Борислав Боровић: Економска сувереност или економска смрт, питање је сад?

Поделите:

Контрола новчаних/капиталних трансакција би трабало да буде уобичајен процес у државама које желе да елиминишу шпекулативне радње новцем а које могу да угрозе монетарно-финансијски систем земље. Рецимо у ситуацијама када се појаве платно билансни и девизни дефицити изазивани шпекулативним извлачењем новца из земље и који трајно изазивају озбиљне неравнотеже у државним билансима. Предуслов је да држава има финансијски (и политички) суверенитет. Финансијски суверенитет Србије је под великим знаком питања и неизоставно треба учинити све да се тај суверенитет оствари у пуном капацитету. Без обзира, што ћемо бити суочени са жестоком реакцијом ММФ. Да ли треба већа потврда овој тези, од фрапантних података који је изнела америчка организација Глобал фајненшел интегрити (ГФИ), да се сваке године из Србије нелегално извлачи преко 5 милијарди долара (до 2011 49,37 милијарди долара).

Ако се вратимо мало у прошлост и историју односа у глобалној монетарној сфери, уочавамо да у оснивачкој Повељи ММФ из 1944 године, важан део је и контрола капитала од стране држава чланица, са одређеним оквирима (да контрола не угрози плаћања текућих трансакција или да не изазове превише одлагања преноса средстава намењена за измирење обавеза, изузев ако се оне не односе на злоупотребе и шпекулације које угрожавају интерес држава чланица). Један од оснивача ММФ-а, Џон Мајнард Кејнс је био ватрени присталица контроле капитала. Међутим, мултинационалне корпорације и банке које практично контролишу светски монетарни систем, су у овоме виделе ограничење за своје маневре у глобалним тржиштима у потрази за максималним профитом. Временом су лобирале (успешно) у ММФ, па је контрола у почетку сужена, затим и потпуно укинута.

Како неке земље нису биле спремне да следе ово „упутство“, ММФ је прешао у своју ригиднију фазу, па је почетком 90-тих, стриктно забранио употребу капиталних контрола под претњом санкција против земаља чланица-прекршилаца овог новог правила иако је оно у супротности са оснивачком Повељом која је још увек на снази. Либерализација и дерегулација међународног кретања капитала је постала саставни део Вашингтонског консензуса, скупа неписаних правила економског либерализма, која су практично поништила Повељу ММФ-а. Ово је за директну последицу имало низ финансијских криза шпекулативног карактера, од оне у Југоисточној Азији 1997-98, до светске економске кризе 2007-09. Потпуно је јасно, да се овакви шпекулативни удари морају спречити да не би изазивали нове финансијске земљотресе националних економија, попут оне коју су изазвале финансијске „хијене“ у Британији 1992 године, када је драстично оборена фунта. У принципу, у одсуству државне прекограничне контроле капитала, шпекуланти траже слабе тачке држава и нападају њихову валуту и зарађују огроман новац. Године 1992, то начело је применио Џорџ Сорош, нападом на британску Националну банку. Он је заједно с неколико других „инвеститора“ прикупио велике количине фунти и почео их мењати у немачку марку и француски франак.

Британска Национална банка је реаговала куповином фунте, како би стабилизиала курс, али без успеха. Морали су повећати камату на фунту са 10 % на 12 %, како би стимулисали улагање у фунту. Како није било очекиваних резултата, неколико сати касније је камата повећана на чак 15 %. Сорош и екипа нису „загризли“ и наставили су чекати. У 19 часова тог дана, британски министар финансија је објавио да земља иступа из Европског девизног система. Тај дан је у историји Велике Британије ушао као „црна среда“, а Сорош је у том једном дану зарадио милијарду долара. Потпуно је јасно, да против финансијских шпекулација треба изградити заштитни зид у облику контроле прекограничног кретања капитала. Праћење је неопходно као контрола „улаза“ и „излаза“ капитала у/из земље.

Директна контрола се спроводи преко државних органа које прате и спречавају капиталне трансакције које су забрањене законима те земље а тичу се ограничења изношења новца из земље преко квантитативног и прописаног максимума, плаћања/пренос прихода од инвестиција у иностранство, извлачење дивиденди или камата на пласирани капитал итд. За разлику од директне/административне контроле, индиректна контрола се заснива на разним мерама које отежавају капиталне трансакције и оне се разликују у односу на циљеве које држава жели да постигне, односно да ли жели да дестимулише одлив или прилив капитала у земљу. Можда делује чудно на први поглед, али отежавању прилива инвестиција прибегавају многе земље. Конкретно, ЕУ ових месеци озбиљно ради на одвраћању кинеских инвестиција индиректним методама а неке важне земље заговарају и административне/директне мере одвраћања и забране у неким гранама инвестиција из Кине.

Јужна Кореја је нпр, у периодима највећег развоја имала селективни став према страним онвестицијама, односно спречавала их је у оним гранама где је јачала домаћу привреду а стимулисала тамо где домаћи привредници нису имали никакву шансу да неку привредну грану ојачају на светски конкурентни ниво. Држава може ометати привлачење кредита капитала из иностранства, увођење услова за постојање високог кредитног рејтинга предузећа. Инструменти индиректне контоле су нпр и вишеструки девизни курсеви, селективни порези, стимулације…којима се утиче на обим и смер капиталних трансакција.

Одређивањем и одржавањем различитих девизних курсева за поједине трансакције, подстиче се остварење економских циљева у земљи, попут подстицања извоза, ограничење прекомерног увоза, развој појединих грана (туризам, аграр, саобраћај…), подстицање инвестиција у циљу регионалног усмеравања спољнотрговинских токова. У зависности од циљева који се желе постићи, утврђују се начини диференцирања девизних курсева и распони између њих. Често се ефекти диференцираних курсева не остварују њиховим директним диференцирањем, него применом других онструмената девизне политике попут оснивања егализационих фондова, фондова за подстицање извоза, субвенција и дотација, извозних и извозних коефицијената или такси.

Применом политике вишеструких курсева се може ефикасно деловати на развој и производну оријентацију привреде. На пример, директним инвеститорима је могуће обезбедити преференцијални курс, а за нпр шпекулативне послове неповољнији курс. Порези такође могу бити у функцији контроле капиталних трансакција. Рецимо, ако не желимо да приходи од инвестиција иду ван земље, онда на њих примењујемо веће пореске стопе ако се реинвестирају у иностранство а мање (или укидамо потпуно) ако се инвестира у земљу.

Суштина је, да је изостанак оваквих контрола од 2000-те и довео до огромног одлива капитала из Србије који се мери десетинама милијарди долара, са ефектом назадовања или минималног раста наше привреде. Економски суверенитет или економска смрт, питање је сад.

Борислав Боровић, уредник блога Економски лавиринт

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here