Vidovdan.org

Представљамо вам Небојшу Малића који живи и ради у САД. Он је редовни колумниста на утицајном америчком сајту Antiwar.com http://www.antiwar.com, једном од значајнијих критичких медија према америчкој империјалној политици или како то Небојша воли да каже према Империји. Он редовно већ годинама објављује колумну „Balkan Express“, а његови текстови се могу наћи и на другим америчким и српским сајтовима. Осим на Антивар-у Небојша је објавио текстове и на страницама сајта НСПМ http://www.nspm.org.yu, као и на сајту СНП Милетића.
Осим тога са пријатељима уређује и блог Сиви Соко. http://sivisoko.blogspot.com/

"GrayFalcon" је име његовог америчког блога, па се он под тим именом и пријавио на наш форум.


Питања за Небојшу Малића

Како видимо Империја је одлучила да Албанцима да државу и то гура и на Савету безбедности, а тамо највероватније Руси одговарају ветом. Или пак ни не иде на СБ. Шта даље, какве су твоје процене?

Како би коментарисао изјаву Мајкла Полта у данашњем Блицу да су оно што се Србији даје у Ахтисаријевом плану по питању утицаја на живот Косова нечувено, мисли много и превише мешања Србије у живот већ независног албанског Косова.

Како процењује расположење у империјалном штабу у Вашингтону око могућег рата са Ираном.

Оцена стања и могућности наше дијаспоре у САД да се укључи у лобирање за наше националне интересе.

Da li je antiratno raspoloženje u americi danas veće nego pred napad na irak?

Питање је шта чинити када имамо такву мазохистичку елиту која виче још и још кад нас шута ко стигне. Империја је инсталирала такву квазиелиту којој чини се нема алтернативе....

http://sivisoko.blogspot.com

Lepo je sve to rečeno, ali ti i takvi drže naše medije i toj se kontroli pokatkad otme neki list kao Glas javnosti koji nije mnogo citan i uticajan.
Mislim dosta je bilo kalimerovske kuknjave, potrebno je poveyati se umreziti se u jednu srpsku medijsku mrezu koja bi parirala ovim slugama globalizma. No za to ocito nema volje, energije i sredstava... Zato mi i propadamo lagano i sigurno u crnu rupu zaborava i samodemonizacije kako kaye Emil Vlajki. Dokle ce to tako?
Inace pitanje je sta mislis o Vlajkiju i Chosudovskom?

(извињавам се на дводневном кашњењу, али ме овог викенда омео грип)

Одговорићу редом.

Што се плана за отимање Косова тиче, све је могуће. Руси су уложили довољно речи и труда да би сада одустајање могло да буде само брука - али морамо имати на уму да су нас лепо опоменули да ”неће бити већи Срби од Срба”. Дакле, не смемо рачунати да ће Руси да спасавају Косово ако га ми предајемо...

Мајкл Полт је типични амерички империјални амбасадор: осион, сујетан, нимало дипломатичан, који према земљи где борави и народу у њој гаји искључиво презир. Неки ће рећи да је такво понашање сасвим очекивано од некога ко је у Америку емгирирао из Аустрије тек 1965; добро јест, можда је Полт стварно србофоб по аустроугарској линији. Али јесу ли то можда неки његови претходници били другачији? Мислим да би било сасвим примерено Полта због таквих изјава прогласити непожељним и захтевати од Стејт Департмента његов опозив - чисто као лекцију Империји да не може све да им прође. Али нешто не мислим да ћемо од данашње званичне Србије да видимо такво нешто.

Песимаста сам у погледу могућег рата са Ираном. За разлику од увода у ирачки рат, овде се о неким ратним припремама пуно не прича, али се извесно на томе ради. Многим аналитичарима, па и мени, је апсолутно непојмљиво чиме Буш Мањи намерава да ратује кад му већ нестаје људи и опреме у ирачком живом песку. Преовлађујући утисак у јавности је ”па неће ваљда бити толико глупи”. Али исто тако су људи мислили и пре Косова, и пре Ирака. Од људи који верују да су послани од Бога да на земљи успоставе амерички империјални поредак треба очекивати неочекивано.

Српска дијаспора у Америци лобира за наше националне интересе већ годинама. Проблем је што у тој дијаспори постоје поделе (потомци емиграната од пре 2. светског рата, који су се американизовали скоро потпуно; антикомунистичка емиграција; новопридошли емигранти којима је једино стало до бољег живота и који се сматрају ”Југословенима”, итд.), али понајвише што не посотоји - наглашавам, не постоји - званична политика иза које би лоби могао да стане. Српска дијаспора би могла да буде одличан разгласни механизам за поруку која би стизала из Србије, али не може да буде њен творац.

Антиратно расположење у Америци је данас веома јако, али само међу народом - који се све више брине о економском опстанку. Политичари су сви редом за рат и за Империју. Овакав раскорак ме подсећа на садашњу Србију.

Што се медија тиче, треба имати на уму да је традиционално издаваштво, ТВ и радио продукција озбиљан бизнис, који захтева велики почетни капитал и врло је рањив на државне притиске. Зато не верујем да је одговор у некој јединственој ”српској” мрежи, јер је њен настанак врло лако спречити; опстанак такође. Одговор је пре у ”герилском” извештавању - које захваљујући интернету не кошта готово ништа осим времена, а не може се цензурисати, или поткупити. Управо за време агресије 1999. су Срби били пионири у таквој врсти медијске презентације, али се нажалост у протеклих 8 година много тога изгубило.

Професора Влајкија лично познајем и сматрам га врло интелигентним. Са неким његовим тезама се не слажем, али на истој смо таласној дужини што се тиче отпора Империји. Иста ствар је са Мишелом Чосудовским, и у принципу са ”левим” опонентима Империје - по том питању смо на истој страни, мада се разилазимо у економским и политичким убеђењима.

Ах, да додам још и нешто по питању дебате о патриотизму. Видим да је мој коментар поводом изјаве г. Ћирјаковића разбуктао ту дебату на НСПМ, што је добра ствар. Иначе се јежим кад чујем тај појам ”елита”. Каква елита, која елита? По чему је то Чеда Јовановић ”елита” а неко ко је за разлику од њега имао поштен посао бар једног дана у животу, то није? Зар су елита медијски талибани Б92 и Данаса? Нису они елита, они су само на власти; друго је то.

Шта предвиђате када су у питању међусобна трвења између САД( и осталих `савезника`) и Ирана? Да ли је ратни сукоб у (блиској) будућности неминован?

Заиста не знам. Тешко је рећи. Реално, Американци немају чиме да ратују у Ирану - Ирак их је исцрпео и људски и финансијски. Али ако се ишта може рећи о режиму Буша Мањег то је да на реалност гледа са презиром. Могуће је, дакле, да започну кавгу са Ираном како би се извукли из ирачке каљуже, али мислим да је нама овде јасно да је то катастрофалан потез.

Нисам у стању да кажем ко у ствари води политику Вашингтона у овом тренутку. Неоконзервативци који су предводили ирачку експедицију су у расулу; Демократе владају скупштином и Стејт Департментом (што се очитује на нама, по питању Косова), али они нису против рата као таквог, већ само против Буша као ратног вође. Зато и нису прекинули финансирање трупа у Ираку, што је објективно било њихово једино оружје у борби за контролу спољне политике.

Моја је претпоставка, иако је могуће да грешим, да и једни и други верују у концепт Империје и да знају да тај концепт не може да опстане уколико се суочи са и најмањим поразом. Зато ће да наставе да шаљу сиромашну децу у ирачку клаоницу, можда чак и почмну рат са Ираном, и ризикују и сукоб са Русијом (не војни, али сигурно политички и економски) око Косова. Једноставно, не смеју да признају да су погрешили, било где, било кад.

Нисам оптимиста.

Koga bi preporucio od americkih autora a koji kvalitetno pisu o Imperiji.

Kako vidi ideju da se ljudi sa levice i desnice a koji imaju taj antiglobalisticki diskurs priblize i povezu u neke zajednicke akcije u otporu Imperiji.

Sta misli o ideji da je Amerika Novi Rim, nova globalna rimska imperija sa novim koloseumom i novim varvarima na granicama...


............................
Evo nesto o izdajstvu elite

ДЕЗЕРТЕРСТВО ЕЛИТА У ЕПОХИ КАТАСТРОФА (1): ЗАШТО СМО ИЗГУБИЛИ НАЦИОНАЛНУ ЕЛИТУ?
Историја раскорењивања и себичлука

Главна карактеристика нове политичке, економске и интелектуалне елите је то да она мисли и делује не као национална, него као глобална, и да је везала своје интересе и своју судбину не за сопствени народ, него за престижну „међународну средину”, у коју се труди да упадне заобилазећи свој народ. Глобализација у првом реду значи излазак елита из система грађанског консензуса: раскид не само с националном културном традицијом, него и са оним одлукама и компромисима на којима су се заснивали грађански мир и сагласје, тај систем који је Европа мукотрпно градила 150 година

Пише: проф. др Александар Панарин
http://www.e-nacija.com/view.asp?ID=21

Могао бих да наведем доста имена. Не знам колико она коме значе. Џастин Рејмондо, уредник Antiwar.com, ја написао огроман број чланака, од којих су неки антологијски. Уопште, на том сајту се окупља једна врло интересантна анти-империјалистичка екипа, међу којима има и опортуниста (происламиста, на пример) али преовладавају принципијелни људи. Доста одличних ствари о Империји, и Америци уопште, може да се прочита на LewRockwell.com, гласилу слободарског Мизес Института. Од левичара по мени је најбољи CounterPunch. Крис Флојд из Moscow Times-a зна да напише ремек-дело, да не заборавим...Ах, да. Један од мојих омиљених америчких аутора уопште није ”озбиљан” аналитичар, али погађа сваки пут: Фред Рид.

Аналогија између Америке и Рима није сасвим на месту, али није ни далеко од истине. Посетиоцу у Вашингтону брзо постане јасно да је Рим био модел за америчку престоницу, и да су оци нације покушали да поново васпоставе римску републику. Цели концепт Pax Americana је римски по природи, и сигурно је да се у међународним односима примећује отклон типа ”ми смо врхунац цивилизације, за нас правила не важе.” Како рече Олбрајтова ономад, ”Ми смо неопходна земља, ми видимо дање од других,” и томе слично. А онда би, аналогијски, ”варвари” требало да буду хорде емиграната из трећег света, које преплављају ”римски” Запад и користе се законима и самоубилачким идеоогијама (мулти-култизам) да приграбе што већи део империјалног колача.

Мислим да америчка историја треба да се посматра кроз призму суштинског проблема републиканизма, а то је да он пре или касније неминовно пређе у тиранију. Од античке Грчке, преко самог Рима, револуционарне Европе 19. века, до ево садашњег света, сви примери указују на ту неминовност. Американци су покушали да свој друштвени експеримент осигурају уставом и законима, и то се показало релативно робусним. Али већ 1861. је дошло до прве диктатуре, и до драстичне промене карактера земље (од нагласка на савезне државе до преласка федерације у централну власт); онда је 1890-их почела територијална експанзија ван америчког континента, па је 1913. постављен темељ јаке централне државе (коју је онда тридесетих изградио Рузвелт), а после 1945. се може говорити само о Империји, која се 1991. намеће као једина на свету. Али све време се инсистира на облицима републике, на уставу, федерацији, итд. - мада је садржај ових појмова већ давно уклоњен. Тако и данас Американци верују да живе у ”демократији” (што нигде у Уставу не пише), да су слободни, да бирају своје представнике и да власт служи народу. Римљани су били много искренији сами са собом.

Још једна разлика између Вашингтона и Рима је врло битна. Када је пропало Римско царство, запад Европе се нашао у политичком расулу, и требало је пар векова да почне да се опоравља. Модерна политичка организација, државни систем, међународно право, итд. су постојали пре Америке, и надживеће Америку јер од ње не зависе. Савремени међународни ”поредак” се своди на страх од америчке силе; када тог страха нестане, извесно је да ће доћи до потреса на међународној сцени, свугде где су Американци силом створили њима одговарајућу ”реалност”. А то се наравно односи и на нас.

Na zalost malo ko u Srbiji sme da pise i govori ovako, a i ko sme nema ga na glavnim medijima koje kontrolise zna se ko.

Srbija je okupirana i tu nema zbora. No sta da se radi u ovoj situaciji. Sta ciniti sto kaze cika Lenjin u ovoj i ovakvoj situaciji.

Србију су ментално окупирали људи који су наметнули концепт "еуроатлантских интеграција" и "реформи" као једину могућу политику. Шта да се ради? Па сама дијагноза намеђе одговор. Отпор! Борба против окупације, на истом, менталном нивоу. Ако су "главни" медији агенти окупационог поретка, онда се иде герилски. Ево, на пример, кроз "Видовдан." Интернет је богомдан терен за отпор испирању мозга, јер се вестима и коментарима на њему прилази добровољно.

Ја сам од апсолутно непознатог приватног лица у року од две-три године само путем коментара објављених на интернету створио такву репутацију у Америци да је сива еминенција империјалистичке политике, Мортон Абрамовиц, три месеца бежао од мене када сам му 2003. тражио интервју за НИН (на крају га је дао другом новинару, који је поставио много питомија питања), а Ројтерс је у јесен 2004. панично тражио од муслиманских власти у БиХ да демантују "гласине на српским блоговима" о броју мртвих у тамошњем грађанском рату када сам објавио резултате хашке истраге која је дезавуисала дотадашњу цифру од 250,000.

Ако сам ја, као нико и ништа, могао да постигнем такав ефекат у естаблишменту, можете ли замислити шта би још десет блогера могло да уради? Охрабрује ме појава српских блогера попут Светлане Новко, али бих волео да нас има још више.

Као што сам навео раније, решење није у јадиковки да нам треба "просрпски" фактор у "главним" медијима, већ да утицај тих медија треба обесмислити, како би постало немогуће да се народу тим путем ставља јарам. Не треба нама "Српски пешчаник," већ анти-Пешчаник.

Koja je mogucnost da Srbi postanu saveznik Amerike u borbi protiv islamskog terorizma, pa cak i spona izmedju Amerike i Rusije u toj borbi. To je nesto na cemu bi trebalo da se bazira srpska spoljna politika, narocito u borbi za ocuvanje Kosova i Republike Srpske.

Шансе су нажалост врло мале. Првенствено зато што амерички "рат против тероризма" није искрен. Ирак није имао никакве везе са тероризмом, већ је био лична вендета Бушиста спојена са једном сулудом пројекцијом америчке моћи на Блиски исток, а "упакована" у рат против терориста и "оружја за масовно уништење."

Амерички спољнополитички естаблишмент још увек размишља у традиционалним оквирима империјализма. Гледа се на Индију, Кину и Русију као могуће ривале на светској сцени, а на Европу као послушног квислинга. Исламисти су у том контексту згодан алат за дестабилизацију, провокације и сукобе; Американци су ту стратегију први пут применили седамдесетих у Афганистану, финансирајући муџахедине и пре совјетске инвазије (а и даље се руководе теоријом "велике шаховске табле" Збигњева Бжежинског).

У Америци не постоји објективна класификација тероризма. Ако је нешто упрено против Америчких живота, имовине или државних интереса, онда је то тероризам; ако је жртва неко други, па још неко с ким је Америка у сукобу (нпр. Срби), то онда није тероризам. Погледајте само ОВК. Па онда имате муџахедине по БиХ и вехабисте по Косову и у Рашкој - ништа од тога за Американце није проблем. Жмуре чврсто на оба ока, колико год камиона доказног материјала стизало из РС.

И пре, а поготово после 11. септембра, објављено је много доказа и индиција о умешаности исламских терористичких организација на балканским просторима, али Империја је увек жмурела или порицала њихову истинитост. Међународна кризна група је са презиром у новембру 2000. одбацила приче о Ал-каиди на Балкану као "српску пропаганду," и то је нажалост прихваћено у службеним круговима. Није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.

Е сад, то не значи да не треба наставити са сузбијањем исламског и сваког другог тероризма на нашим просторима, нити са понудама помоћи Америци, рачунајући да би тамошњи политички токови могли да се промене до те мере да сарадња са Србијом постане јачи интерес од њеног гажења. Али не треба гајити неке лажне наде ни причати бајке о "партнерству" или "сарадњи" са људима који апсолутно нису заинтересовани ни за једно ни за друго.

Prica se da su ovi neoconsi u vecini bivsi trockisti i ekstrmeni levicari koji su nekaga bili za svetsku komuno revoluciju a sada propagiraju globalnu demokratsku revoluciju. Sta o njima znas i sta mislis koliko su mocni i uticajni a koliko se samo o njima siri fama. Pored toga kakav im je odnos prema religioznoj desnici u SAD i koliko je ona zapravo mocna.