне комунистичке органе. Др Божидар Пурић и други српски министри пружали су жесток отпор, па се ствар отегла. Радиограмом од 4. априла 1944. године Пурић је упозорио Дражу да њихов отпор по кључном питању - а то је било смењивање Драже са положаја војног министра- ускоро може бити сломљен.
Пољубили су се. Затим образовали круг, клечећи један крај другог, загрљени као у колу. Мали Денко је запалио фитиљ... Страшан тресак, камен и дим разнели су самртно коло комитско. Турци их, живе, неће ухватити...Одела влажног, натопљеног росом у провидној јутарњој магли, седам четника пробуђених свитањем лено је протезало уморне удове. Сваку ноћ су на другоме планинском врху преноћиште тражили. Потере дигнуте још од Челопечке битке непрекидно су кроз шуме пролазиле. Сам са четом у Пчињи, млади војвода Петко Илић увек им је вешто измицао. Склонио се сада у шуму козјачку више Светог Оца Прохора, задовољан што је јуче и прекјуче и сваког дана од како је Саватије оставио да чету води, срећно избегао аскерима.
Али, молим вас још оволико:
кад моји синови одрасту, осветите им се људи, додијавајући им онако исто као и
ја вама што сам додијавао, ако вам се чини да се више старају за благо или за
што друго него ли за врлину. И ако буду сматрали да су нешто, а нису ништа,
корите их као што сам ја вас корио што се не брину за оно за што треба, и што
мисле да су нешто, а не ваљају ништа. И ако будете тако радили,, онда сам од
вас доживео пуну правду, и ја сам и моји синови.
Пољубили су се. Затим образовали круг, клечећи један крај другог, загрљени као у колу. Мали Денко је запалио фитиљ... Страшан тресак, камен и дим разнели су самртно коло комитско. Турци их, живе, неће ухватити...Одела влажног, натопљеног росом у провидној јутарњој магли, седам четника пробуђених свитањем лено је протезало уморне удове. Сваку ноћ су на другоме планинском врху преноћиште тражили. Потере дигнуте још од Челопечке битке непрекидно су кроз шуме пролазиле. Сам са четом у Пчињи, млади војвода Петко Илић увек им је вешто измицао. Склонио се сада у шуму козјачку више Светог Оца Прохора, задовољан што је јуче и прекјуче и сваког дана од како је Саватије оставио да чету води, срећно избегао аскерима. 
