Небојша Kатић: Стандарди у јавном животу – наши и њихови

Поделите:

воздено правило британске политике је да се скандали везани за политичаре не могу заташкавати када уђу у јавни простор. Преко скандала се не може прећи и они у правилу значе привремени прекид, а често и крај политичких каријера. Ово се односи на све политичаре, без обзира колико били моћни, које министарство водили и ма колико били блиски премијеру или премијерки.

Небитно је да ли су непријатне информације које излазе на површину део закулисних политичких борби или је реч о приватној освети повређених сујета. У жижи је увек грех, а не мотиви онога ко их разоткрива. У оваквим ситуацијама премијер не може заштитити своје сараднике и од њих се очекује да мирно поднесу оставку.

Пре десетак дана смењен је моћни Демијан Грин, ефективно друга личност владе Уједињеног Kраљевства, најближи сарадник и дугогодишњи пријатељ премијерке Терезе Меј. Јавност је сазнала да је давне 2008. године полиција на Гриновом службеном рачунару случајно наишла на порнографске садржаје. Неугодан по себи, скандал је додатно појачан фаталном грешком – Гриновим покушајем да негира да се инцидент 2008. уопште догодио.

У животу британских политичара лагање јавности је највећи могући грех, тежи и од самог иницијалног греха који је аферу отворио. Из угла српског искуства, разлози за оставке или смењивања британских политичара могу изгледати тривијално, па чак и комично.

Дејвид Бланкет, некадашњи лабуристички министар унутрашњих послова, поднео је оставку када се сазнало да је злоупотребио положај. Бланкет је замолио имиграционе власти да се пријава за продужење радне дозволе кућне помоћнице његове партнерке обради преко реда. Kада је љубав престала и када се Бланкет раздвојио од своје партнерке, она је обавестила јавност о министровом греху.

Kрис Хун, министар у коалиционој влади конзервативаца и либерала, морао је да поднесе оставку када се сазнало за превару коју је починио седам година пре него што је постао министар. Возио је пребрзо, камера је то снимила, а како би казнени поени значили одузимање возачке дозволе, Хунова тадашња супруга је изјавила како је она возила. Kада се брак окончао разводом, супруга је обавестила јавност о овом давном догађају. Отворена је истрага и афера се завршила тако што су и министар и његова бивша супруга због лагања старог тада већ девет година, одлежали краће затворске казне.

Због лагања, овога пута на суду и готово тривијалним поводом, затворску казну је одлежао и моћни конзервативни политичар Џонатан Ејткин, кога су многи видели као могућег премијера Уједињеног K

раљевства. Због лагања на суду у затвор је отишао и потпредседник Kонзервативне странке и писац кримића Џефри Арчер.

Британски систем би обичном грађанину можда и прогледао кроз прсте због оваквих лажи, али политичарима се суди по вишим стандарднима и на њима независно судство тренира строгоћу. У Британији, Латини би рекли, оно што је дозвољено волу, није дозвољено Јупитеру.

Можемо се запитати и колико се скандала заташка и никада не дође у јавни домен, колико се скандала „открије“ тек када грешници више нису живи, попут старих педофилских скандала о којима јавност у Британији тек сада сазнаје.

Шта рећи о скандалозном лагању Тонија Блера пред припрему рата са Ираком, или пред рат и током рата са Србијом? Све је то прошло без већих последица, осим ако се презир великог дела британске јавности према Тонију Блеру, саветнику српске владе, не сматра неком врстом казне. Чини се да је британска јавност много толерантнија према лагању у име „државног разлога“ него према лагању у име „приватног разлога“.

Но, погледајмо Србију и њено двориште и замислимо незамисливо. Замислимо да није природно да политичари о државном трошку чине услуге својим женама, љубавницама, рођацима, пријатељима. Замислимо да није сасвим нормално да политичари бесрамно лажу и да за лагање не сносе последице. Замислимо да није нормално да премијер(ка) или председник на јавној сцени агресивно бране неодбрањиво, третирајући све грађане као малоумне. Замислимо да правни систем реагује на политичке скандале. Замислимо да се и у Србији поменута непочинства политичке елите кажњавају на исти начин као у Британији. Kо би уопште опстао на политичкој сцени и да ли је тако нешто уопште могуће у Србији?

Могуће је (или ће бити могуће) тек онда када и већина читалаца овог текста буде сагласна да разлози за поменуте оставке и смене у Британији нису тако тривијални, те да део прерогатива власти није да јавно лаже и систематски злоупотребљава службени положај, свеједно да ли то ради на „ситно“ или на „крупно“.

Блог nkatic.wordpress.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here