Борис ЧЕРКУЧ: Ко успије да објасни шта је данас БиХ – треба да добије неку масну награду

Поделите:

Аутор: Борис ЧЕРКУЧ

ИМА онај један лик на Yоутубеу што покушава гледатељима поближе објаснити државе, а који се, наравно, спетљао и једва жив изишао из објашњавања Босне и Херцеговине. Што не чуди, јер ни сами становници ове земље не знају баш најбоље што је то Босна и Херцеговина, а како ће онда јадни странац?

Унутар БиХ сви више сањаре него ли су реални, сви више вјерују у бајке него у реалне приче из живота, а онај који је збиља проникнуо у тајну ове земље, да је правде, добио би некакву масну награду.

Три предсједника, два ентитета, три народа, три језика, три конфесије, четири непроведене пресуде Суда за људска права, конститутивни и остали, па онда и преостали, тко зна колико непроведених пресуда Уставног суда, име земље које не одговара територијалној подјели, десет кантона који не одговарају природним регијама, министара к’о у бајци, бранитеља милијун и нешто, јер нитко није нападао, сви су бранили, једна повијест, другачија од хисторије, а обје другачије од историје, лажи, обмане, увјеравања, три истине, дигресија и агресија на истину, трун у туђем оку и балван у свом…ој, мајко, што ме роди, кад среће немам ја?

Што нисам рођен на Флориди или, барем, у Лос Анђелесу?

Ху из ју ен ху из деј?

Збиља, онако карверовски, што говоримо када говоримо о Босни и Херцеговини? Или, да парафразирам Коју из Дисциплине кичме – Када кажеш Босна и Херцеговина, на шта тачно мислиш, реци ми? Иако су нам пуна уста равноправности сваког народа на цијелом територију земље, стање на терену често не одговара фразама и флоскулама, а одговор на горња два питања јако варира и не нужно одговара био каквој стварности. Или, пак, ипак одговара, само не желимо признати? Ма, замршено је. До бола.

Наизглед је лако, кад слушате, рецимо, патриотски настројене, или како се то популарно каже „пробосанске снаге“, Босна и Херцеговина је једна и једина, од Уне до Дрине, од Саве до мора и наизглед ту проблема нема, све се доима логично. Уз један мали проблем, унутар тих граница постоје сасвим озбиљни комади земље, ако затворимо очи и јако се сконцентрирамо, па одвојимо жеље од стварности, који не дијеле то мишљење о једној, јединој и цјеловитој, него је замишљају као једну, али испарцелизирану.

То се лијепо увија у разне фразе, од федеративности до консоцијације, негдје се иде и оштро ђоном, а фаулира се грубо са обје стране.

 Не учи ме мајко, ал’ карај ме

Некоме притом Дејтонски споразум то даје за право, јер нема што замишљати, већ је парцела ту, један кроз један, овјерена и опечаћена, заведена у књиге и папире, а ни другима није тешко замислити „границу Електропривреда“ или неки други наш унутарњи начин препознавања гдје је и докле је чије, тим прије јер чак и они који земљу замишљају као једну и недјељиву често упадну у замку „вашег и нашег“, као, рецимо, један мој пријатељ који је долазећи из Сарајева у Мостар, а иначе је сасвим ОК лик и успут увјерено сматра да је све ово једна земља и један народ, који је прилазећи Врапчичима назвао да ме пита је ли онај локал у којем сам му рекао да га чекам на „нашој или вашој страни града“?

А има тога још.

Становници више од половице земље који главни град своје земље сматрају туђим, а не својим и прије им је главни град, ментално и физички, у Београду или Загребу, јер су тамо десет пута годишње, а у Сарајеву нису били од 1992. Али, зато радо слушају приче да то више није оно Сарајево, да је то тек један Техеран, или како већ воле рећи за неминовно измијењен град у нашим околностима у којима смо се сви промијенили много више него што то желимо признати.

Важно је да смо наши

Или претендент на члана Предсједништва из реда једног конститутивног народа, који каже да, као некаквом реверзибилном методом, није био у Западној Херцеговини од исте те 1992. године, иако је баш ту значајан број припадника народа у чије име жели доћи до позиције. Не знам, мајка му стара, ја бих у оба случаја бар мало вирнуо, бацио поглед, свратио па макар инкогнито, ако ништа онда због знатижеље и опће културе. И у Сарајево и у Западну Херцеговину. Заправо, то и радим већ толико година.

Зашто ми медији и предрасуде морају бити главни, често нажалост и једини, извор информација?

Чему неучење ничега осим свога?

Зато и имамо чињеницу да о Босни и Херцеговини ми, њезини становници, имамо најмање три варијанте приче, с низом подваријанти, које се, захваљујући митовима и предрасудама, које су опет главни алат у комуникацији политике и медија, све мање и мање подударају и све више и више међусобно одударају. И онда када ми нетко спомене „грађане“ и „грађанско друштво“, немојте ми замјерити, помислим на малобројне који знају да се смеће баца у контејнер, а жмигавац служи за показивање намјере у промету – и то и чине. Све остало ми оставља горак окус у устима јер не одговара истини.

Земља сијела, из три села

И, уз све оно што је гореспоменутог јадног You-тубера сјебало у објашњавању, а тако му и треба кад иде к’о бос у драчу, живимо не до краја написану, али тако очиту подјелу. Која је не увијек написана на картама и не увијек призната у јавности, али је опипљивија, што је интригантно, од равноправности свакога свуда у овој земљи. И коју још од деведесет и неке нитко није до краја анулирао, а коју на неку фору већ годинама опет цементирају, како и они који је збиља желе, јер комад је комад, јеби ти то, тако и они који земљу замишљају као једну и једину – све као доказ себичности, трапавости и глупавог ината у покушају очувања фотеље и борбе за исту.

И, ето, како год да окренеш вазда имамо земљу као и у раним данима осамостаљења – као штокрлу са три ногаре. И коју таквом дефинирају не само они којима годи „земља цијела из три дијела“, него и они који би је лафо видјели читаву, али их неки дијелови или не занимају, осим као мотив за вербалну паљбу и продају шупље, или их не сматрају зоном интереса.

 Подметни ми штокрлу, па да се објесим

Да, понекад се чини, кад мало одмакнеш слику, да је једна ногара мало краћа, неки вјерују, а вјера им ипак није јача страна, да би могла чак и отпасти, а друга ногара упорно покушава бити већа од простог зброја дужина преостале двије, па се штокрла стално љуља и ево је, ма само што није пукла и растурила се.

Дођу дани, као што је био овај уторак, када зачини постану тако јаки да помислиш како је превртање унатраг сасвим извјесно, али онда опет сване сутра и скужиш да се није догодило ништа епохално и да смо још увијек на истој штокрли, коју можда гледамо различито, али нам је и даље свима иста.

Дакле, живот на штокрли, макар тврд и неудобан, с времена на вријеме напросто нељудски, ипак се наставља. Скупа са свим овим циркусом који је стваран и нема намјеру стати и у којем је на папирима једно, у стварности друго, а у жељама нешто посве треће. Представа иде скоро сваки дан, по потреби се убацују и екстра датуми, пун је календар циркуса, а на вама је да одабере хоћете ли бити слонови, мајмуни, клаунови, радити на каси или у дирекцији.

С тим да је мјесто слонова, клаунова и мајмуна, чини се, стално отворено. Као и старо добро питање: Што точно мислиш када кажеш – Босна и Херцеговина?

И, успут, јеси ли сигуран да си баш ти у праву? И зашто?

https://www.bljesak.info/kolumna/kolumne/sto-tocno-mislis-kad-kazes-bih/232617

http://sveosrpskoj.com

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here