Дечји неуролог оштро упозорио: 5 година гледам како сами стварате аутизам код деце!

Поделите:

Већ пет година се по правилу сусрећем са истим проблемом – децом која у просеку са три године практично не говоре.

Одавно већ намеравам да поделим с вама своја запажања о могућим последицама интензивног коришћења у најранијем узрасту разних уређаја с екранима: телевизора, компјутера, таблета, смартфона. Одмах да се оградим и кажем да овде износим само своја запажања на основу искуства. Може се то разумети као застрашивање из незнања – и то сам имао прилике да чујем. Ипак, чини ми се да се све уклапа и полако долази на своје место…

Посао ми налаже да се свакодневно сусрећем са децом са мањим или већим сметњама у развоју. Већ пет година се по правилу сусрећем са истим проблемом – децом која у просеку са три године практично не говоре. Понашање те деце слично је понашању деце с аутизмом. Заједничко им је то што су им, када су имала око годину дана, дати смартфони односно таблети. Та деца практично све слободно време проводе с тим уређајима, буквално живе у њима. Од тога страда фацијална експресија (мимика лица), усмеравање погледа (контакт очима), и емотивна сфера. Покушај да од детета узмете уређај, код њега изазива крајње негодовање и агресију. Говор се по правилу није развио или је рудиментаран. Комуникација с околином, с реалним светом очигледно је лоша… Знајући колико је лако помешати узрок и последицу, не искључујем да су нека од те деце начелно аутистична, а да је преокупација геџетима једноставно једна од варијанти стереотипног понашања… Ипак, следи једна од кратких прича.

Девојчица, 1 година и 3 месеца, живи у Њујорку. Пажњу је привукло то што се не одазива и не реагује на вербалне захтеве. Нема развијену адекватну мимику и гестикулацију. Неколико месеци раније није било тако лоше. Дете је тапшало, махало па-па. Специјалисти су посумњали на поремећај из аутистичног спектра… Добио сам велики број видео-снимака с епизодама из живота детета. Све је почело око 7-8. месеца када је дете почело да једе у столици за храњење, испред укљученог телевизора. Идемо даље: са годину дана, девојчица је практично све слободно време проводила испред некаквог екрана. Родитељи су послушали мој савет и све геџете су склонили од детета. Очекивано, првих дана приметили су код девојчице раздражљивост, хистеричност и агресивност, било ју је тешко нахранити. Али… вратили су се контакт очима и показивање руком! Кренули су на терапију. Разумем дакако колебљивост и субјективност процене дате на даљину… Но свеједно не престајем да се питам: да ли је могуће да се у „спектру“ наиђе на ситуације с механизмом који би се могао окарактерисати као „псеудоаутизам“? (Нисам сигуран да је термин исправан, наишао сам на њега код Чарлса Њокиктјиена…)

Аутор: Олег Корењ, дечји неуролог из Новосибирска

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Извор: Детињарије

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here