Владан Ракановић: Маске првомајског уранка

Поделите:

Синдикати као и сваког Првог маја, излазе на улице, и протестним шетњама и звиждаљкама боре се за права радника.

Да ли да се прикључимо? Ми радни народ. Продавци, собари, пекари, возачи, шнајдери, посластичари, таксисти…новинари. Kолика год да вам је плата и колико год да радите или не радите ви сте обесправљени.  Немојте да мислите да је она стара „не“радничка изрека икоме донела добро. „Не могу они мене да плате толико мало, колико ја могу мало да радим!“ Да ли уопште ико може да мало ради у овом систему и да хвата хладовину. Може. Они који одређују посао и стоје над радничким главама. Али Први мај и није њихов празник.

 

Значи да би било логично да се придружите тим синдикалним протестима. Међутим…Да ли? Не желим да пружим подршку синдикатима који Првог маја излазе на улице да се буне. Разумем да су њихови разлози исправни и да су радници у Србији обесправљени. У овом друштву успевају само шефови и модерна буржоазија. Синдикати који се представљају као радничка мајка, заправо су гора маћеха и од оне Пепељугине. Kако онда маћехи да дајем за право.

 

Некакви борци за права радника, вајкају над српским хедонизмом и првомајским уранцима и излетима. Жале се на нашу тоталну апатију и немањем воље за промене. Kако у роштиљу и малом фудбалу трошимо енергију која би ваљда требала да се на улици испољи и направи мала револуција.

Револуција? Вероватно револуција која би учврстила и даље оне које су на власти. Синдикалној и оној државној. Што би рекао друг Тито „Студенти су у праву“ и наста опште одушевљење.

 

Другови радници, искористите ове слободне дане и ако Бог да лепог времена изађите на реке , шуме. Видите се са пријатељима. Играјте фудбал, карте, гледајте филмове. Одморите се од свакодневног рада.

Синдикати су маска. Пола радника је у Србији код разних приватних предузетника и мешетара. Што великих, што малих. Раде у трафикама, бутицима и цвећарама за сићу и заиста немају никог да их заштити. Она друга половина која ради у државним фирмама и има синдикате, као и да их нема. Синдикати су разбијени страначком припадношћу својих лидера и ситним користољубљем појединих вођа, чија је фотеља незамењива и ако је то врхунац деспотизма а не некакве радничке промоције и заштите.

 

Kад поменете синдикалце из сопствених редова, видите да су то људи који су тамо деценијама. Власт се мења у држави, али у синдикатима не. Незадовољници онда оснивају сопствене синдикате, па ваљда као и они Богом дани, остају на тим фотељама доживотно. Мирољуб би рекао „под мач бато“, а ја кажем „ћевап је кева“. Ево вам шипак за ваше протесте. Ћевап ћу ја. Он ме није никад издао. Некад је  можда сланији, али увек добар. И нећу уопште да журим ујутро. Ти уранци су ми безвезе. Ни на пецање не идем зором, а риба увек дође. Ни ћевап  неће закаснити, а синдикати су давно закаснили и остали на некој успутној станици заувек.

 

Влдан Ракановић

Патриот

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here