Да ли је ово коначни крај Ангеле Меркел?

Поделите:

Ако попусти, Меркелова постаје федерална марионета баварских феудалних кнезова. Ако не попусти, пада влада

Ни сто дана није прошло од формирања нове немачке владе, а већ се рачуна с њеним падом. Изненађења нема, разлог је миграциона политика.

У понедељак се у Берлину састају врхушке CDU и CSU да одреде пораженог – или ће канцеларка Ангела Меркел сменити министра полиције Зехофера и остати на челу мањинске владе неизвесних изгледа, или ће Зехофер натерати канцеларку да призна како је Немачку, и не само њу, довезла до зида. Постоји и трећа могућност, да се горе споменута одлука одгоди до краја овог месеца, кад се у Бриселу одржава самит ЕУ као завршно поглавље бугарског председавања, пре него што Унија првог јула закорачи у шест месеци аустријске управе.

Из овога је јасно да трећа варијанта не умањује драматичност дилеме пред којом стоје Берлин, Минхен, у условном смислу и Беч. Ово су дани кад се одлучује која ће страна освојити дефиницијску моћ да ону другу оптужи за рушење Европске уније као пројекта генерација.

Да ли истином манипулише баварски CSU, кад оптужује канцеларку да је уништила немачку будућност? Или истином манипулише тим око Ангеле Меркел – на пример Анегрет Крамп-Каренбауер као број 2 унутар CDU – кад тврди да би пад канцеларке истовремено био и распад ЕУ? Оба питања се могу поставити и као једно: Ко агресивније ради на продукцији апокалиптичне атмосфере у Европи – „баварски делиријум“ (Шпигл) или берлинска тврдоглавост?

Како год сутрашњи састанак у Берлину прође, без обзира на то да ли се политичке главе закотрљају одмах, или тек за две недеље, овај догађај ће за све европске нације имати непосредне ефекте нормално резервисане за домаћу политику, у смислу да ће се сви морати одређивати према њему, јер ће последице ионако осећати на властитој кожи.

Србију то чак и више тангира него просек ЕУ, јер тај спор радикализује неудобну позицију која је Београду запала у простору високе напетости између Берлина и Беча, између недобронамерних немачких идеалиста и непоузданих бечких реалиста.

ЗИДОЈЧЕ ЦАЈТУНГ: „БАВАРСКА, И НИШТА ВИШЕ – ТО ЈЕ СРАМОТА!“
Има још тачака, али за љубав једноставности се актуелни спор може редуковати на следеће: Зехофер намерава да подносиоцима азила који су већ регистровани у некој земљи ЕУ спречи улазак у Немачку. У техничком смислу да их полиција заустави на граници и на сваки могући начин мотивише да се моментално удаље у смеру из ког су дошли.

Канцеларка чак не каже „не“, иако нема дилеме да се са тиме не слаже, већ тражи да јој се дају две седмице до самита ЕУ како би постигла „јединствено европско решење у миграционој политици“, оно исто на коме неуспешно ради већ скоро три године.

Зехоферова намера апсолутно лежи у делокругу његових законских овлашћења. За то му не треба канцеларкина дозвола, чак ни министарски декрет, довољна је усмена наредба. Исто тако, канцеларка је законски овлашћена да по нахођењу смени непослушног министра. Ако попусти, Ангела Меркел постаје канцеларка по баварској милости, федерална марионета баварских феудалних кнезова. Ако не попусти, пада влада и она постаје шеф мањинског кабинета у свакодневном зависном односу од парламента у коме чак нема ни подршку свих заступника властитог CDU-а.

Истина је и да Зехофер више није потпуни газда властитих поступака. Баварски бес сада носе три личности – поред Зехофера, то су локални премијер Маркус Седер и шеф фракције CSU у Бундестагу Александер Добринт. У споменутом баварском тријумвирату Добринт гаји највише личног анимозитета према канцеларки и непопустљиво ради на њеној демисији; Седер и Зехофер мање, али се не подносе међусобно и одржавају само минималну комуникацију.

CSU тријумвират је разбијен као разбијени атом, на окупу га још једино држи страх од регионалних избора 14. октобра.Ако остану са канцеларком на изгубљеној позицији, могли би изгубити већину.

У легалном смислу се спор своди на судар националног и европског права. По националном се мигрантима може спречити улазак у Немачку ако долазе из сигурне треће земље („трећа“ је она која није ни Немачка, ни земља порекла), што конкретно значи у граничне земље – Аустрију, Холандију или Пољску. По европском праву (Даблински споразуми) могу се слати само у земљу у којој су први пут регистровани – Италију, Грчку, једнако као и у Србију или Македонију.

Али, и у том грму лежи зец, мигранти се, по Даблину, могу слати натраг тек након што је сваки појединачни случај проверен у законском року од шест месеци.Практично у бесконачном року – ко год уђе у Немачку, тај и остаје у њој, свеједно да ли легално или као „подморница“, како се у политичком сленгу зову одбијени азиланти који илегално настављају да живе у Немачкој.У том случају они постају тема само кад прекрше кривични закон, па чак и онда ако је у питању само капитални крвни деликт.

CDU/CSU наступају заједно већ седам деценија као унија, са кратким прекидом 1976, кад је баварски CSU дигао револуцију за боље услове, и одмах се покорио када је CDU запретио да ће се кандидовати на локалним изборима у Баварској. По старом договору, CDU не наступа на изборима у Баварској, док CSU не наступа на савезним изборима; сви добици се сабирају као заједнички. Због тога те две странке пословично важе као „сестринске“, иако је од септембра 2015. тачније назвати их „братским“, и то у смислу братског односа Каина и Авеља.

АПОКАЛИПСА САДА?
Франкфуртер алгемајне цајтунг: „CDU и његово вођство покушавају да екстатично драматизују своју стару флоскулу ‘пад Ангеле Меркел = смрт Европе’. То, међутим, неће натерати министра полиције Зехофера да обуче папучице преостале од његовог претходника Томаса де Мезјера. CSU је сада све ставио на једну карту. Ако канцеларка не попусти, биће то последњи дани ове владе.“

Већ три године канцеларка доместикује баварског лидера CSU-а Зехофера и у томе има променљиви успех. До сада је могао да је сруши неколико пута, у просеку два пута годишње, а није јер је увек превладао генерални немачки страх пред ауторитетом, специфична црта националног менталитета која историјски зна да се јави у драстичним деструктивним и аутодеструктивним формама.

Ако се погледају немачки медији, канцеларка у том простору јавног дискурса и даље има већинску подршку. Више је коментара који полазе с различитих аналитичких тачака да би стигли до заједничког закључка како је политичка смрт Ангеле Меркел истовремено и смрт Европске уније, него оних који дивергирају од таквог става.

Да би ситуација била обрнута, да је управо канцеларка та која сахрањује Европску унију, немачким коментаторима још не пада на памет, чак и кад је критикују, чак не ни кад се аналитички на милиметар приближе том закључку – за такву смелост им страхопоштовање још увек седи дубоко у костима.

Није искључено да „страхопоштовање“ као реч поклања ситуацији превише идеализма којег реално нема. У датом контексту је страхопоштовање могуће превести као „саучесништво“. Сви важни немачки медији, читава хуманистички саморазумевајућа јавност, већина националног политичког естаблишмента – сви они од септембра 2015. демонстративно стоје уз канцеларку, очекујући да ток догађаја коначно докаже њену мудрост и визионарство.

Реч је о затвореној идејној фаланги што у формама елементарне религиозности зазива знак с неба, који ће све коначно ставити на своје место, ван сваке сумње доказати да је „Mutti“ пре три године знала шта ради, као што зна и данас. Ако тај знак изостане, ако канцеларку у наредних петнаестак дана са политичке бине помете „delirium Bavaricum„, ако је демонтирају провинцијске „свиње“ без смисла за Европу (Шпигл), онда се сви они који су је до сада подржавали појављују као саучесници на историјској бини немачке срамоте и европске трагедије.

ФРАНКФУРТЕР АЛГЕМАЈНЕ ЦАЈТУНГ: „ТАКО ИЗГЛЕДА КРАЈ ИГРЕ“
Док се политичка игра у Немачкој приводи крају, у Аустрији тек почиње. Аустријски канцелар Курц се европској јавности презентира као политичар који око себе окупља све расположиве ресурсе, не само оне из саме ЕУ, у „коалицију добровољаца“ (Koalition der Willigen) за спас Европе од неконтролисане исламске миграције великих бројева.

У спору Берлина и Минхена он је по деловању на страни Минхена, док се вербално уздржава од директног мешања у однос немачке партијске браће CDU и CSU. Суздржљив или не, и Курц у последње време игра отворених карата. У ту сврху чак више не бежи ни од емотивне реторике по којој се директно ради о спасу европских друштава у садашњем облику – социјалне државе, секуларне, либерално-демократске, са правно изједначеним статусом жена.

Беч и Берлин се овог тренутка инсценирају као носиоци два дијаметрално супротстављена наднационална пројекта за спас Европске уније. Оба не могу бити истинита – један води у пропаст ЕУ, други у спас ЕУ. Компромиса између та два пројекта нема зато што су и један и други дефинисани као „спасилачки“ програми активирани у тренуцима драстичне институционалне кризе. Компромиса нема, зато што они у суштини спасавају Европу један од другог.

Поједностављено, Курц каже – ко не штити националне границе, тај руши заједничку Европу. Поједностављено, канцеларка Меркел каже – ко штити националне границе, тај руши заједничку Европу. Обоје су за заштиту спољних граница, али немачка канцеларка као идеалистички програм у принципу, једног лепог дана када се постигне „заједничко европско решење“; аустријски канцелар сада одмах и грубо, као хитни систем ватрогасних мера.

У четвртак Курц демонстративно одлази на састанак Вишеградске четворке у Будимпешти, где ће борба против масовне миграције бити главна тема. Паралелно се са Београдом, Тираном и Приштином договара о додатној блокади миграционих путева кроз простор Балкана и оснивању прихватних центара из којих би пут увек водио натраг, никад напред (Пресе, 15. јуна).

Или–или, или пропаст, или спас; или Ангела Меркел и „хуманистичка интелигенција“, или Курц и његова „добровољачка коалиција“. Ако се као критеријуми „апокалиптизма“ узму дуализам, песимизам, импресија хитности и суђење грешнима(конкретно кривцима за дубоку европску кризу), онда ЕУ овог тренутка испуњава сва четири критеријума.

Да ли је за апокалиптичну атмосферу која почиње да се шири Европском унијом крива канцеларка Ангела Меркел, или, напротив, они који тврде да је крива канцеларка Ангела Меркел? Једно је сигурно – тим око Ангеле Меркел ће се потрудити да до горког краја инструментализује претњу распада Уније за канцеларкин опстанак на власти.

Идеја је, како је презентира њена заменица Анегрет Крамп-Каренбауер, да за канцеларкино политичко здравље на крају моли читава Европа, како се не би „распала“.

То стварно почиње да личи на случај за Страшни суд.

 

Ауторка је дописница РТС из Беча

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here