Vidovdan.org

Ово је наш следећи гост:

Љубиша В. Јовановић, професор енглеског језика из Београда, бави се већ више година питањем писама у српском језику. Учествовао је у више телевизијских и емисија на радију, на трибинама и стручним скуповима, као и у разговорима за новине и часописе. Написао је известан број објављених чланака. Веома је активан у раду путем интернета, где је водио запажене полемике на исту тему.
Председник је "Удружења за ћирилицу" из Београда већ дуже од четири године.
Сарадник је и један од предавача покрета Српски Сабор Двери.
Почећемо са неким `основним` питањима...Дакле,

1. Зашто је за нас важно актуелизовање теме као што је употреба ћирилице у овом тренутку?

2. Којим се конкретно делатностима бави Ваше `Удружење за ћирилицу`?

3. У којим полемикама на интернету сте учествовали? Имате ли неке линкове?

4. Јесте ли читали књигу `Тајне Вукове реформе` од Милослава Самарџића( као коаутора) и шта мислите о овој књизи?

5. Како објашњавате феномен да је у Загребу задњи натпис са ћириличним словима имао, ако се не варам, хотел `Београд` чији је власник, после мноштва вулгарних атака франковаца, био принуђен да промени писмо?

6. Како коментаришете чињеницу да је НДХ после проглашења као један од првих закон увела забрану коришћења ћирилице?

7. Када је уведено латинично писмо код Срба?

8. Каква је била званична и незванична политика КПЈ( СКЈ) везана за употребу ћирилице и латинице у Југославији? Каква је била политика издавачких кућа као што је нпр. Нолит итд.?


Хвала унапред!

Сада је по новом уставу ћирилица званично државно писмо, но питање је колико ће се то примењеивати у пракси.

Ћирилица између сјаја и очаја
http://www.vidovdan.org/topic6.html

Пропаст српског језика
http://www.vidovdan.org/topic845.html

С као Слово о српским словима
http://www.vidovdan.org/article275.html

Smrt ћирилице
http://www.vidovdan.org/article185.html

1. Питање писма српског језика није само питање како грађанин као појединац пише, већ је и важно државно, демократско, правно, цивилизацијско, културно, национално, језичко, породично, емоционално, психолошко и друго питање – оно постоји, прожима и прелама се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота. На жалост, још је нерешено питање, а наша држава до сада није показала да је свесна његовог значаја, нити да има намеру да се озбиљно позабави њиме.
2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама опет добили право на приватну својину, своје државне симболе, свој језик, као и друге политичке, религиозне и грађанске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем природно припадају. Српски језик је добио натраг своје име, али му је из тог пропалог експеримента остало да вуче и један велики терет од којег већ озбиљно храмље и посрће - још једно писмо у језику – латиницу.
3. Опстанком и фаворизовањем тог другог писма опстала је и велика неправда и конфузија у српском језику, добро утврђена у главама многих наших грађана који нису имали прилике да чују друкчију, идеолошки неоптерећену реч о том питању. Држава се није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у општем идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања готових, овешталих фраза и парола, у оном облику у којем су их примили кроз образовни и политички систем.
4. Двописменост није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила да уведе такву иновацију у свој језик. Напротив, оне нације које су некада уживале у тој "благодати и великој предности" током трајања Југославије, чим су добиле прилику, брзо су је се лишиле и укинуле је у својим језицима. Опште је познато: на дужи рок, двописменост у једном језику не може да опстане - једно писмо обавезно нестаје. У нашем случају то је ћирилица, и то због њеног вишедеценијског потискивања и омаловажавања, а не због њеног квалитета и употребљивости у било којој сфери савременг живота. Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном и националном идентитету не би то питање оставила нерешеним тако дуго.
5. Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Ћирилица је писмо за сваки компјутер и сваку врсту технологије.
Свету нас приближава примена савремене технике и технологије, усвајање општеважећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика и култура, али и чување и неговање сопственог културног идентитета.
6. Погледајмо државне институције Србије. Зашто поједина министарства не поштују важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма? Зашто у појединим државним органима, институцијама, предузећима и системима сваки запослени може да се понаша по принципу «држава, то сам ја» и «историја почиње од мене» и у службеној комуникацији користи и намеће другима писмо према личном, политичком или идеолошком избору, а не према слову Устава. Ако дођете у једну смену, код једног службеника, држава ће вам издати документ на једном писму, ако дођете код другог службеника, или у другу смену, иста држава вам издаје исти службени папир на другом писму. Од та два само једно је званично по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, није јој стало до тога шта грађани мисле о томе и како се осећају.
Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Електродистрибуцији, Паркинг Сервису, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности (и, очигледно, ниског образовног и културног нивоа) њихових тренутних управника него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева лојалност грађанина према својој држави, односно цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета.
Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на основном писму свог матерњег језика. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља једноставно не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.
Бројне су и озбиљне импликације ових питања у обалсти универзалних и грађанских права и слобода, дечјих права, организације и веродостојности државе, државног и националног идентитета и континуитета, и тако даље. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним грађанима и како се они осећају у у пословима с њом није демократска.
Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Закон који би регулисао јавну употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице решили би питање ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин.
7. Наша држава до сада није стигла, или се није сетила, да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно крше права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажава и не поштује држава Србија и њен Устав.
Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не дозвољавају да оваква питања овако дуго остају нерешена.
Љубиша В. Јовановић

Неки кажу да је добро што смо вероватно једини народ на свету са два писма (можда још и Монголи), те да то представља наше богатство и илуструје нашу ширину и отвореност. Шта мислиш о томе?

...............................................

ЋИРИЛИЦИ ПОТРЕБНА ЗАШТИТА

Епископ бачки Иринеј (Буловић) указао је јуче да писму српског језика прети велика опасност од изумирања и да је задатак државе да га заштити. „Сви европски народи негују своје писмо, само се српски народ бахато односи према ћирилици. То самоубилачко, антицивилизацијско безумље се, међутим, не може спречити само декретима, већ и личним примером“, казао је владика отварајући годишњу скупштину Удружења „Ћирилица“, одржану у Матици српској.

Према речима владике Иринеја, латиница, коју све чешће користимо, у ствари је хрватска латиница. „Морамо, наравно, да познајемо и све облике латинице, али не и да починимо духовни геноцид над сопственим писмом. У овом конкретном случају, дакле, не угрожавају нас други, већ радимо сами против себе“, и стакао је Епископ Иринеј. Скуп је отворио председник Извршног одбора удружења г. Драгољуб Збиљић, а после одавања поште првој председници Скупштине „Ћирилице“ Вери Давидовић, која је преминула фебруара прошле године, поднети су извештаји у раду за прошлу и планови за ову годину.

Збиљић је, у уводном излагању, истакао да су Срби једини народ у Европи који нема довољно уједначен стандардан језик и ваљано решено питање писма.

Извор: Епархија бачка и ТАНЈУГ

Типичан став међу нашим грађанима је: "Не постоје мање или више вредна писма, ..., и што их је више, то боље по народ који пише". Први део ове тврдње је, уз извесне ограде, тачан - али, други је потпуно нетачан. Где то важи да је боље имати два него једно писмо у једном језику? Нигде. Универзално прихваћен језички стандард данас је "један језик - једно писмо". Да ли неко данас тежи да уведе, поред постојећег, још једно или више писама у свој језик? Нико. Да ли неко тежи да избаци друго писмо из свог језика тако да остане само једно? Више народа - из нашег ближег окружења, то су урадили Хрвати; у Азији, исто тако, народи којима је писмо које данас имају наметнуто у прошлости.
Ко би учио енглески да има два писма?
Да ли постоји неки угледан лингвиста у свету, или цитат у озбиљном језичком часопису, који тврди да је добро имати два писма у једном језику?
Даље, како нас то латиница приближава Европи? Како је онда Бугарска постала чланица ЕУ, а има само ћирилицу, и не помишља да је се одрекне? Напротив, бугарски премијер Соломон Паси је почетком априла прошле године изјавио да су Бугари поносни што баш они уносе ћирилицу у ЕУ! Захваљујући њима, новчанице и кованице евра ће добити име и на ћирилици !
А ми имамо два писма, и нико и нигде то не наводи као неку предност за било шта. Пре ће бити да нећемо моћи у ЕУ док се не определимо за једно писмо и тако усагласимо с горе поменутим општеважећим стандардом. Не очекујемо ваљда да нам ЕУ све доставља на два писма док се ми не излечимо од идеолошких вируса који и даље роваре нашим мозговима – десиће се да ће опет други одлучити о томе уместо нас, и ставиће нас пред свршен чин, а ми ћемо се, типично за нас, освестити тек кад буде прекасно.
Два писма у једном језику представљају нерационално, непрактично, скупо и нестандардно решење - странцима тај језик чини тежим и непривлачнијим за учење, етничким мањинама компликује живот, за саме грађане је (потенцијално) свакодневни извор фрустрација, а за државу, на дужи рок, такво решење је потенцијално опасно по њену стабилност То је јасно свакоме ко се иоле разуме у науку о језику, организацију државе и чиниоце културног идентитета једне нације.

Зашто је од два писма ћирилица много боља? Зато што нам је у опису и у потпису, у духовној десетовековној вертикали, зато што је 90 посто нашег вредног писаног културног наслеђа на њој, зато што су наши најбољи писци, уметници, државници и научници писали и данас пишу на њој, зато што је она у Уставу Србије писмо српског језика, зато што има огроман (још недовољно схваћен) потенцијал у компјутерској технологији, зато што је део нашег националног и државног идентитета, везани смо за њу емотивно (преко имена на кућним вратима, на споменицима на гробљима, преко преписке претходних генерација, до бројних докумената и наслеђених књига - како у кућним тако и у јавним библиотекама).

Ћирилица нам нимало не смета за учлањење у ЕУ и интеграцију у друге светске организације. Нимало нам не отежава учење страних језика, напротив, много је јача негативна интеракција с два писма у матерњем језику. Она не омета ни на који начин извоз наших производа (као што ни Јапан, Кину и друге земље не омета њихово изузетно компликовано и тешко писмо). Српска ћирилца се користи или се може користити у практично свакој врсти технологије, од компјутера, преко мобилних телефона до разних дисплеја.
За оно што наше писмо нема, богатство фонтова за примену у рекламама, на пример, кривица се може свалити на државу која је, за разлику од других, игнорисала писмо српског језика и ништа није улагала у његов развој и примену. Добро би било да се једном постави питање одговорности политичара и разних институција који су по природи свог посла морали да се баве тим стварима.

Наше писмо нас чини, поред тога, занимљивијим другима. Имамо ретко, јединствено тројство језика, правописа и писма и могли бисмо да га рекламирамо и као наш бренд, нашу препознатљиву марку, наш туристички производ (као што би требало урадити и са Српском Новом годином, на пример, по угледу на Кину, где је вест о доласку Кинеске Нове Године широм света бесплатна и ефикасна реклама за ту земљу с повољним последицама на углед нације, туризам и економију).
Љубиша В. Јовановић

4. Јесте ли читали књигу `Тајне Вукове реформе` од Милослава Самарџића( као коаутора) и шта мислите о овој књизи?

- Да, прочитао сам ту књигу. То је врста књиге коју свака лингвистика треба да има. Такве критичке књиге су услов за развој и напредак науке, и штета је што ова није написана много раније. Можемо да се сложимо или не сложимо с њом - оно што је битно јесте да нас тера на размишљање, преиспитивање, упознавање с проблемом и даље учење и тражење нових решења.
Моје је мишљење, међутим, да је Вук Ст. Караџић самоникли геније који је урадио сјајне ствари за српски језик и културу. Урадио је прве преводе значајних књига, сабрао српску усмену књижевност, саставио прву граматику и први речник српског језика, и, коначно, извео реформу српског писма и правописа која је на снази и данас.
Посебно је питање да ли је та реформа била најбоља могућа и без мана. Јасно је да није, да се са садашњег становишта може с добрим разлогом критиковати. Али, то је као да данас критикујете проналазача првог аутомобила и замерате му што није тако брз и удобан као ови данашњи.
Вук је урадио како је знао и умео, а Србима нико није крив што су људи таквих способности и енергије тако ретки међу њима. Да смо имали још неколико људи таквог формата до краја 19. века и, после, у двадесетом веку, могло се раније сагледати шта је добро, а шта није у његовој реформи, па се нешто од тога на време поправити, дотерати, вратити понешто на стара добра решења.
Сматрам да треба сагледати шта је добро урадио, као и код свих других научника у историји, а то што нисмо имали још таквих није до њега. Ниједна нација на свету не баца блато на своје научнике због промашаја и несавршених дела које су начинили. Одлика је малих нација да оне ретке и најбоље међу собом омаловажи, док велике нације траже шта је добро код њих, и шта су у свом времену успели да покрену и значајно ураде.

Љубиша В. Јовановић

Не знам брате шта да кажем.
Већ годинама покушавам да популаризујем ћирилицу потпуно безуспешно.
Прво сам делио летке оног удружења или како се већ зове за заштиту ћирилице.
Људи ми се углавном смеју дођем му као неки секташ.
Има људи који то подржавају то ми и кажу али слаба вајда од тога.
Такве питам шта они раде по том питању а они кажу а шта ми ту можемо.
После сам кад сам радио у једној приватној фирми стално инсистирао на томе да се пише ћирилицом јер је то званично писмо нарочито та службена документа,опет ништа уствари неки хрвати су после тога почели писати ћирилицом,али мислим да су ме доживели као неког шовинисту па више из страха.
А срби јок.
На крају сам применио шешељев метод.Једноставно кад ми неко донесе нешто написано на латиници ја бих тражио превод.
Ово је још више изазивало смех мада су на крају ипак све почели писати на ћирилици е сад да ли и на другим одељењима или само на мом то не знам.

Ако смо ми принуђени нешто да штитимо законом то је значи још мало па изумрло.
Па ево и на овом сајту се пише и ћирилицом и латиницом.
Не знам нисам гледао којим писмом више а ово ти је као неки патриотски сајт.
Примера ради пошаљем мејл једном пријатељу свештенику у аустрију на ћирилици а он ми одговара немој ми писати шифровано морам да преводим.Па преводи брате кад ти је Бог дао а то што ја морам да прводим латиницу кога брига, или можда за њих тамо и требник треба писати на латиници.
Шта још да кажем туга превелика.Сад ја терам контру свима латинашима барем тамо где могу као Кочић са јазавцом пред судом.
Сећам се кад сам ишао у средњу школу један мој школски је одрастао у штокхолму па дошао у србију.Текстови у уџбеницима били су и на ћирилици и на латиници наравно он ове на ћирилици није могао да чита а није хтео ни да се потруди да их научи иако је србин.
Онда је диз'о џеву на часовима како он незна ћирилицу и толико се тиме поносио као да је то некакво нарочито достигнуће а наставници су се малте не извињавали што ето градива има и на ћирилици.
Тако сам ја од њега преузео тај метод да се правим тоша али контра.
Тренутно осим тог српског ината немам бољи метод.

Ћирилица је најстарије фонетско писмо и то СРПСКА ЋИРИЛИЦА.

Алефшине, нисам коаутор, већ аутор, тј. сам сам написао књигу.

Кад сам већ овде, само да кажем да се баш не слажем са оценама свог познаника и сарадника г. Јовановића. Поента је у томе да Вук Караџић то није урадио, већ да су Аустријанци само искористили његово име, да то и није реформа у правом смислу речи већ револуција (уништавање), затим да он уопште није био научник, већ само особа којом се манипулише, а која због своје кратке памети и скромног образовања, у комбинацији са похлепом, и не схвата шта ради...

To mu onda dodje kao Gasha Knezevic XIX veka, preteca nvo cije reforme finansira katolicki Bec kome je stvarno na dushi bila reforme srpske kulture i napredak srpskog naroda.

Вук Стефановић Караџић: »Срби сви и свуда»
http://www.vidovdan.org/topic547.html

Баш тако! Само да се за 150 година не слави неко од ових данашњих НВО!

Сви жале за ћирилицом а нико неће да је пише нити да се бори за њен опстанак. Тако се и неки велики Срби пописују латиницом.

"Кад сам већ овде, само да кажем да се баш не слажем са оценама свог познаника и сарадника г. Јовановића. Поента је у томе да Вук Караџић то није урадио, већ да су Аустријанци само искористили његово име, да то и није реформа у правом смислу речи већ револуција (уништавање), затим да он уопште није био научник, већ само особа којом се манипулише, а која због своје кратке памети и скромног образовања, у комбинацији са похлепом, и не схвата шта ради..." (Милослав Самарџић)

Прво да кажем да нисам стручњак за ово питање, Г. Самарџић се много боље разуме у њега, мој одговор је моје лично мишљење.
Мислим, ипак, да се на тај начин може критиковати све и свако. Вук Караџић је имао противнике и за свог времена и после, али је његова реформа, револуција, како год, победила и опстала, што значи да је исто тако прихваћена од многих. Тако то увек бива. Сада смо се већ у потпуности поистоветили с њом.
Без обзира на образовање и карактерне особине, који у крајњој мери не одлучују о његовом делу, него његова вредност, он је урадио доста тога први и једини, како у то време, тако и за дуго после.
Верујем да би у смислу утицаја финансијских помагача и спољашњих фактора, по том принципу, највећи број наших познатих људи (научника, државника, уметника...) данас, и до данас, могли да сврстамо у исту категорију, по томе где су се образовали, од кога и какву потпору су примали, с ким су сарађивали и од кога добијали савете, и тако даље. Беч, Француска, Русија, Америка ...
Овиме не желим да побијем било које од ставова г. Самарџића из његове цењене књиге, не осећам се довољно стручним за то. Зато само настављам полемику и позивам друге, који се боље разумеју у ову област, да се укључе.
Још једном, одајем свако признање г. Самарџићу за књигу коју је написао. Критичке књиге су покретачи сазнања и напретка, и вредност његове књиге је, без обзира на евентуалан суд о Вуку и његовом делу, самим тим веома значајна.
Љубиша В. Јовановић

Једна вест, коју сви грађани Београда могу лако да провере.
После писма Удружења "Српска ћирилица" из Београда "Електродистрибуцији Београд" у којем смо се позвали на службено писмо српког језика по Уставу, нови рачуни за струју су коначно на ћирилици !
Љ.В.Јовановић

Љубиша, поздрав!
Свака част за ово, само напред!