Бокан: Шта је то родољубље у српском случају?

Поделите:

Није исто бити националиста у Француској или Енглеској и бити српски родољуб.

У нашем случају, ствари стоје веома захтевно, уоквирено нашим предачким, хришћанским заветима. Светосавским и Косовским.

Самим тим, то није борба за веће парче меса или територије, за господарењем над побеђеним народом и крвожедну освету према непријатељима. И није само физичка, видљива и тренутна победа ”у игри”. Већ нешто много веће, важније и озбиљније од тога.

Код нас Срба, хришћанство није никад било само обичан украс на челичном оклопу бруталне шовинистичке суровости, као у случају скоро свих наших суседа са балканских крвавих међа. То је био наш ”поглед на свет” и свенародно опредељење – за виши циљ (Царство Небеско, витешки идеал, узвишени смисао живота).
Могу наши унутрашњи непријатељи да нам се смеју колико год хоће ”због наше патетичности” и ”типично српског претеривања” (како то они воле да кажу), али јесте тако. Било је и биће, док год се будемо китили српским именим и нашом старом славом.

У томе и јесмо различити од других народа (и Руси су слични нама, по оваквом односу према својој Отаџбини и ратовању у њену одбрану).

Како је дошло до одвајања православља и црквености од великог дела нашег излуђеног и дезоријентисаног народа, не знам.
У ствари, формално знам (због свега оног што су нам донели југословенство и комунизам), али просто не могу да верујем каквом брзином смо, од супер-позитивних, постали онако негативни и скоро ништавни ”јунаци” пред очима наших верних пријатеља (попут Арчибалда Рајса, који нас је, истинољубиво и искрено, онако и онолико славио током Великог Рата, као најбоље од свих европских народа – а онда, само пар година после тога, са чуђењем и тугом, кудио и критиковао, не верујући шта види и у шта смо се претворили).

Било како било, наследници и потомци Карађорђевих и немањићских, кнез-Лазаревих и деспот-Стефанових ратника су, изласком из хришћанског духовног оклопа, наједанпут постали лако рањиви и склони свакој врсти греха и слабости.

Идејом да на причешће недељом ”иду само бабе” и залудни губитници у процесу транзиције, и да сви други ”имају паметнија (и важнија) посла”, постали смо у правом смислу речи – новокомпоновани народ, само биолошки и на речима сличан својим српским прецима. А пуцањем у иконе, дизањем сопствених цркава у ваздух, уградњом манастирских остатака (након усташких погрома) у сеоске штале и свињце, садистичким малтертирањем монаха и монахиња, јавним линчом (владика Иринеја Ћирића, Нектарија Круља, Варнаве Настића…) и стрељањем (др Луке Вукмановића, митрополита Јоаникија Липовца…) наших свештеника и архијереја смо, нажалост, кренули стрмоглавце у сигурну и заслужену пропаст. И даље непокајани, бар у оном (не малом) делу нашег народа који је у свему томе лично учествовао.
И онда се неко усуђује да, псоел свега, злодела ових монструма назове ”патриотским”, а због тога што су, сем српских националиста и свештеника, убијали, свремена на време, и Немце.

Не осуђујем ја ту људе (могу да се покају) који су били на несрпској и антисрпској страни, колико њихов грех.
А ”бити у заблуди” има своје (релативно) оправдање само у времену када је постојала опција оваквог несналажења у заводљивом свету туђинских идеја, док нисмо сви заједно видели (и осетили на својој кожи) шта заиста стоји иза свих ових слаткоречивих, празних прича које су требале да нас убеде да је црно – бело, а бело – црно. Док нисмо коначно послали све те Маркс-Енгелсове, Лењинове и Кардељеве бесмислене књиге на ђубриште историје и у смеће.

А ти наши жустри сународници са петокраком на челу су, због ових утопијских и промашених идеја, пре седамдесетак година, масовно убијали, без суда и пресуде, своју браћу по роду и пореклу, без самилости, као стоку у кланици. Побише тако Титови џелати сам цвет српске интелигенције и наше истинске (духовне, дипломатске, уметничке, трговачке) елите, ликвидираше их на правди Бога – а ни због чега. Због лажи која је у смрт послала – у Русији и Србији – на десетине МИЛИОНА ЖРТАВА, са списка живих просто збрисаних очева (тако уништених) породица и сасвим недужних људи.

То је била цена овог играња са сопственом историјом и оним за шта се, све до Октобарске револуције (и Титових преких судова) сањало, живело и радило. А мржња према Цркви и Богу је била у духовној позадини колективног, насилног наметања црвеног ”супер-хероја”: пролетера, узор-јунака радничке класе. У систему који је наше јуначке и стварно величанствене средњовековне владаре дефинисао као ”феудалне експлоататоре”, а оданост Богу и краљу прогласио – ”издајом народа”.

Родољубље је, истовремено – и христољубље и богољубље, бар у српско-руском случају.
И тако ће и бити, уз нужну хармонију свега реалног и узвишеног, земаљског и небеског (оне велике и оне Свете Русије; оне реалне и оне Високе Србије).

Важно је да, макар са закашњењем, коначно спознамо истину и све оне грешке што су биле непремостиве препреке нашим прецима за нормалан и срећан живот њихове и наше Отаџбине.
То је, уједно, и наш свети, генерацијски, онај најважнији задатак. Да поново освестимо све оно што нас је, као вихор, носило, окрилаћене, кроз векове и највећа искушења. Док смо били православни и у вечности укорењени саборци бесмртних Лазаревих косовских витезова.

Драгослав Бокан, ФБ

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here