Отуђеност модерног друштва

Поделите:

Да ли је то зато што старим, па ствари гледам на другачији начин или је нешто друго у питању, али дефинитивно ми се чини као да су се људи у последње време јако отуђили. Да, имамо сви своје фацебоок/тwиттер/г+/мyспаце/линкедин налоге са стотинама пријатеља које “познајемо”. Са колико тих људи се заиста дружимо, причамо, делимо тренутке туге и среће? Наравно да се у животу не може имати толико пријатеља и да је само неколико правих пријатеља, а остало су познаници, али смо почели да се удаљавамо чак и од људи до којих нам је стало у великој мери. Гледајући са стране, почело је да ми се чини да је све тако вештачки, усиљено, површно. Нема правог дружења, правог пријатељства, а све се своди на корист. “Ох, хеј, па он има пара/угледан је/сви га знају, можда ми затреба некад.”

У данашња времена, више времена проводимо у потрази за основним средствима за живљење и јако мало времена имамо и за себе, а камоли за остале. Често прођу недеље па чак и месеци док се видимо са неким пријатељем, а и то дружење траје врло кратко, под условом да успемо да се договоримо. Што смо старији, то више живот нам прелази у посао, стрес, напетост, посебно у Србији. Много се времена проводи пред компјутером, за фацебоок-ом, а то време би могло да се искористи за дружење са неким добрим пријатељем/пријатељицом. Проблем настаје у томе када немаш са киме да се видиш јер сви имају нека важнија посла. Та “важнија посла” прерастају у хронични недостатак времена и пре него што можете и да се замислите, испада да сте изгубили особу која је у вашем животу играла важну улогу.

Све се своди на фацебоок. Не волим ФБ, досадан ми је и нема ништа занимљиво на њему. Чињеница је да се све ствари сазнају на ФБ. Kо је био на летовању/зимовању, где, слике, статуси, коментари, ситуације. Информације о нечијем животу иду до тих детаља да врло често када се са том особом и видите, немате шта да је питате. Већ се све зна. Људи су престали да се јављају, престали су да се занимају, тешко им је да напишу једну СМС поруку и сете вас се, али им није тешко да проводе сате и сате пред ФБ-ом гледајући нечије слике. Нејасно ми је и нелогично увек било да две особе комуницирају путем ФБ, а живе на 10, 15 минута једна од друге, у истом граду. ФБ је добра идеја, добар алат, који се користи на тотално погрешан начин. Људи су га направили таквим какав сада јесте, а апсолутно је бескористан када се користи на такав начин. Барем мени. Част изузецима који га користе за оно за шта би, реално, и требао да се користи.

Типично опијање са “пријатељима” по кафанама и дискотекама не сматрам дружењем. У таквим атмосферама, ем су сви пијани до те мере да више не знају ни како се зову, ем не може да се прича од музике од које се губи слух већ у тридесетој години живота. Мало је људи са којима може да се седне, прича, смеје и плаче. Мало је људи са којима можеш да поделиш своје мисли, који ће те саслушати, који ће те озбиљно схватити када је потребно. Мало је дубокоумних људи, људи са ставом и својим мишљењем којима нису усађени стереотипи. Људи који нису једнодимензионални и гледају свет црно/бело. Све се своди на плиткоумност особа којима можеш до прекосутра нешто објашњавати, али они свеједно неће схватити шта желиш да кажеш.

Људи су се отуђили не само од својих пријатеља, већ и од свих осталих. Постали су имуни и непробојни за бол, патњу и невоље које су задесиле људе тик поред њих. Затровани љутњом и бесом због сопствених проблема, нису у могућности да сагледају две стране једне медаље. Љубоморне, бесне ситне душе којима је туђа несрећа храна, који не воле никога, па ни себе. Свет око себе посматрају као полигон за своје сплетке. Много је оних који не размишљају ни о чему другом осим о себи. У првом плану су њихове жеље и снови, а све то не би било толико страшно да нису спремни да газе по мртвима само да би до тога дошли. Све је мање самилости, доброте, жеље да се помогне само зарад помагања, а не због неког интереса. Хладнокрвна, сива лица на улицама града, корачају, не размишљају. Зашто би оптерећивали своје ситне животе другим стварима? Напуштеног пса на улици не би помазили, али би му зато бацили петарду под ноге…

Дешава ми се да у великом броју случајева, када упознам особу чији карактер ми се свиди, постанем узбуђен. Узбуђен, јер сам упознао квалитетну особу са којом могу да поделим мисао, а да то не буде протумачено на погрешан начин. Узбуђен, јер и та особа има исту жељу да прича са мном и да се дружи исто колико и ја имам. Из тих разлога се некад може десити да та моја узбуђеност буде протумачена погрешно и да неко помисли да сам чудан. Међутим, то у ствари само говори колико ја жудим за контактом са људима чији мозак размишља мало дубље од пуког “ево, јео, с*ао, пи*ао, спавао па опет јео”. Желим да видим само најбоље у људима, али је тога све мање и мање. Дошли смо до тога да је прихватљиво безобзирно, безобразно, дрско и пре свега тупо, глупо и лењо понашање. Одавно сам ја то схватио, а го*но (да, право људско го*но) које је дочекало мене и моје комшије у дворишту улаза у зграду, ме је само додатно уверило у то да смо више животиње од самих животиња.

Праве пријатеље је све теже пронаћи…

bluzcrnogmacka.com/blog

Поделите:

1 коментар

  1. Da, dobar pokusaj koji je samo ovlas naznacio Svet u kojem zivimo i coveka po meri tog Sveta.
    U jednom momentu se autoru cini da je to tako u Srbiji i da se sve vrti oko FB, medjutim, ja ne zivim u Srbiji i nemam FB, ali sve ovo je vec davno vidjeno.
    Mislim da vladajuci politicki sistem oblikuje drustevno ponasanje, a time i porodicni odgoj koji se povinuje
    preovladjujucim drustvenim vrednostima i tendencijama. Drustvo u koje zivimo nema pozitivnih vrednosti, a covek mu se samo prilagodjava.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here