БИЋЕ НАМ БОЉЕ КАД МИ БУДЕМО БОЉИ

Поделите:

Јуче ме је једна жена подстакла да напишем текст…. Куповала сам нешто у пекари, она затражи нешто посно, продавачица јој рече да је то што је узела са попустом, јер уз то може да добије за 1 динар још и 1 јогурт. Жена се насмешила и савршено мирно и љубазно рекла. „Не, хвала“. Па мислим се: „Дете моје, ако ти тражи нешто посно, што јој нудиш мрсно?“, ал` помислих, ваљда је то рекла рутински… Ал` – није рутина. Продавачица се окренула (а слатка је, обична, простодушна, добра), позвала колегу и рекла: „Џабе питам, нико неће“. Насмејах се. Хтедох да кажем да питају ове које не посте, зашто они да купују јогурт, ал` одћутах. Ваљда газда зна шта ради. Узех питу од хељде са броколијем и спанаћем, цмок, прсте да полижеш. И одох да чекам трамвај

Шест трамваја скренуло десно, а мени треба онај што иде право. Искупи се народ, сви причају у глас. Неко мобилним, неко између себе, бука да те Бог сачува. Али не она бука од веселе неконтролисаности. Напротив. Зебња. И непосиво незадовљство. Незадовољство превозом, школом, изборима, газдом, патикама, третманом маме у болници, ликвидношћу, васкршњом јелком од прошле године, молером, општином, Оћу да умрем од тог црнила. Чујем и да је дан лежања у мртвачници хиљаду динара. А трамваја нема, па нема. Један човек рече, више за себе: „Е, децо моја, ово се некако мора разрешити. Ово не ваља. Да сте читали посланици Патријарха Варнаве – знали бисте“. Па нисам читала. Дођем кући и потражим…

 Како да не будем захвална Богу што ово није на мојој станици, како?

Док сам трагала, наиђем на садашње догађаје у нашој Цркви. Мења се устав СПЦ. Смањиће се број владика, кажу. Супер. Биће нам скромније, значи. Шалим се. Сви би да постану митрополити. На кладионици се тражи квота за возило којим ће после Сабора да иду на посао, да л` ће тако унапређени да унапреде и кола, ил` јок. И нећемо више да се окупљамо око Бога, него око епископа, као око папе, Боже ме прости. Тако прочитах. Митроплије ће да буду тамо где није српска држава, кажу, а биће их свуда. Београд ће да се дели на Вождовачко-винчанску епископију и Н. Бгд-Мунзе. Патријарх ће свуда да постави људе из своје бивше епископије за старешине нама, Београђанима. Не знам… Ал` видим да је почео баш марљиво. Поставља, доводи, доводи… Не жалим се. Него чујем у цркви. Народ се жали. Бежи из једног храма у други. Ја, јок. Из једног сам побегла главом без обзира, видим – свуда исто, па сам ту где сам.

Да видим какав је био тај Патријарх наш кога су отровали. Ево дела текста Патријарха Варнаве, а остатак текста ћете наћи сами, ако вас буде интересовало:

 ЊС Патријарх Варнава, отрован у 57 години живота…

:

„ … Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања.“

Не могу даље. Тако и Тин Ујевић напише „Наши дани“… А ја пишем плитко, женски, са акцентом на раскринкавање, што ми није циљ. Не смемо ми ни на кога да упиремо прстом. Не сме се то у православљу. А и не вреди. Можемо само да мењамо сами себе. Патријарх Павле је рекао „Биће нам боље, кад ми будемо бољи“ и „Помоћи ће Бог, ако имадне коме“… Има. Има. Мења се народ. нема ко не пости. Јогурт јок. Пуне су и цркве… Све су то промене. Промене у нама. А то је сила.

Кад је ово писао Патријарх Варнава? 1937. Те године се и упокојио. Отровали га. Две године касније Немачка је кренула…

Према томе – дабоме…

 

blogfrket

Поделите:

1 коментар

  1. nije dovoljno dobro, neophodno je i zlo, neohodna je politika.Nece nam biti bolje kada budemo bolji.To je samo vrsta eskapizma od politike.Dobar covek je dobar prema drugome, a politika je dobra ili losa za drzavu i narod kao celinu iako neki njegov deo moze da zivi dobro.Dobrota je uvek prema onom pored nas, politika je prema onome iznad nas, drzavi i narodu.Ako se tvrdi da nam trebaju posteni politicari, onda se politika spusta na nivo etika, a drzava i narod na ono pored.Bice nam dobro kada nam drzava bude dobra, a to je politicko i pravno, ne eticko pitanje.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here