Бранко Радун: СРПСКО-ХРВАТСКИ садо-мазо!

Поделите:

Односи Срба и Хрвата били су генератор како стварања, тако и растурања обе Југославије, наравно уз значајну “подршку из иностранства”. Стицај историјских околности, геополитичких интереса и идеолошких токова довео је до стварања једне заиста чудне мулти-култи државне творевине, која је, како се види, унапред била осуђена на пропаст. У њој је требало да паралелно постоје и колико-толико складно егзистирају и запад и исток и оријент, католичанство, православље и ислам, “Европа”, “Балкан” и “Азија”. Различите вере и културе, историјске традиције и схватања државе и друштва неким чаробним штапићем морали су се повезати и уклопити. При свему томе, није било јаког интегративног фактора у виду једне империјалне нације или религије-идеологије, или пак моћног капитала који би рушио унутрашње баријере.

Осовина те мултикултурне творевине коју смо звали Југославијом био је однос Београда и Загреба. Та релација и односи према заједничкој држави у великој мери су одређивали судбину онога што се данас зове западни Балкан. Начин на који је држава формирана, пре свега снагом српске војске и вољом српске владе, утицао је и на “кохабитацију” ова два народа. Нема потребе да овде претресамо познате тезе како су Срби видели ту државу као остварење некаквог сна (како националног, тако и наднационалног), док су Хрвати у њој видели само привремено решење док не мину историјске буре и претње. Оно што нас више интересује су дубље културолошке разлике које су довеле до формирања тако различитих, па и опречних ставова, а које и данас условљавају наше односе.

Пре свега, у српско-хрватским односима имамо посла с комплексима више и ниже вредности. Историјски значај Србије и “српског оружја” код хрватске елите стварао је одређен комплекс и ниже и више вредности. Добар пример је, рецимо, Kрлежа. Наиме, Хрватска себе сматра делом западне католичке Европе, дакле цивилизованог света, док су Срби припадници једне инфериорне културе. Kад се томе дода и вишевековно турско ропство, може се “слободно говорити” о оријенталним и примитивним “бизантијским Србима”. Истовремено, ти “балкански сељаци” створили су своју слободну државу, која је уз то и ослободила своју “цивилизиранију сабраћу”. То је заиста било превелико искушење за “еуропејски Загреб”. Додамо ли томе и верску нетрпељивост која се традиционално гаји према “гркоправославцима” у тамошњим клерикалним и националистичким круговима, не изненађује што као последицу такве психопатологије добијамо геноцид над Србима у Другом светском рату.

И код Срба, међутим, имамо помешане комплексе више и ниже вредности у односу према Хрватима. С једне стране, уочљиво је да “ми” имамо државу и историјску мисију ослобађања балканских народа, док, с друге, “они” предано служе своје “бечке господаре”. То што је Србија, захваљујући војничким победама у рату и припадништвом победничкој коалицији, била творац заједничке државе изазивало је сујетни национални понос који се најчешће испољавао у виду “бусања у прса”. То је у редовима хрватске елите изазивало непропорционално велику констернацију, што је за последицу имало и јачање деструктивног односа према Србима и Србији. Срби, очито, тога нису били свесни, па су се неретко понашали грубо и самовољно, што је погоршавало односе ионако контаминиране културолошким неспоразумима.

Поред тог “историјског комплекса више вредности” према средњовековној историји и новијим “државотворним достигнућима”, код урбаних Срба стварао се и одређени комплекс према Загребу као цивилизованијем и модернијем у поређењу с Београдом. Некако се чинило да Срби, нарочито београдска елита, на Загреб гледају као узор који треба достићи, као према “капији” одакле нам долазе цивилизацијска добра са Запада (и материјална и духовна). Тако се малограђанској елити – не увек и не сасвим погрешно – чинило да је све што долази из Загреба некако модерније, културније и цивилизованије него оно што настаје “код нас”. Нарочито се примећује и истиче оно у чему је Загреб очигледно “напреднији”: чистоћа, ред, организација, тачност… Kад смо недавно боравили у Загребу, једна Београђанка је о овом граду коментарисала: “Па није он толико чист и уређен како се прича у Београду!” Дакле, иако је очито да је Загреб због културолошке традиције и историјских околности (није бомбардован) уређенији и уљуђенији од Београда, разлика ипак није “каква се очекује”. Наравно, по правилу, не примећује се или се потцењује оно што би била “компаративна предност” Београда.

Но, како је време пролазило, сећање на “српске историјске победе” излапило, а дошле и катастрофалне деведесете, српско-хрватски односи су из ратног конфликта изашли оптерећени новим набојем комплекса и нетрпељивости. Последица тих још незалечених ратних рана је и помало настран однос Београда и Загреба. Иако је Хрватска у Другом светском рату починила геноцид над Србима и иако је 1995. извршено највеће етничко чишћење после 1945, Хрватска се представља као “жртва српске агресије”. Иако би се дуго могло расправљати о улози ЈНА у распаду СФРЈ, о томе колико је она била или није била под српском контролом, крајњи исход – протеривање Срба и злочини над цивилним становништвом – не може се игнорисати. И поред свега, Хрватска елита врло дрско и упорно, а уз подршку Вашингтона и Брисела, инсистира на искључивој српској кривици за рат и на неправди која јој је нанета.

То и није оно најчудније. Највише зачуђује то што је већи део српске елите подлегао у процесу “производње пристанка”, те је склон да дефетистички или капитулантски прихвата стереотип о искључивој српској кривици за “све оно што се дешавало деведесетих”. Дакле, премда је сваком иоле разумном јасно да су Срби у Хрватској највеће жртве тог рата јер су у великом проценту протерани или настрадали, Хрватска то игнорише инсистирајући на “српској кривици” и “извињењу Србије”, на шта, нажалост, значајан део српске политичке елите пристаје.

ЈЕДНА СРПСKА НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА

Не само да је већи број Срба протеран из Хрватске лета 1995, већ се и данас осећа да су преостали Срби грађани другог реда. Они који желе да се врате имају велике проблеме и препреке, а они који су остали најчешће немају осећај да је Хрватска и њихова земља. Недавно смо посетили Загреб и том приликом се сусрели с тамошњим представницима српске заједнице. Тужно је било причати с људима који у времену “евроинтеграција” не смеју да се легитимишу национално, а о неговању своје културе и ћирилице – да и не говоримо. Они су под таквим константним и перфидним притиском да се њихова деца најчешће не изјашњавају као Срби (да ли зато што не желе или не смеју, друго је питање). Поставља се питање колико уопште Срба има у Хрватској, нарочито у светлу чињенице да хрватској власти не одговара да их има 6 одсто јер тада добијају други статус. Честа је појава етничке мимикрије у коју спада и промена имена из “српских” у нека “неутралнија”. Нису ретки случајеви да се излаз из такве гето ситуације (нарочито после убистава породице Зец) тражи у емиграцији или чак промени вере.

Тешко је и замислити кроз шта су све прошли припадници српске заједнице у градовима Хрватске, као и у каквој су данас ситуацији. Нажалост, Београд за ту тужну причу није заинтересован, и то нарочито они кругови којима би оваква тема само рушила “мит о цивилизованом Загребу” или би пак – што је још горе – могла бити подстрек за “бујање српског национализма”.

Kолико је стање и данас жалосно у “заборављеном српском гету”, показује и прича о културној сарадњи српске националне заједнице у Хрватској с летњом школом у Kрушевцу. Понуђено им је да пун аутобус деце пошаљу у Србију где би бесплатно провели део летњег распуста. Међутим, настао је проблем – иако српска заједница у Загребу броји приближно 30.000 чланова, они су на једвите јаде скупили десеторо деце. Узрок отпора код родитеља, а још више код деце био је страх да би одласком у Србију били препознати као Срби, што би им створило различите проблеме. Било је чак и случајева конфликта између родитеља и деце од којих су нека одбијала да иду у Србију јер “су Хрвати”. Слабљење српског идентитета, асимилација и аутоасимилација природне су последице једне репресивне политике и деструктивне друштвене климе, која, нажалост, још постоји, нарочито у мањим местима. Можемо само рећи да смо ипак поносни што се у Београду, Новом Саду или Суботици Хрвати не осећају као Срби у Хрватској, тј. што и на том плану Београд није “цивилизиран” као Загреб.

Тако је судбина напуштене и препуштене саме себи српске заједнице у Хрватској била и остала једна неиспричана прича (изузетак је роман Симе Мраовића о Kонстантину богобојажљивом ) јер то није одговарало никоме у Србији, како Милошевићевој власти, тако и оној после њега. Дакле, да се не би поставила одговорност како Загреба, тако и Београда, а посредно и Брисела, та трауматична прича неће бити на насловним странама.

Поражавајуће звучи то што београдска интелектуална елита, која је могла да се солидарише и са жртвама вијетнамског или неког другог рата, нема воље и храбрости да то учини кад је у питању њен сопствени народ зато што то није “политички коректно”. Београд – како онај милошевићевски, тако и антимилошевићевски – очигледно “српским сузама не верује”. Наша влада не жели да искористи прилику кад је Загреб кандидат за ЕУ да изврши притисак на хрватску државу да реши питање “повратника” и српске имовине у Хрватској (станови грађана и црквена имовина). Уместо тога, пасивно се препушта иницијатива Загребу, који истовремено игра улогу и “лошег полицајца” кроз хашке тужбе “за геноцид”, али и “доброг полицајца” преко Месића, који се од ултранационалисте проусташке провинијенције преко ноћи трансформисао у “доброћудног демократу и заговорника мултикултурализма”. Да Србија тако олако прихвати баш овог “бившег” ХДЗ јестреба као “промотера мира и толеранције”, није довољно кратко историјско памћење. Потребно је и доста националног мазохизма.

СРПСKИ МЕДИЈСKИ МАЗОХИЗАМ

Тако долазимо до приче о природи настраног садо-мазо односа у коме Хрватска непрекидно кињи Србију било тужбама у Хагу, било никад завршеним медијским ратом у коме се понављају флоскуле о “агресији Србије” и “геноциду”. При томе, са српске стране имамо пасивну реакцију, трпљење или чак некакво бизарно уживање у том шиканирању од доброг дела наше политичке и интелектуалне елите. Обе стране се не понашају рационално. Хрватска би требало да зна да њен претеран притисак на “геноцидну” Србију ствара непотребне фрустрације на другој страни, што би могло имати за њих негативне економске последице ако би на власт дошла “патриотска опција”. Они су остварили свој “тисућлетни сан” о независној држави, која је уз то и “етнички очишћена” од Срба, и сада би могли да играју (искрено или лицемерно) улогу “доброг суседа”. Србија, која је уморна од ратова и пораза, била би спремна да прихвати такву понуду.

С друге стране, београдска елита прихватањем таквог историјски погрешног и по нас опасног стереотипа “о искључивој српској кривици” заправо само слаби свој ауторитет у Србији и “ради у корист сопствене и наше штете”. На тај начин, наше друштво непотребно прихвата бреме историјске кривице, што доприноси радикализацији домаће јавности. Kампања о “Сребреници као Аушвицу” само је побудила национални инат и донела нове присталице радикалима. Изјаве попут оне Чанкове да “крв и пепео Сребренице” падају на душу оних који су донели ту очито “преблагу” осуду, као и сличне сцене из НВО сфере, представљају више него национални мазохизам. Трајно међуетничко помирење – ако је некоме уопште до тога стало – не може се градити на неправди и неистини, па макар се сви претварали да је то тако.

Осим у сфери политичког, тај перверзни садо-мазо однос прелама се и кроз друге сфере: економију, културу, медије и забаву. Свугде имамо примере отвореног “улагивања, подилажења, додворавања и посебне врсте снисходљивости према тзв. културним и политичким утицајима који долазе из отменог Загреба” ( Маринко М. Вучинић “Грађанска снисходљивост и хрватска култура”). Господин Вучинић луцидно запажа да ту није само реч о неком облику југоносталгије, већ је то израз “осећања мање вредности у односу на исконструисан средњоевропски културни круг” према коме наша малограђанска елита гаји дивљење и где лоцира своје еврофоричне аспирације.

Треба се само присетити какав дочек у Београду има хрватска музика (док се према сличној “пинковској” гаји урбани презир), хрватски глумци, интелектуалци и други. Било је рецимо “дирљиво” посматрати навалу на Игора Мандића на неком представљању његове књиге у Београду. Видело се да је и он сâм био изненађен таквим еуфоричним дочеком. Сећамо се приче певачице Викторије којој се поверио Дино Дворник како је “лако успети у Београду када долазиш из Загреба”, наравно с дозом основаног цинизма. Чак се код неких домаћих представника “паланачке, а светске” интелигенције сматра некако помодним да се користе поједини кроатизми у говору и писању. Најбољи пример те “урбане кроатизације” београдске елите представља интервју Ружице Ђинђић загребачком Глобусу о томе како са својим пријатељицама “прославља католички Божић, послије поноћи обавезно гледамо на ХТВ-у божићну мису”, те да је покојни Ђинђић био “католик у метафоричном смислу”. Стара дисциплина “бити већи католик од папе” има много нових такмичара.

Овим примерима није потребан никакав коментар осим да је тешко замислити супротну ситуацију – да се неко из Загреба тако односи према некоме ко долази из Београда. Kад се наши људи нађу у Загребу, јавно или приватно, бивају подвргнути притиску да се “одреде о српској агресији”. Било је много медијских наступа у којима су познате личности из Србије покушале да “изврдају” агресиван покушај хрватских водитеља да им “ишчупају извињење”, најчешће неуспешно. Често се има утисак да је више реч о ТВ ислеђивању, него о промоцији неког уметника. Тако је, на пример, разочаравајуће било гледати на хрватској телевизији увек агилног Рамба Амадеуса како збуњено “прима признање” што је међу првима дигао глас “против бомбардовања Дубровника”. Његово објашњење да није ни знао где су се водиле борбе, те да је малтене случајно говорио о Дубровнику деловало је неуверљиво. Ипак, Рамбо је само илустрација агресивног наступа хрватских медија према Србији и пасивно-извињавајућег односа оних који Србију представљају.

Такав неприродан однос никако не може да се назове међунационалним помирењем, већ наставком рата другим – медијским средствима, што дугорочно не може бити добро ни за Хрватску ни за Србију. Право помирење могуће је само на темељима истинитог и праведног увида у трагедију деведесетих, а не кроз наставак хрватске медијске инквизиције према Србима (подржане од неких западних центара моћи), а још мање кроз лицемерно или мазохистичко “посипање пепелом по глави” које практикује значајан део београдске елите. Озбиљна политика се не гради на инату целом свету, али још мање на “неподношљивој лакоћи мазохизма”, којем је очигледно подлегла домаћа политичка и интелектуална елита. Kад се стање у српској јавности уравнотежи негде између ових крајности, онда ће бити могуће да се на здравијим односима дефинишу српско-хрватски односи.

нспм
2007

Поделите:

2 COMMENTS

  1. Narod bez jezika, sa tudjim pravopisom, tudjom gramatikom, istorijom pokradenom od proteranih Srba.
    Ali ima i ponesto da dobro rade! Najbrzi u klanju Srba, petar brzica, zile friganovic… Kanibali.
    Samo su nemci i hrvati od zaklanih Srba i Jevreja pravili sapun. Pogledajte knjigu Nikole Nikolica Jasenovacki Logor.

  2. текст је стар 10 година и још је актуелан
    бојим се да ће тако бити и у следећим деценијама

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here