ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Европа пред раскрсницом, шта год да изабере – кајаће се

Поделите:

Европска унија се налази између дуготрајне агоније узроковане немогућношћу самосталног деловања и америчких претњи о томе како ће сваки покушај „растурања НАТО-а“ значити и тотално „растурање ЕУ“.

Нова порука председника Европске комисије о односима са САД је вероватно и најоштрија коју је један званичник ЕУ послао последњих година. Жан-Клод Јункер је изјавио да Доналд Трамп наступа са „окрутношћу која може само да нас изненади“, те да ЕУ „у овом тренутку мора да замени САД, које су као међународни актер изгубиле снагу и због тога, дугорочно, и утицај.

Његов став добија на значају ако се узме у обзир и потоњи иступ немачке канцеларке, која је подвукла да „Европа треба да узме судбину у своје руке“ пошто је „прошло време када смо једноставно могли да рачунамо на то да ће нас САД заштити“.

У свему овоме су и две велике истине. Прва, да утицај САД у бројним регионима, али и на глобалном нивоу, неповратно опада. То је и први сигнал да САД више не могу бити категоризоване у суперсилу. Једна од основних дефиниција суперсиле говори да је то држава чији су укупни потенцијали моћи несразмерно већи од потенцијала осталих актера у међународним односима, због чега је она у могућности да намеће за себе повољна решења у свим регионима.

Суперсила је кључни чинилац регионалне безбедности свуда на кугли земаљској. А САД више не могу наметати решења нити у северном Пацифику, нити у Централној Азији, нити на Блиском истоку… Друга истина је да Европа више не може да рачуна на „заштиту САД“.

Заправо, бесплатне заштите западноевропских држава никада није ни било, чак ни у хладноратовским временима. САД су, користећи НАТО и подржавајући стварање и обликовање ЕУ, организовали оригиналан систем асиметричне сарадње који им је прилично користио. Донекле, очигледну корист су имале и европске државе, али је то време прошло.

Како амерички утицај копни, тако и расту апетити европских земаља, Немачке пре свега. За Европу, асиметрична сарадња више није опција из које се може извући највећа могућа корист у постојећим околностима, већ је то позиционирање као засебног пола у полицентричном светском поретку. Због тога, примарни циљ САД више није одржавање асиметричне сарадње са Немачком и Француском, него спречавање ове две потенцијалне велике силе да постану засебан пол у међународним односима.

Ова стратегија се спроводи и осујећивањем бројних иницијатива изнутра, кроз притиске на евробирократију (унутар које САД и даље имају огроман утицај, јер, како је наведено, Вашингтон је одиграо велику улогу у стварању ЕУ), али и довођењем Немачке и Француске пред свршен чин поводом бројних (горућих) питања важних за међународну безбедност.

И Јункер и Меркелова су заправо реаговали на одлуку председника САД о иступању из мултилатералног споразума са Ираном. Сада, када би дошло до операционализације ових оштрих изјава, то би значило да ЕУ мора под хитно да спроведе озбиљну реформу, кроз коју би подигла степен унутрашње кохезије, а што би подразумевало и формирање сопствених војних снага. Односно, то би означило крај НАТО-а у облику и са надлежностима како је то данас.

Има ли ЕУ снагу за тако нешто? Одговор је једнозначан: самосталним деловањем и без савезника — нема! Изјаве се могу давати, али се не може деловати. Када је долазио на чело Европске комисије, Јункер је нагласио да има четири приоритета: завршетак преговора о Трансатлантском трговинском споразуму (са САД), почетак преговора са Великом Британијом о новом уговору којим би се спречио „брегзит“, развој Европске енергетске уније и реформа Монетарне уније.

Шта су резултати? Од Трансатлантског споразуму су одустали, Велика Британија је напустила ЕУ, енергетску безбедност европске земље решавају како која налази за сходно (Немачка ослањајући се на Русију преко „Северног тока“, Пољска чвршћим везивањем за САД и увозом течног нафтног гаса, Француска инвестирајући у афричка изворишта, а Италија упирући своје погледе ка Турској), а сагласности око реформи монетарног сектора нема.

Ако су порази бележени око свих ових питања, како онда бити оптимиста да је могуће иступити из НАТО-а? Логично, као савезник који би могао помоћи постепеном осамостаљивању ЕУ намеће се Русија. Не само због географије. У Стратегији националне безбедности Русије из 2015. године истиче се: „Увећавање потенцијала моћи Северноатлантског савеза (НАТО) и оснаживање његове глобалне функције спроводи се у супротности с међународним правом, интензивирањем војних активности земаља блока, даљим ширењем савеза и приближавањем његове војне инфраструктуре руским границама, што представља претњу националној безбедности“.

Сваки покушај „демонтирања НАТО-а“ Русија ће подржати. У Москви, НАТО је антиципиран као највећа претња националној безбедности. Међутим, односи Брисела и Москве су до те мере поремећени, да брзог отопљавања не може бити. Русија је рачунала на Европу до 2013. године. У тачки 57 Концепције спољне политике Русије из 2013. године, наводи се како је један од циљева у односима с ЕУ стварање „партнерства за модернизацију“ и креирање јединственог енергетског комплекса Европе.

У тренутку када је писан овај документ, Русија је с ЕУ достигла историјски максимум у спољнотрговинској размени, која је 2012. године износила близу 340 милијарди евра, већ је увелико била у функцији прва линија гасовода „Северни ток“, друга се убрзано градила (свака с годишњим капацитетом по 27,5 милијарди кубних метара), а текле су и припреме за изградњу два крака „Јужног тока“.

Само годину дана касније уведен је „први пакет“ санкција ЕУ Русији, а због ескалације украјинске кризе. Москва је на ово реципрочно одговорила, и тежиште у спољнополитичком деловању пребацила на сарадњу унутар БРИКС-а, ШОС и Евроазијског савеза. Стање је немогуће вратити на 2013. годину, а нови оквир о сарадњи се може успоставити само уз велике уступке обе стране.

Минимум инфериорум за Русију је признавање референдума на Криму од стране ЕУ, а било би ту још доста тога што се тиче њених геополитичких циљева. Али, чак ни тај најмањи могући услов земље ЕУ у овом тренутку не могу да прихвате. Па је излишно говорити и о новом свеобухватном плану сарадње.

Такође, треба имати у виду и „Иницијативу три мора“, коју су снажно подржале САД. Државе попут Пољске, Литваније, Летоније и Естоније своје стратешке интересе штите и на такав начин, а не само кроз ЕУ, па би се, у случају заоштравања односа на релацији Вашингтон—Брисел, јавили бројни проблеми за Унију.

Једноставно, део источноевропских и скандинавских држава би исказао већу лојалност Вашингтону него Бриселу, Берлину и Паризу. Због свега тога, изјаве које нам стижу из ЕУ, ма колико оштре биле, у великој мери представљају рачун без крчмара. Део ЕУ, предвођен Немачком, хтео би и да се ослободи притиска САД и да заузме сасвим ново место у међународним односима.

Али, како то да се изведе, а да не дође до огромне дестабилизације унутар саме ЕУ, у овом тренутку нико не може да објасни. ЕУ се налази између дуготрајне агоније узроковане немогућношћу самосталног деловања и америчких претњи о томе како ће сваки покушај „растурања НАТО-а“ значити и тотално „растурање ЕУ“.

Шта год да лидери ЕУ изаберу — кајаће се. За њих више нема добрих решења.

 

спутник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here