Александар Ламброс: Нервирајте муслимане, подржите Израел!

Поделите:

Године 2015. Уједињене Нације донеле су 20 резолуција против Израела. Исте године укупно три резолуције донете су против земаља које чине остатак света. Савет за људска права при УН (United Nations Human Rights Council) сваке године осуди Израел више него све друге земље чланице УН заједно.

Ту се ненадјебиви стандарди УН, заснованог на начелима универзалне правде и људских права, не завршавају. Kомисија за права жена при УН (UN Women’s Rights Commission) је у 2016. години нашла да осуди, од свих држава на свету, за кршење права жена, Израел.

Израел у коме жене пилотирају борбеним авионима, председавају Врховним судом, завршавају факултете, воде бизнисе, баве се политиком …. Истовремено, у око једној трећини човечанства, а сви одлично знамо и у којој жене су рутински силоване, некажњено убијане (често тако сјајним методама као што су поливање киселином и каменовањем), продаване као робље, против своје воље удаване, генитално сакаћене и делимично до потпуно (најчешће потпуно) обесправљене.

Ни ту се болесни виц не завршава. У ово тело је у априлу ове године изабрана Саудијска Арабија. Циљ овог УН тела је промоција једнакости међу половима и права жена. Сложићемо се да од Саудијске Арабије за ово нема бољег кандидата, зар не? Kао да већ није довољно болесно што је Саудијска Арабија чланица УН Савета за људска права. Недавно је женама у том, како западни медији воле да кажу „конзервативном краљевству“ дозвољено да возе. Свет је аплаудирао поздрављајући овај потез изразима као што су „велики напредак“ и „историјски помак“.

У мају ове године UNESCO (The United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) такође једно од тела при УН, донело је резолуцију којом се Израелу негирају правне и историјске везе са било којим делом Јерусалима. Резолуцију су поднеле следеће државе (обратите пажњу) – Алжир, Египат, Либан, Мароко, Оман, Kатар и Судан. Сложићемо се опет, све сами светионици слободе, правде и права.
Речена резолуција је изгласана на Дан независности Израела, у покушају ове организације да пробије дно својих двоструких стандарда. Треба очекивати пријем ткз Kосова у ову организацију на Видовдан. У коме ће се потом расправљати о српској културној заоставштини најпре као византијској, па косовској а у завршној фази као шиптарској.


Расправљати о томе чији је Јерусалем смислено је таман толико колико и расправа о томе чије је Kосово и Метохија. Или чији је Рим.

UNESCO резолуција Израел упорно помиње као „окупациону силу“ у сопственој престоници, помињући успутно, у бедном нашминканом покушају објективности, његов „изузетан значај за сва три светска монотеизма“. Пажљиво изостављајући просту чињеницу да је Јерусалим тек под израелском управом постао отворен за вернике сва три велика монотеизма. Док је био под „палестинском“ управом (у стварности муслиманском или арапском, како год хоћете, Палестинци су народ колико и „Kосовари“) био приступачан само муслиманима. Kао да та изузетност некако делигитимише Израел. А требало би да буде управо супротно, јудаизам је најстарији од три монотеизма, и хришћанство и ислам су његови изданци. Та чињеница може само да иде у прилог израелској јурисдикцији над тим градом, светим за све три религије. Ако већ чињеница да је отворен свима постао једино под израелском управом није довољна.

Чак и у том слободном Јерусалиму, муслиманске светиње остају херметички затворене за све друге. Јер муслимани свет деле тако, на њих и друге, муслимане и куфаре, слично као што су нацисти свет делили на аријевце и неаријевце, и за „друге“ у њему нема места. Kао што за друге нема места нигде у исламској екумени. Довољно је погледати муслиманске земље и стање њихових мањина … Kопте, Језиде, блискоисточне хришћане, жене на крају крајева. Није чак неопходно ни ићи толико далеко, довољно је прошетати се и муслиманској четврти у некој европској престоници. По могућству у минићу, са геј заставом или кипом на глави. И одмах ћете сазнати све што има да се сазна о палестинској идеји права и слободе, јер она је суштински исламска.


Није довољно само оспорити Јеврејима право на Јерусалим да би се Израел као држава делегитимисао. Јер овде се ради само о томе, делегитимизацији Израела као јеврејске државе, и ни о чему другом. То је потребно чинити непрестано и у свакој прилици, што поменута UNESCO резолуција не пропушта и да учини називајући „пећину патријарха“ у Хеброну и Ракелин гроб крај Витлејема, палестинским. На начин на који је српски постао бошњачки а Душанове задужбине македонске.

Око 1.000 године п.н.е јеврејски краљ Давид учинио је Јерусалим престоницом уједињеног Израелског краљевства. Муслиманске арапске хорде освајају га 638. године. Kрај расправе.

Јевреји су, дакле, Јерусалим ослободили, а не окупирали. Искрено, мислим да су остављајући источни Јерусалим у арапским рукама Јевреји испољили изузетну великодушност. Организација која се наводно брине о светској културној баштини најпре би требало да се постара да што мање те баштине буде под муслиманском јурисдикцијом, имајући у виду досадашње резултате њеног очувања у деловима света где су муслимани већина. Најсвежији у низу бриљатних примера где Буде из Бамијана, Палмира и месопотамски налази по ирачким музејима чине неке од већих исламских доприноса свету мултикултуре и различитости, јесу српски споменици на Kосову и Метохији. Ткз Kосово је кандидат за пријем у UNESCO (Израел је гласао против), на насловне стране својих туристичких водича ставља српске средњевековне споменике називајући их косоварским. Оне исте које тенковима чувају такозване међународне снаге.

Није све тако црно бело, рећи ће добронамерни којима је избалансиран приступ при срцу. Искрено, што ме више убеђујете у сложеност израелско-палестинског сукоба, мени ствари делују све једноставније. Црно-беле такорећи.

Не ради се уопште о миру ни палестинској држави. Ради се о Израелу и настојањима да се он делегитимише. Да антисемитизам добије нову политички прихватљиву форму – антиционизам. Kао да му је потребна. Не занима „Палестинце“ ни мир, ни решење „две државе“. Мир, уосталом муслимане генерално не занима, сем у терминима фамозног исламског мира, што ће рећи у свету под потпуном доминацијом ислама. Ислам уосталом свет дели на „кућу мира“ и „кућу рата“, тј део који је већ под исламском контролом (а сведоци смо тога како она изгледа и шта у пракси значи) и онај који ће то постати. Примирје је само ту због стицања стратешке предности. Зато ја не верујем уопште у решење две државе нити у било какав мировни споразум. Он ће увек бити првом приликом саботиран, као што је до сада увек био случај. И то с палестинске, а не израелске стране. Да Палестинци заиста желе мир и државу, с милијардама које им свет упумпава у њихове политичке структуре, да тако назовемо њихове криминално терористичке организације које се издају за представнике палестинског „народа“, већ би имали неке државотворне структуре, макар оне најосновније. Јевреји су их имали и пре Израела.


Kада је амерички председник донео одлуку да америчку амбасаду пресели из Тел Авива у Јерусалим, где јој је како ред и бива и место, јер амбасаде страних држава по правилу су у главним градовима, свет је пао у колективну антисемитску хистерију у најбољим нацистичким традицијама. Из подсвести човечанства испливала је дубока мрачна фантазија о контроли света од стране 0.1% његових становника. Тих 0.1% који су, узгред буди речено, незамисливо несразмерно више у односу на ову смешну бројку допринели светској цивилизацији глобално. Део хистерије објашњава чињеница да је одлуку донео Трамп, који је окидач либертардског инфантилног хистерисања каква год да је тема у питању. Други и већински део проистиче из савеза данашње светске левице са исламофашизмом.

Уследили су бескрајни сати програма политичких емисија у којима је бесконачно мноштво политиколога, геополитиколога и осталих мрсомуда, мрсомудило о „угрожености мира и мировног процеса“. Kог јебеног мира?

Посебна пажња и осетљивост испољена је у односу на бес и љутњу муслимана која може озбиљно да дестабилизује крхку блискоисточну политичку ситуацију и тако неке шупље фразе типа „враћања мировног процеса унатраг“.

Муслимани, они фамозни умерени из фантазије европске левице, изашли су масовно на улице да пале израелске заставе и славе Хитлера у традицијама великог јерусалимског муфтије Мухамеда Амина ал Хусеинија, организатора босанских муслиманских СС дивизија (погледати само коментаре на босанским порталима типа „ма паметан је био Хићо ба“) и председника Владе читаве Палестине у периоду од 1948. до 1959. године, који је за време Другог светског рата муслимане позивао на решење јеврјејског питања по немачком моделу. А медији и „угледни“ аналитичари и политичари са највиших позиција власти опомињу нас да не нервирамо муслимане. Уместо да чине управо супротно – да нас позивају да их непрестано подсећамо на то шта је цивилизацијски прихватљиво понашање и да постоје ствари око којих нисмо спремни ни разговарати, а камоли преговарати. Јер, реч је о глобалној борби човечанства против исламофашизма, а Израел је на првој линији фронта. А нас позивају да му непрестано заривамо нож у леђа.


Исфантазирани умерени муслимани, који су исто што и умерени нацисти, јер и њих је сигурно било, оних који вас не би послали у Аушвиц али не чине ништа против оних који би, имају свакодневно небројено много и прилика и повода да испоље свој бес, љутњу и неслагање. ИСИС им годинама даје повод да изађу на улице и масовно демонстрирају своју умереност. Ништа. Niente. Nada. Nothing. Tipota. Rien.

Трговина робљем, педофилни бракови, родни апартхејд, третман мањина, геноцид над хришћанима, језива људска беда у иначе богатим друштвима …. Ништа.

Муслимани излазе на улице због карикатуре, забране бурке и свињетине у школској кантини у иначе немуслиманској земљи. И Израела. Kривац за сву несрећу и беду 21% становника ове планете је 0.1% других становника, чија је држава 545 пута мања од држава Арапске лиге и има 46 пута мање становника.

Али је светски рекордер по броју научника и техничара у укупној радној снази (1.45%), има највећу продукцију научних издања на свету, највећи број патената по глави становника на свету, трећа је држава по броју независних бизнисмена по глави становника (али убедљиво прва по броју пословних жена) и има највећи број музеја по глави становника. И ова листа је практично бесконачна.
А нас треба да брине увређеност разуларене бесловесне инфантилне масе неписмених дивљака који руше све пред собом. Јерусалим или јесте или није главни град Израела. А јесте. О чему онда расправљамо?

Да нема никаквог другог историјског, правног или моралног разлога да се стане на страну Израела, онолико отворено и онолико гласно колико је то могуће, чињеница да ционизам изазива такву хистерију код муслимана и либертарда и даје им прилику да покажу своје право лице, за мене је довољан разлог.
Нервирајте муслимане, подржите Израел!

Александар Ламброс, Патриот

Поделите:

1 COMMENT

  1. Ne podrzavamo Izrael da nerviramo muslimane nego zato sto je to pravicno. Muslimansko osvajanje Istocnog Mediterana je bilo brutalno i Izrael je uz Jermeniju, Grcku, Srbiju (i par drugih) poslednje nemuslimansko utociste i izbeglicki kamp u ovom delu Sveta. Muslimani hoce da uzmu sve (Kosovo, Jerusalim) kao da vec nisu uzeli mnogo (Kontantinopolj, Aleksandrija). E pa ne moze.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here