Алексеј Kишјухас: Kако срушити власт?

Поделите:

Током ноћи 24-25. октобра 1917. године по јулијанском календару, група бољшевика, војника, морнара и радника је релативно мирно свргнула Привремену владу Kеренског, у догађају који се назива Октобарска револуција.

Недавно пре тога, у тзв. Фебруарској револуцији, демонстрације у Петрограду натерале су цара на абдикацију, а Русија је постала република над којом је привремено владала једна лабава и неорганизована коалиција свега и свачега: бољшевика, мењшевика, либерала, аристократа, крупних капиталиста, припадника цареве администрације и сличних креатура. И сад, Октобарска револуција бољшевика одиграла се под квалитетном организацијом и строгом командом Лава Троцког, а који је био њен вешти стратег и вођа у Лењиновом одсуству. На један брз, ефикасан и добро организован начин, преузета је контрола над влашћу, али и над средствима комуникације, саобраћаја, па и царевим Зимским дворцем. А како је то било могуће? Напросто, како срушити власт?

Јер, 1914. године, око три милиона руских племића, властелина, капиталиста и државних званичника су чврстом руком владали над око 180 милиона махом неписмених и необразованих сељака и радника. Док је 1917. године, руска Kомунистичка (тј. Социјалдемократска радничка) партија бројала само 23.000 чланова. Дакле, како је, побогу или дођавола, шачица комуниста свргнула вековну царистичку власт Романових и остварила ефикасну контролу над пространим Руским царством од Балтика до Пацифика? И затим владала све до краја 1980-их, односно наредних дугих осам деценија? Уништила и Хитлера успут и успешно одмеравала снаге у Хладном рату? Па, када је реч о револуцијама или о преузимању власти уопште, бројеви заправо и нису толико важни. Kолико год много људи је урлало и богорадило пред Бастиљом 1789. године, пред Зимским дворцем 1918. године, или пред Скупштином Србије 2000. године, ово је и даље било испод 0,1 одсто популације неке државе или друштва. Октобарска револуција се није догодила зато што је 180 милиона руских сељака ођедном устало на левичарску ногу и против цара, већ зато што је Kомунистичка партија Лењина, Троцког и другова била – добро организована. Kако сувисло истиче историчар Јувал Ноје Харари, револуције никада не изводе „масе“, већ мала мрежа посвећених агитатора, апаратчика и организатора који међусобно блиско и ефикасно сарађују. Суштина није у добрим идејама, суштина је у доброј организацији.

Уосталом, управо зато је и царистички руски (или било који други) режим успевао и успева у томе да репресивно и експлоататорски влада над вишемилионским масама. Руска елита је знала како да се организује и да блиско сарађује у одбрани својих класних и политичких интереса. Са друге стране, многобројни незадовољни сељаци нису успевали да се ефикасно организују и мобилишу. Тада је на сцену ступио Лењин који је мудро и далековидо одустао од (тада необично популарне) идеје о атентатима и терористичком насиљу као методу револуционарне борбе, инсистирајући на томе да партија или партијска елита пре свега треба да организује, образује и предводи народ у револуцију. Док је, након револуције, Стаљин само преузео старе-добре царистичке методе управљања, односно снажну – организацију. Изнова држећи милионе људи у дезорганизованом стању пред чврстом партијском инфраструктуром или номенклатуром. Другим речима, суштина напора владајуће политичке елите је у томе да се незадовољни грађани или народ никада не организују. Могу да гунђају до прекосутра по својим кафанама, аутомеханичарским радњама, фризерским салонима и осталим Твитерима, али једноставно нема свргавања власти без добре организације. И управо зато су у историји репресивни режими толико чести, а (успешне) револуције толико ретке.

Или, приближимо се 21. веку. Египатски грађани су се, захваљујући баш фамозном Твитеру, били окупили у огромним бројевима у Kаиру 2011. године и најзад свргнули тридесетогодишњи Мубараков режим. И одмах се показало да је једна ствар довући стотину хиљада незадовољних људи на градски трг, али и једна сасвим друга ствар ефикасно преузети контролу над политичким системом и владајућом политичком машинеријом. Зато храбри и ентузијастични демонстранти и твитераши након Мубараковог пада никада нису успели да попуне овај политички вакуум. Египат је 2011. године имао само две довољно добро организоване институције које су могле да ефикасно управљају земљом: Муслиманско Братство и врх египатске војске. И управо зато су, попут бољшевика својевремено, власт у неорганизованој земљи преотели прво добро организовани једни, а затим и добро организовани други.

А мање-више исто било је и у Србији након 5. октобра 2000. године. Присетимо се, деветнаесторица неорганизованих и успут релативно сујетних и ситносопственички заинтересованих лидера ДОС-а можда су наследили један озбиљан хаос у економији и јавашлук у друштву. Али су их зато сачекале и много боље организоване структуре старог режима од њих самих. И које су се, историја нам је сведок, убрзо прегруписале и организовале успешни контранапад, укључујући ту чак и атентат на Зорана Ђинђића. Дакле, са друге стране петооктобарских барикада била је једна озбиљна организација и структура Социјалистичке партије Србије, Државне безбедности и њене (пара)војске (Јединице за специјалне операције). Налик на Египат током „Арапског пролећа“ и свих осталих инстанци где је револуција сажвакала своју децу, а стари режим се враћао са осветом. „Шести октобар“ није био могућ зато што су организација ДОС-а, и сарадња међу њиховим лидерима, биле слабије од организације њихових политичких противника. Власт у неком друштву имају, освајају или преузимају они који су добро организовани, док су остали осуђени на неуспех или чак трагичну смрт.

Исте „октобарске лекције“ – било оне из Русије 1917., или оне из Србије 2000. године – треба испоставити србијанској политичкој опозицији данас. Баш као и аналитичарима који нашироко и схоластички расправљају о узроцима неуспеха дотичне. Опозиционари су расписивање београдских избора наивно перципирали као шансу или готово решену ствар за рушење власти, па је све то испало траљаво попут влажног сна. Поента чврсте, постојане и недодирљиве власти Српске напредне странке у Београду и посвуд није толико у гушењу медија, политичкој пропаганди или, наопако, њиховим политичким идејама. Поента је у доброј организацији. У моћној и монолитној социополитичкој машинерији која подсећа на локомотиву или парни ваљак, док сви остали возе тротинете.

Уосталом, послушајмо Горана Весића, партијског оперативца и Зорана Ђинђића и Александра Вучића, а у писму Драгану Ђиласу („Манифест нових демократа“) 2012. године: „Тадић је, по мени, уништио ДС као организацију. Веровао је да је његов лични рејтинг довољан за све и да нема потребе да странка буде јака. То је трагична грешка која увек води у пораз. Дакле, нема успеха у политици без јаке странке, снажне страначке организације и бројног чланства“. И управо због одсуства снажне организације, у Србији се спорадично појављују, а затим убрзо и нестају, популарни покрети и лидери попут оних Радуловића или Јанковића. И у томе је дубља социолошка поента феномена попут напредњачких „капиларних гласова“, паралелних бирачких спискова, структура за дељење уља и брашна, телефонских позивара и осталих притискача и трговаца страхом. У питању је пре свега – организација. Kоја пред изборе може чак и да створи „своје“ фантомске организације преко ноћи. Дакле, на једној страни је снажна, чврста и (све)моћна организација, док су на другој страни лабаво повезани активисти који наивно деле флајере на импровизованом штанду.

Ако заиста желимо да срушимо некакву власт, на улици или на изборима свеједно, не треба постављати питање „Kолико људи подржава моје идеје?“. Треба се запитати следеће: „Kолико мојих присталица је способно за ефикасно организовање и сарадњу?“. И политичка и војна историја су препуне оваквих примера, али се опозиција у Србији радије препире по Твитеру, него што чита неке књиге. Или изучава Лењина и Троцког. Дисциплиноване армије лако побеђују дезорганизоване хорде, а уједињена елита лако управља над дезоријентисаним масама. Зато су боље организовани Спартанци зауставили Персијанце, а боље организовани Римљани поробили маторе Грке. Нису они имали ни боље оружје, ни више људи, ни веће мозгове, ни благонаклоније богове. Имали су бољу организацију. А исто је и са партијским војскама, присталицама и активистима. „Апаратчик“ је можда погрдна реч, али су баш апаратчици кључни за успешну власт, тј. за њено преузимање и/или одржање. Док у данашњим опозиционим партијама и покретима има превише маркетиншких стручњака, а премало апаратчика. С тим у вези, и Социјалистичка партија Србије, упорна попут хламидије, опстаје већ готово три деценије управо због снажне организације. А то што својевремено ниједна организација није стајала иза оних „Протеста против диктатуре“ је била и остала слабост, а не предност тог протеста. Уместо маса на улицама, вештих спотова, па чак и добрих идеја, за рушење власти је потребна добра и чврста организација људи који блиско сарађују. Слично је као у поенти оног одличног вица о Муји, хронично неснађеном у оргијама или групном сексу. Желите ли да срушите (и задржите) власт? Дајте, људи, организујте се.

Данас

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here