alefshin је написао/ла:
1. Како оцењујеш досадашњи рад верске наставе у школама-шта је добро, шта може боље, а шта евентуално представља погрешну методологију? Шта мислиш, да ли би веронаука требала да буде обавезна или треба да остане факултативна? Шта би требало урадити да одзив деце буде већи?
Веронаука је за сада добро кренула. У Београду је одзив деце солидан, мало преко 50%. Сада интензивно радимо на новим наставним Плановима и програмима, а у тај рад су укључени и вероучитељи, по десет са сваке епархије. Главни проблем у Београду је недостатак дипломираних теолога, али се ситуација полако креће на боље. Такође ми се чини да је један од проблема недовољна сарадња вероучитеља са свештенством, наравно не свуда. Мислим да веронаука треба да остане факултативна. Јер није у духу наше вере да приморавамо оне који не желе да лушају веронауку да то чине. Наравно да би за сву децу било боље да је слушају, али се ипак мора оставити слобода избора њиховим родитељима. Јер, наш је циљ, не првенствено да децу информишемо о вери већ да их приведемо цркве.
alefshin је написао/ла:
2. Ово питање се тиче пастирског рада, али ме ипак занима твоје мишљење... Дакле, шта би, по твом мишљењу, требало практично урадити када је у питању редовније причешћивање оних који се причешћују нпр. једном у више година, као и оних који се скоро уопште и не причешћују? Дакле, сада не говорим о теолошком аспекту овог проблема, занима ме та чисто практична страна, тј. твоје мишљење о истој...Ради се о врло комплексном проблему, `животном`, а опет веома битном.
Мислим да је ту најважнија ствар - стварање живе заједнице. А то је, да кажемо, посао или улога презвитера, свештеника. Ако се људи упознају, ако се друже, седну после службе да попију кафу, размењују искуства, можда одслушају по неко предавање у својој парохији, ангажују се око неке активности (рецимо помоћ старима итд), онда се ствара једна атмосфера поверења и љубави и превазилази се индивидуализам.
Причешће, што му и само име каже (значи "заједница"), није индивидуална ствар, и не ради се ту о броју причешћивања... ради се о томе да смо позвани да учествујемо на Трпези Господњој, на Свадби Царевог Сина... И онда је природно да желимо да учествујемо сваки пут... У градовима је тај проблем посебно изражен, људи се не познају, причешће и остале Тајне Цркве се доживљавају као индивидуални, приватни, чинови... Јер није за мене важно да се само ја стално причешћујем, него да се сви стално причешћујемо, пошто је то начин заједничарења нас међусобно и са Богом.
alefshin је написао/ла:
3. Какво је твоје виђење монофизита? Не мислим на оно теолошко, већ говорим о једном `људском`, егсистенцијалном плану, тј. какав утисак, као хришћани, остављају на тебе Јермени, Копти, Етиопљани...? Какав утисак на тебе остављају њихове културе?
Нисам имао прилике да их поближе упознам. Читава та ствар је врло жалосна. То су народи који су страшно пострадали и још увек страдају од ислмиста, тако да су моје симпатије уз њих. Судбина Јермена је слична нашој. О њиховом погрому у време Ататурка е врло мало зна и код нас, у школама се можда помиње, а ожда и не. Међутим, ту још увек постоје озбиљне теолошке препреке за Црквено јединсто. Они данас прихватају православност диофизитског исповедања вере али не и одлуке Халкидонског и каснијих Сабора што је непремостива тешкоћа. Такође, неки од осуђених јеретика на овим Саборима су за њих светитељи, као нпр. Севир Антиохијски и Диоскур.[/b][/quote]